Кубанска револуција: Седамдесет година од почетка оружаног сукоба који је потресао свет

Група људи из комшилука окупљена око стола у дворишту прославља празник уз песму и понеки говор организатора, док се јело лагано крчка у котлићу.

Тако Данило Гарсија памти обележавање истакнутих датума Кубанске револуције, једног од најважнијих историјских догађаја прошлог века, на улицама родне Хаване током 1990-их.

„То је кубанска традиција - тада се окупе и млади и нешто старији", говори 33-годишњи фотограф који од прошле године живи у Београду, за ББЦ на српском.

Међутим, последњих деценија овакав вид прославе почео је да нестаје првенствено јер су дошле неке новије, како каже, „незаинтересоване генерације".

Држава и даље баштини традицију прослављајући важне националне празнике парадама, већим окупљањима и другим видовима свечаности, на којима је „све мање људи".

Фернандо Алмеида тврди да је у последње три године током ових празничних дана улицама кубанских градова владала „потпуно поразна и застрашујућа тишина јер нико не жели да слави".

„Тек понеки сто у комшилуку где чланови Комитета за одбрану револуције седе неколико сати слушајући музику, правећи се да су срећни и играјући домине, а онда би се враћали у кућу", говори кубански дисидент са адресом у Београду.

Комитет за одбрану револуције (Comités de Defensa de la Revolución - ЦДР) је одбор са више милиона чланова који примарно постоји како би пружио помоћ и подршку локалној заједници, али и пријављивао контрареволуционарне активности.

Кубанска револуција је почела 26. јула 1953. нападом групе побуњеника предвођене будућим председником Фиделом Кастром на касарну Монкада у Сантијаго де Куби, граду на југоистоку земље.

„Представљала је комбинацију бунта, беса и борбе против обесправљености", говори докторка историјских наука Сања Радовић за ББЦ на српском.

Каже да је „изразита народна подршка чини у потпуности аутентичном и једном од последњих револуција тог типа", али и народних побуна „које нису ни на који начин биле увезене споља".

После неуспеле прве акције у којој су десетине бораца страдале и неколико ухапшено, па и вођа побуне Фидел и његов брат Раул, уследило је пар година затишја, да би потом револуција ушла у нову оружану фазу.

Устанак је окончан збацивањем диктатора Фулхенсија Батисте са власти и победом револуционара, првих дана јануара 1959, те коначно доласком Фидела Кастра на чело државе, после једне од најуспешнијих герилских кампања у историји.

Поред описмењавања становништва, оснивања клиника широм земље, аграрних реформи које су ишле у корист обичном човеку, а не великим земљопоседницима и страним фирмама, револуција је покренула и велики емиграциони талас, уз обрачун са неистомишљеницима и једнопартијски систем који је потом успостављен.

Зашто је букнула Кубанска револуција?

У другој половини 19. века, Куба је водила ратове за независност против вишевековног колонизатора Шпаније.

Последњи сукоб је избио 1895, а окончан је после интервенције САД на пролеће и лето 1898. у оквиру такозваног шпанско-америчког рата.

Република Куба је стекла формалну независност од Америке маја 1902, али је Вашингтон, према раније донетом Платовом амандману (поништен 1934), унетом и у нови устав, задржао право мешања у унутрашња и спољна питања.

Уследио је вишедеценијски период нестабилности, корупције, економских криза, честих интервенција САД-а, побуна и државних удара.

После једног од њих, на чело државе, по други пут, долази Фулхенсио Батиста - марта 1952.

Његову власт на Куби у наредних шест година обележиће, између осталог, висок степен корупције, репресивна војна диктатура и подршка америчким интересима на острву.

„Амерички капитал је доминирао кубанском привредом уопште, а посебно индустријом шећера", наводи Стив Кушон, виши научни сарадник Института Америке при Лондонском универзитетском колеџу, у писаном одговору за ББЦ на српском.

Извоз овог прехрамбеног производа такође су контролисале САД, да би пад цене шећера почетком педесетих изазвао кризу у привреди.

Сања Радовић истиче да је Батистину владу обележила и „сарадња са америчком мафијом и домаћим латифундистима (велепоседницима) у експлоатацији локалног становништва".

Хавана, главни град Кубе, тада је била „стециште дроге, коцке и проституције за Американце".

„Изразита друштвена неједнакост и комплетна политичка, економска и социјална обесправљеност становништва, све то је била слика Kубе непосредно пред избијање револуције", сматра историчарка.

Кубанска револуција из школских клупа

Иако је револуција део образовног система од најранијих разреда, прва сазнања о овом важном историјском и националном догађају и процесу млади Кубанци добијају и пре поласка у школу.

„То је на неки начин свеприсутно широм земље у погледу начина културног размишљања, суштински је свуда, не само у школама - наћи ћете је на телевизији, на дневном нивоу", говори Данило Гарсија, 33-годишњи Кубанац који тренутно живи у Београду.

Каже да тема Кубанске револуције провејава већ у првим разредима основне школе, углавном код предмета који се тичу националне историје, да би јој се озбиљније приступило у завршном разреду.

Основна школа на Куби траје шест година, а онда следе још три, такозване секундарне школе, где се у каснијим разредима уче комплексније историјске лекције које обухватају и револуцију.

„Једна од две књиге се темељније бави револуционарним процесом, а учиш и о Фиделу Кастру, Че Гевари и осталим учесницима", објашњава Гарсија, професионални фотограф.

Фернандо Алмеида, адвокат и борац за људска права, каже да постоји „неколико слојева" учења о револуцији у тамошњим школама кроз „темељну митологију".

„Када си дете, у основној школи ти дају песмице са стиховима 'милиција је добра, оружје је добро, у добрим рукама милиције наша земља је срећна, Фидел Кастро је исправан човек' и слично", говори 31-годишњи Кубанац који се школовао у Хавани.

Он се фебруара 2022. доселио у Београд, где је годину дана касније добио азил као политички дисидент.

Јула 2021. године, хиљаде људи су изашле на улице многих кубанских градова, незадовољни због несташица основних намирница, великим растом цена, ситуацијом око грађанских слобода, као и начином на који се држава борила против корона вируса.

Тражили су оставку председника Мигела Дијаза-Канела који је за протесте окривио Америку, наводећи да она манипулише демонстрантима, желећи да изазове „социјалне нереде и промену режима".

Актуелни председник Кубе је на том месту 2018. наследио Раула Кастра, који је на чело државе ступио деценију раније, уместо старијег брата Фидела.

Полиција је насилно растурила протесте, а ухапшено је је више од 1.395 људи.

Главни тужилац је годину дана касније објавио да је на затворске казне осуђена 381 особа, од тога 36 на 25 година робије.

Правну помоћ демонстрантима пружао је Алмеида који каже да је за државу Кубанска револуција „веома важан догађај из идеолошког угла и оправдање за све", док обичан народ за њу не мари.

„Нико не размишља о њој, никога није брига за револуцију, ни шта се десило пре 64 година", каже адвокат.

Међутим, наглашава да постоје и „други слојеви људи који верују да је у питању издаја".

„Има и оних који су морали да емигрирају или су отерани из земље и на револуцију гледају као на највећу трагедију наше ере", резигнирано истиче Алмеида.

Додаје да постоји и „мањина следбеника, људи који фанатично верују у оно што им се сервира и срећни су".

Од напада на касарну, до борбе у планини

Кубанска револуција, која се одвијала у неколико фаза, почела је 26. јула 1953.

Млади адвокат Фидел Кастро повео је више од 100 наоружаних побуњеника на другу највећу војну базу у земљи - касарну Манкаду у Сантијагу де Куби, у намери да збаци Батисту кога је оптужио за корупцију и тиранију.

Напад је осујећен, а обучена војска је у потпуности поразила устанике.

Историчарка Радовић каже да је тада „разбијено језгро побуњеника" и да су многи страдали, а било је и оних који су осуђени на дуге затворске казне који су убрзо помиловани.

Међу њима су био Фидел Кастро који је после амнестије маја 1955. напустио земљу и отишао у Мексико.

Тамо је упознао аргентинског лекара и револуционарну икону Ернеста Че Гевару, а потом са братом Раулом кренуо у реорганизацију групе, како би се вратили у домовину, у борбу.

Рођен је „Покрет 26. јул".

Почетком децембра 1956. Фидел Кастро и 82 побуњеника стигли су до Кубе „да погину или коначно подигну револуцију" малим пловилом по имену Гранма, искрцавши се на југоисток острва.

За већину је ово била последња мисија, којом је на својеврстан начин започела друга фаза овог оружаног сукоба.

Напад из заседе Батистиних снага преживело је свега 12 бораца који су се повукли у густе шуме планинског ланца Сијера Маестра определивши се за герилску борбу.

„Праведност прокламованог циља у очима обичних људи и омраженост Батистиног режима доприносила је популарности побуњеника из месеца у месец, па је тако покрет нарастао све до критичне масе, које је била довољна за извођење преврата", каже историчарка Радовић.

Три крила покрета и коначна победа

Међу побуњеницима је било људи различитих политичких погледа.

Стога су револуцију, која није била идеолошки дефинисана, подржавале различите групе - од комуниста, преко истакнутих привредника, до црквених лидера.

Поред герилаца у планини, револуционарни покрет су чинили студенти који су отпор пружали у градовима као и радничко подземље, „спремно да се бори за плате и услове упркос класној сарадњи корумпиране синдикалне бирократије", наводи историчар Кушон.

Каже да је све раширенија побуна довела до кризе режима, па се тако променио приступ почетком 1957. када су кренули одлучнији обрачуни са наоружаним герилцима.

„Од тог тренутка, режим је користио ескадроне смрти, мучења и отмице у покушају да натера организовани отпор да се повинује њиховој владавини", истиче аутор књиге Скривена историја Кубанске револуције: Како је радничка ласа обликовала герилску победу (A Hidden History of the Cuban Revolution: How the Working Class Shaped the Guerillas' Victory).

Репресија и бруталност кубанског диктатора настављена је и током 1958.

Оружана фаза револуције окончана је 1. јануара 1959. бекством Фулхенсија Батисте у Доминиканску Републику, одмах пошто су побуњеници предвођени Че Геваром освојили град Санта Клару у централном делу Кубе.

Војни диктатор је напустио острво са неколико стотина милиона долара и трајно се настанио у Португалу, наводи историчарка Сања Радовић.

Револуционари су потом ушли у Хавану, где је 8. јануара умарширао и Фидел Кастро после тријумфалне процесије кроз острво.

Низ реформи, накнадни комунизам и реакција Америке

Убрзо по завршетку оружаног устанка, на место премијера Кубе дошао је Фидел Кастро и испрва направио либерално-националистичку владу.

Његов рани програм подразумевао је низ измена дотадашњег система, попут аграрне реформе, која је ограничила величину фарме и довела до експропријације великих имања, затим национализација страних (америчких) предузећа, оснивање школа и клиника широм острва и друго.

Историчарка Радовић истиче да се одмах приступило и појачаној индустријализацији, искорењивању низа болести, убрзаном описмењавању становништва.

„У тековини Кубанске револуције, треба сместити и снажан емиграциони талас - око 200.000 људи напустило је острво по доласку револуционара на власт", каже докторкa историјских наука.

Она такође сматра да се, поред оружане побуне, под појмом Кубанска револуција подразумева и „последична трансформација кубанског друштва" која је уследила, односно „шира друштвена и политичка револуција коју можемо пратити наредних неколико година".

За разлику од многих пређашњих социјалистичких револуција које су водили комунисти, овде се идеолошки заокрет налево догодио на крају.

„На националном састанку руководства 'Покрета 26. јул', одржаном у маја 1958. одлучено је да се сарађује са Комунистичком партијом (Народна социјалистичка странка), стварајући тако савез који ће доминирати кубанском политиком после победе Револуције", објашњава историчар Стив Кушон.

Народна социјалистичка странка, која је подржавала прву Батистину власт током Другог светског рата, касније се ујединила са Кастровим покретом у организацију од које је 1965. настала Комунистичка партија Кубе.

Ова странка и данас влада највећим карипским острвом.

Историчарка Радовић сматра да је Кастров покрет, иако испрва недовољно идеолошки профилисан, већу наклоност имао према Совјетском Савезу.

То је у Вашингтону створило „грозничаву атмосферу да Kастро буде збачен са власти по сваку цену".

Америка је почетком 1961. у потпуности прекинула дипломатске везе са Хаваном.

Априла исте године, догодила се и инвазија на Залив свиња, неуспели покушај кубанских изгнаника, које је регрутовала и обучила америчка тајна служба - ЦИА, да свргну режим Фидела Кастра.

Потпуни трговински ембарго Вашингтон је увео Куби фебруара 1962.

На јесен је наступила и хладноратовска Кубанска ракетна криза, пошто је Куба дозволила разврставање совјетских бојевих глава на њеној територији.

Хладни рат је период крајње заоштрених односа између великих сила - првенствено Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава, од 1946. до 1991.

Радовић напомиње да „наметнуте жестоке вишедеценијске америчке и савезничке санкције" историчаре онемогућава да дају „јасну оцену самог кубанског друштвено-економског система, с обзиром на то да се није развијао у нормалним околностима".

Ипак, као повољне карактеристике издваја „описмењавање становништва, прерасподела земље, значајна социјална подршка државе, бесплатну и општу доступност образовања и здравствене заштите, значајно улагање у науку и медицину".

„Истовремено је постојала јака цензура, политичка контрола, једнопартијски систем, прогони неистомишљеника, што су свакако негативне тенденције.

„Основано је питање у ком би правцу отишао развој кубанског друштва да су околности биле повољније", оцењује Радовић.

Данашњи статус

Фернандо Алмеида сматра да је Кубанска револуција „вероватно један од најважнијих догађаја" за нацију и регион, али да треба бити одвојена од онога што долази после ње.

Међутим, наглашава да данас „револуција више не постоји".

„Једину револуцију коју тренутно имамо је она где се људи боре на улици и желе да се ово краљевство једном оконча.

„То би нам омогућило да направимо мало бољу земљу или макар дозволити да напредујемо, а не да смо закопани и опсесивно гледамо у прошлост", сматра Алемеида.

Данило Гарсија каже да се Револуција „родила са једном лепом идејом и онда добила другачији облик, због људске природе", па резултати после 70 година „нису на месту коме су тежили".

Историчарка Сања Радовић каже да „Kубанска револуција данас изгледа као прадавна прошлост", јер су се „глобалне околности значајно измениле".

Непосредних светских последица Кубанске револуције данас нема, али је остала значајна у регионалним оквирима, пре свега у Латинској Америци.

„Kуба је у процесу тражења решења како би сачувала нешто од добрих тековина револуције, а са друге стране, одбацила лоше наслеђе и прилагодила се у извесној мери захтевима новог времена", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]