Америка: Како људи мењају стил живота због страха од масовних пуцњава

Како насилни догађаји извршени ватреним оружјем постају све учесталији, а масовне пуцњаве се појављују у вестима сваких неколико дана, страх од тога да ће се затећи у некој од њих мења начин на који милиони Американаца живе.

Тржни центар. Учионица. Тинејџерска кућна журка.

На свим овим местима је последњих недеља дошло до великог броја масовних пуцњава у Америци.

Многи имају утисак да то може да се деси било где.

Како овај проблем утиче на животе људи?

Тешки разговори

Око 60 одсто одраслих је навело да је разговарало са децом или другом родбином о томе како да остану безбедни у близини ватреног оружја, резултати су анкете КФФ-а, непрофитне организације која се бави здравственом политиком.

Неке од ових разговара покрећу вежбе закључавања у америчким учионицама.

У неким случајевима, ђаци од свега пет година уче кад треба да забарикадирају врата, а кад да беже главом без обзира, ако наоружани нападач хара школским ходницима.

Недавно је деветогодишња ћерка Моргана Хука, Елиза, дошла кући из школе и изненадила породицу рекавши да те вежбе неће бити од превелике користи ако нападач само буде развалио врата пуцајући у њих.

Хук је покушао да умири ћерку убеђујући је да се то неће десити.

Али се онда сетио недавне пуцњаве у приватној школи у Нешвилу кад је осумњичени учинио управо то од чега његова ћерка страхује.

„Понекад кад покушате да утешите децу, то значи да их лажете", каже Хук, који живи у округу Саратога, у Њујорку.

Корисно је да родитељи причају са децом о насиљу почињеном ватреним оружјем, под условом да то чине смирено, каже Вејл Рајт из Америчког удружења психолога.

Селидба од куће

Насиље извршено ватреним оружјем у Сједињеним Америчким Државама (САД) некад доводи до тога да људи изокрену живот наглавачке.

Око 15 одсто њих је рекло да се преселило у другу крај или град због тога, према КФФ-у.

Прошле године су се четрдесетогодишњи Тревис Вилсон и његова супруга преселили у други део града Луивила, у Кентакију.

То су урадили пошто су у старом крају ноћу понекад бројали пуцње.

Метак је једном пролетео кроз прозор њиховог комшије.

Другом приликом је неко потегао пиштољ на Вилсона испред његове куће.

Пошто је добио ћерку 2021, он и његова супруга су почели да се преиспитују.

„Нисам могао да замислим да било које дете одрасте у крају у ком непрестано слуша пуцње и да то не остави велики траг на њему", каже он.

Прошлог месеца га је трагедија, ипак, следила у нови крај кад је мушкарац убио петоро бивших колега у локалној банци.

Вилсон каже да се понекад осећа неодговорно зато што одгаја дете у Америци, где се човек нигде не осећа потпуно безбедно.

„Никад не бих себи опростио ако би моја ћерка изгубила живот у пуцњави, а ја сам само чекао да она стигне на ред", наводи.

Панцирни ранчеви

На Дан заљубљених пре пет година, Лори Алхадеф послала је троје деце у школу, као што то чини свако јутро.

На крају дана се само двоје вратило кући.

Тинејџер је убио 17 људи у средњој школи у Паркленду, на Флориди, међу њима и Алису, четрнаестогодишњу ћерку Лори Алхадеф.

После пуцњаве, она је наручила панцирне ранчеве за два сина, чврсто решена да учини све само да не изгуби још једно дете.

„Нажалост, није питање да ли ће доћи до још једне пуцњаве у школи, већ када.

„У таквом свету живимо", каже она.

Како су пуцњаве у САД све чешће, дошло је и до скока потражње за тим ранчевима, нарочито после масовних убистава, наводи Јасир Шеик, власник компаније за производњу ствари за самоодбрану, Гард дог секјурити (Guard Dog Security).

„Важно је да родитељи имају неку врсту осећаја контроле да могу да ураде макар нешто да они и њихова деца остану безбедни", изјавио је Шеик.

Обука из руковања оружјем за наставнике

Како су пуцњаве постале учесталије, Кејт је почела да саставља сигурносни план за област у којој су школе за које је она надлежна.

Он обухвата закључавање спољних врата, обезбеђивање медицинске обуке за наставни кадар и означавање врата учионица како би хитна помоћ могла лакше да пронађе шаке.

Али после пуцњаве у Паркленду, на Флориди, 2018. године, она и њено особље су пожелели да ураде више.

Због тога су учествовали у тродневној обуци са организацијом Брзина спасава животе (FASTER Saves Lives), који учи наставни кадар како да користи ватрено оружје када мора да реагује на насиље.

Попут Кејт, око 41 одсто људи које је анкетирао КФФ, ишло је на часове о безбедности у близини ватреног оружја, како би заштитили себе и друге од пуцњаве.

„Само желим да предузмем све што могу", каже она.

Кејт признаје да не желе сви наставници да се наоружају, а да неки презиру чињеницу што су натерани да се осећају као да морају.

Али, кад се све сабере и одузме, у случају пуцњаве, она жели да је у могућности да каже да је њен округ урадио све што је могао да спречи страдање.

Пуцњава у школи у Нешвилу: „Зашто наша деца још увек страдају"

Избегавање јавних места

Роуз Луис се и даље сећа дана кад је мушкарац отворио ватру у биоскопу у Лафајету, у Луизијани, убивши двоје људи који су гледали један од њених омиљених филмова Хаос у најави (Trainwreck), 2015.

Двадесетпетогодишњакиња је почела да избегава одласке у биоскоп и на друга мрачна, затворена места, у страху да неће моћи брзо да побегне.

„Шансе да вас упуцају су вероватно веома ниске, али сама нервоза од бриге због тога значи да ми се не исплати да идем", каже она.

Карла Смит (62) се, такође, труди да избегава одређена места.

Она иде само у продавницу ујутро, у страху од одласка на места где има много људи зато што сматра да се тада повећава ризик од пуцњаве.

„Сва сам у грчу", наводи.

Око трећина Американаца предузима сличне кораке, клонећи се одређених јавних места, показала је анкета КФФ-а.

Иако масовне пуцњаве у јавности чине само делић свих пуцњава, стручњаци кажу да овакви кораци људима пружају осећај контроле.

„Често предузимамо неке мере како бисмо појачали осећај безбедности кад смо угрожени или кад је наш осећај стабилности и сигурности нарушен", каже Данијел Мозли, психолог који проучава утицај масовних пуцњава на људе.

Али избегавање може да постане нездрав одбрамбени механизам ако значајно нарушава свакодневни живот, додаје он.

Живот у страху

Сваки пут кад двадесетосмогодишњи син Пем Бозли излази из куће у поноћ, да би отишао на посао где ради као камионџија, она са прозора прати сваки његов корак до возила, молећи се да му се ништа лоше не деси.

Прошло је 17 година откако је Бозли изгубила најстаријег сина Терела, који је убијен испред цркве у Чикагу када је имао 18 година.

Она и даље осећа велику анксиозност због насиља почињеним ватреним оружјем.

„Понекад не могу да спавам зато што осећам бојазан, не само за синове, већ и за мужа и родитеље.

„Живим у сталном страху", каже она.

Али се осећа само Бозли, која је лично доживела трагедију због пуцњаве, анксиозност због тога,

Немају само они попут Бозли, која је имала директно искуство са насиљем ватреним оружјем, који осећају нервозу због њега.

Рајт из Америчког удружења психолога проучава главне узрочнике стреса у Америци у последње две деценије.

Страх од масовне пуцњаве доспео је на врх листе 2019. године.

Бозли је открила да је вођење кампања један од начина да се избори против туге.

„Иако ме боли, предано радим на томе да моја два сина, нећаци и нећаке, могу да живе, да сви то можемо.

„То је моја сврха и оно што ме покреће сваки дан", каже Бозли.

Америка, 365 дана после пуцњаве у школи Јувалде:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]