Русија и Украјина: Лим, дрво или стакло - како украјински војници на фронту виде одбрамбене линије Руса

Како почиње да слаби дејство анестетика, украјински војник - кошчати, блатом умазани деветнаестогодишњак - испушта јаук у амбулантним колима, потом скида маску за кисеоник и псује док мрмља: „Дајте ми моју пушку."

„Често су такви. Много трауме", каже докторка Ина Димитир, милујући војниково бледо лице док он полагано поново тоне у сан, а амбулантна кола скрећу, при махнитој брзини, удаљавајући се од прве линије фронта у југоисточном Запорожју.

Име младог војника је Олег.

У рову тога јутра, шрапнел руске гранате која је експлодирала направио је огромну рупу на доњем делу његових леђа, врло вероватно пресекавши кичмену мождину.

„Стабилан је, али у тешком стању. Имамо много таквих као што је он", каже докторка Димитир, навевши пет-шест других случајева из последњих дана.

Она ради за приватну групу за хуманитарну помоћ финансирану са Запада МОАС.

И док број жртава из украјинске контраофанзиве расте, лако је видети због чега - у реткој посети овом строго чуваном делу јужног фронта - неки војници и посматрачи почињу да се питају да ли је преокрет уопште могућ или да ли руске одбрамбене линије, изграђене и значајно појачане током зимских месеци, напросто представљају превелики залогај.

„Без додатне помоћи са Запада, мислим да бисмо могли да изгубимо ову игру", каже Кирило Потрас, украјински маринац коме је доњи део леве ноге откинула руска мина 2020. године, али се сада вратио на фронт.

Потрас каже да се присуство бескрајних руских минских поља показала огромном препреком.

„Тих Руса има много. Имају јако много противтенковских топова и ракетних система", каже он.

A опет, после месец дана овог дуго планираног контранапада, има сасвим довољно војника и стручњака који се категорички не слажу с тим, процењујући да се уводна фаза одвија према плану и да активни фронт - који се протеже у грубом луку више од 1.000 километара, од обале Црног мора све до украјинске североисточне границе са Русијом - никада неће бити пробијен оном наглом брзином коју су кијевске снаге постигле прошле године.

Провевши последњих неколико недеља посећујући три засебна дела фронта и разговарајући са широким спектром људи, долазим у искушење да поделим та различита виђења у три велике групе: на оне који руске одбрамбене линије виде као да су од лима, оне који их виде као да су од дрвета и оне који замишљају да су од стакла.

Теорију о лиму - савитљивом, али отпорном - прво ми је изнео, пре више од две недеље, изнурени доктор у пољској болници близу скоро потпуно уништеног града Бахмута у Донбасу.

Под грмљавином и тутњавом артиљеријске ватре, он ми је описао све већи број украјинских жртава, упозорио да је Русија имала сувише времена да спреми одбрану и да има превише војника-

Закључио је да Украјина може да помери линију фронта уназад, можда чак и за десетине километара, али да ће имати проблема да постигне више од пуког удубљења у целокупној руској контроли над источном и југоисточном Украјином.

„Мислим да се овај рат неће разрешити на бојном пољу. Завршиће се политичком споразумом", каже он суморно.

Теорију о дрвету - под којом мислим на фронт који ће највероватније напрснути и расцепити се, али се неће урушити - чуо сам на око три сата вожње југоисточно од Бахмута, иза градића Велика Новосилка.

У пољима и валовитим брдима који се протежу ка Црном мору, украјинске снаге су продирале напред, проналазећи пут кроз минска поља и нападајући руске положаје из неочекиваних углова, и - полако, али сигурно - заузимале значајне комаде територије и неколико села и градића.

„Ја сам реалиста, мада ме неки људи сматрају песимистом", каже Артем, тридесетшестогодишњи војник, док украјински ловац грми изнад наших глава.

Његов став је да је морал руских трупа на ниском нивоу и да ће Украјина највероватније наредних месеци успети да оствари значајне продоре.

Али, он не може да замисли да контраофанзива изазове масовна повлачења као што је то накратко постигла у новембру прошле године.

„Медијима и друштву се жури. Али најгора опција је увек могућа", додаје он, питајући се какву је „цену" Украјина спремна да плати кад су у питању највероватније жртве до којих би довело стратешко пробијање руског фронта.

Приметно је да мрачнији поглед на украјинску контраофанзиву потиче од војника који су најближи фронту и који учествују у борбеним операцијама.

Може се проценити да они имају највише искуства и најреалистичнији поглед на ствари.

Али има смисла истаћи и да ови војници најмање могу да сагледају ширу слику, зато што су толико усредсређени на мање делове огромне војне операције.

Што ме доводи до теорије о стаклу: овај став - који нашироко заступају западни војни аналитичари као што је Мик Рајан и генерали као што је начелник британских оружаних снага, сер Тони Радакин - да се контраофанзива одвија по плану и да ће се за неколико недеља или месеци руска одбрана распрснути, омогућивши Украјини да заузме стратешки значајне делове територије сасвим се приближивши Кримском полуострво, ако не и стигавши на њега самог.

Заговорници ове теорије позивају на стрпљење, а не песимизам, тврдећи да украјински недостатак ваздушних снага значи да она не може да обави витални рани посао уништавања руског „оперативног система" - њене линије логистичког снабдевања и командне центре - брзином којом би то волела.

Уместо тога, украјинске снаге користе пројектиле са земље да би обавиле тај посао и истовремено нападају руске положаје на што више места да би ангажовале или уништиле што више непријатељског људства и опреме.

„Изгладни, развуци и удари", описао је сер Радакин, британски шеф генералштаба одбрамбених снага, ту стратегију у парламенту прошле недеље, закључивши да је Русија већ „изгубила скоро половину борбене ефикасности властите војске".

У другој пољској болници, где је Олег, деветнаестогодишњи војник са тешком повредом леђа накратко закрпљен, а потом послат амбулантним колима у Запорожје, украјински доктор који је тражио да објавимо само његово име Јевген сумирао је оно што бих ја и даље описао као доминантно оптимистично расположење већине украјинских војника и званичника које сам тамо срео.

„Сви чекају да дође до помака. Верујемо и чекамо.

„Знамо да ће све бити у реду. Морамо само да будемо стрпљиви", каже он са осмехом, седећи на сунцу испред добро организоване пољске болнице, док у даљини одјекује тутњава одлазећих артиљеријских салви.

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]