Белорусија и политика: Како власт у прогања опозиционе политичаре, али и њихове породице

Репресија против оних који се не слажу са политиком Александра Лукашенка почела је у лето 2020. године и наставља се до дан данас.

Представници опозиције у Белорусији су одавно на мети прогона, још од краја 1990-их година, када су добијали прекршајне и затворске казне, а неки су и убијени, док ови случајеви никада нису расветљени.

Међутим, чланови породица обично нису били на мети, али су власти Белорусије сада прешле и ту линију.

ББЦ доноси три приче о томе како је белоруска власт напада не само неистомишљенике, већ и њихове ближње.

Виктор и Едуард Бабарико

Александра Зверева каже да јасно сећа тренутка када јој је Едуард Бабарико, сa којим се виђала, рекао да је његов отац Виктор одлучио да се кандидује за председника.

„Изашла сам из туша, била сам умотана у пешкир.

„Сећам се Едиковог израза лица и да сам само склизнула низ зид, у пешкиру.

„Имајући у виду где сам живела и како сам одрасла одмах сам схватила да то неће да изађе на добро", прича она.

У касно пролеће 2020, у Белорусији су почеле припреме за председничке изборе.

Опозициони политичари који су дуго у политици кажу да су избори у Белорусији представа, тако да их једноставно називају „реизборима" актуелног шефа државе.

Међутим, овог пута у јавности је постојала велика потреба за новим лицем на политичкој сцени, а било је и кандидата.

Предузетник и блогер Сергеј Тихановски, један од оснивача Парка високих технологија Валериј Цепкало најавио је намеру да се кандидује.

Виктор Бабарико је такође почео да формира свој предизборни штаб.

Почели су да прикупљају потписе, а људи су сатима стајали у редовима код активиста како би попунили формуларе.

До почетка избора 9.августа Тихановски и Бабарико су ухапшени, Цепкало је напустио Белорусију у јулу 2020., а затворску казну од 17 година добио је у одсуству.

Александра Зверева и Едуард Бабарико упознали су се преко платформе ВКонтакте 2012, она се присећа да су се већ 2013. налазили са целом породицом банкара у малој кући на ободу Минска.

Едуардова мама била је у лепој раскошној хаљини а отац је бринуо о гостима. „Атмосфера је била искрена, неизвештачена и пријатна", сећа се она.

У пролеће 2015. године Зверева и Едуард Бабарико покренули су први белоруску платформу за прикупљање средстава „Кошница".

Она се присећа да су 2018. имали велики пројекат - објављивање књига на белоруском језику Светлане Алексејевич, главне савремене белоруске књижевнице.

Бабарико Старији је одлучио да подржи пројекат тако што је откупио део тиража и разделио га по библиотекама из читаве земље.

„То је био једини тренутак када сам затекла Виктора Димитријевича на послу и била сам искрено задивљена, због тога што, вероватно, никада нисам видела такав ниво управљања да је све било тако прецизнo организовано", присећа се Зверева.

„Није остављао утисак озбиљног и загуљеног шефа, али је било очигледно да је код њега све јасно организовано. Док сам код куће пре свега гледала веома блиског, бескрајно доброг и нежног човека", додаје.

Према њеним речима, Виктор Бабарика се кандидовао за председника јер се плашио да земља постаје све ауторитарнија и да наредних избора једноставно неће бити.

„Преузео је огромну одговорност, од почетка је говорио, ја нећу изводити људе на трг. Али ако људи буду кренули, кренућу и ја. Он никада не би отишао [из Белорусије]", каже Зверева.

Своју кандидатуру Бабарико је објавио 12. маја 2020. године. Социолошка истраживања током избора у Белорусији су де факто забрањена, међутим, већ крајем месеца интернет анкете су му давале више од 50% гласова, што би означило победу у првом кругу.

До средине јуна белоруске снаге безбедности су привеле 15 запослених из „Белгаспромбанке".

Виктора и Едуарда Бабарика привели су 18. јуна. Они су, према првобитној верзији тужилаштва, умешани у наводно неплаћање пореза и пребацивања 430 милиона долара у Летонију.

Бабариков отац и син живели су у викендици пре хапшења.

Замолили су Александру Звереву да се тих дана пресели у град, бојећи се да ће снаге безбедности, ако дођу овде, и њу привести.

„Дан уочи хапшења, Едик и ја смо седели у стану и разговарали о томе у ком правцу би могли да се одвијају догађаји.

„Едик је рекао да је чист пред законом. Ако га ухапсе, то ће бити врхунац цинизма и беспомоћности, зато што он није ништа прекршио ни током изборне кампање, ни у животу као таквом", каже Зверева.

Суд је 20. јуна ухапсио Виктора Бабарика, а 21. јуна Едуарда.

У јулу 2021. године, Виктор Бабарика добио је 14 година затвора у строго обезбеђеној колонији.

Погледајте видео: Пријатељице чије су земље у рату

У септембру исте године, Максим Знак и Марија Колесникова, кључни сарадници у његовом штабу, добили су 10, односно 11 година.

Едуард Бабарико још увек није осуђен.

Према белоруском закону, особа после хапшења може бити задржана у истражном затвору не више од 1,5 године.

Онда се његов случај мора изнети на суд или особа мора бити пуштена.

Међутим, он је првих годину и по провео у истражном затвору на основу члана о утаји пореза, а затим је оптужен за организовање масовних нереда и изазивање мржње - и остављен је у притвору још годину и по дана.

Овај рок истиче у јуну 2023. О предаји предмета суду ништа се не зна.

Александра Зверева отишла је из Белорусије у Литванију убрзо након хапшења оца и сина Бабарикових.

Пријатељи су рекли: немој да дајеш ухапшенима додатни разлог да се брину за тебе, него иди. И данас живи у Литванији.

„Едик је био у затвору јер се његов отац усудио да објави своју кандидатуру. Лукашенко је окрутан, осветољубив, и то одавно знамо", каже она.

„А то што се налази у истражном затвору... Да, ово је освета, то је казна за пример осталима. Чини ми се да је то најболнија казна за родитеље када за њихове поступке, а треба истаћи да у њима није било ништа лоше, одговарају њихова деца."

Зверева се дописивала најбоље што је умела са Едуардом и Виктором Бабариком.

Писма и одговори могу да се доставе брзо, а могу и уопште да се не доставе. Виктор Бабарико није одговорио на нека од њених последњих писама и преписка је замрла.

Едуард и она су написали једно другом више од 150 писама, нумеришући их да би знали која стижу, а која не.

Звереву су више пута помињали на белоруским пропагандним ТВ каналима.

Показали су њену фотографију из 2018. на којој седи на софи на свој рођендан у прелепој хаљини и ципелама са високим потпетицама.

Истина, на телевизији су рекли: погледајте како млада Бабариковог сина живи у Вилнусу у председничким апартманима.

„Ја тамо свакако могу да одем али нећу далеко стићи."

Зверева каже да без обзира како се ствари одвијају, Едуард јој у сваком случају остаје најблискија особа.

Она додаје: „Па, ја сам као „девојчица Саша", понекад размишљам у контексту Едика - зашто? Ти си млад, паметан, леп, можеш да живиш тако невероватан живот, можеш да донесеш огромну корист свету који те окружује. Пошто ти је то важно, ти сада седиш у затвору. За шта? За кога? За мене лично та жртва не може ничим да се оправда. Али није на мени да одлучујем."

Виктор Бабарико је хоспитализован 27. априла у болници у Новополоцку. Инфромација о томе је потврђена али шта се догодило још увек се не зна.

Игор и Дарија Лосик

Око 20-ог јуна 2020. године Твитер и Телеграм канал под називом Белорусија мозга радили су практично даноноћно.

Овде су објављиване помешане фотографије и видео снимци које су претплатници слали са првих уличних акција против Александра Лукашенка и за независне председничке кандидате, вести о првим хапшењима, о хапшењу запослених у штабовима кандидата, а затим и о хапшењу најглавнијег, у том тренутку, од свих њих: Виктора Бабарико.

Овде је саркастично коментарисано неколико скупова подршке Лукашенку, објављене су вести о корона вирусу и прекидима пијаће воде у Минску.

Током преподнева 25. јуна на каналу Белорусија мозга појавила се објава:

„Пријатељи. Код једног од наших администратора, Игора Лосика, дошли су са налогом за претрес. Управо су у стан ушла три полицајца и два сведока. Показали су налог за претрес потписан од стране јавног тужиоца."

Тридесетогодишњи Игор Лосик из Барановича у Брестској области, по образовању је филолог и наставник, али се још у школи заинтересовао за друштвене мреже и то је постало његов главно занимање.

Он је 2011, када је имао 18 година, организовао акцију „Револуција кроз друштвене мреже".

У знак протеста против пада животног стандарда, становници различитих градова су се координирали на друштвеним мрежама, изашли на улице и једноставно стајали не радећи ништа.

Баш тада се КГБ први пут заинтересовао за Лосика.

Отприлике у исто време, позван је да од нуле креира друштвене мреже за белоруски сервис Радио Слободна Европа (у Русији је радио станица проглашена за „страног агента", а у Белорусији за „екстремистичку формацију").

„У почетку смо били сумњичави према овоме, ипак, ми смо озбиљна радио станица, имамо емисије, али је он објаснио да смо заражени", каже новинарка Радија Слобода Ина Студинскаја.

„Он није само блогер, он је иноватор, особа која прати све трендове, он је стручњак за друштвене мреже", додаје Анастасија Пиљугина, која је радила са Игором Лосиком у истом одсеку од 2016.

Студинскаја и Пиљугина описују Лосика као мирну, интровертну, чак рањиву особу која је веома волела свој посао, проводила много времена на њему, а затим би се одмах пребацио на своју породицу - супругу Дарију и ћерку Паулину.

Пиљугина се присећа да је био заиста одан својој породици, често је причао колегама о њој.

Игор Лосик је 2013, креирао налог на Твитеру Белорусија мозга (2016. је додао истоимени Телеграм канал).

Они су се састојали од сатире и ироније на рачун власти, заједљивих коментара на званичне вести.

Међутим, како се канал развијао и повећавао се број пратилаца овде су почеле да се објављују у сопствене вести.

По правилу су их причали читаоци, који су захваљујући послу имали приступ некој информацији.

На пример, на врхунцу пандемије корона вируса, коју белоруске власти нису схватиле озбиљно, лекари и запослени у мртвачницама су поделили право стање ствари са Белорусија мозга.

Сви ТВ канали у Белорусији су државни, опозициони и независни медији раде под притиском још од 1990-их (после догађаја 2020. притисак је прерастао у репресију, а редакције су напустиле земљу).

У том контексту, друштвене мреже су постале изузетно популарне у Белорусији.

Погледајте видео: „Желим да се људи у мојој земљи више не боје"

А Телеграм, где можете не само да комуницирате, већ и да креирате канале, постао је социјална мрежа број један у земљи.

Данас, када белоруске снаге безбедности приводе људе, оне пре свега одузимају телефоне и виде шта особа чита.

Игор Лосик је знао да службеници безбедносних служби прате његову активност на друштвеним мрежама.

Његове колеге се присећају да су он и његов канал неколико пута постали антихероји пропагандних извештавања.

Ујутру, на дан Лосиковог хапшења, Александар Лукашенко је причао о телеграм каналима који „шире свакакве лажне вести".

Позвао је „да се позабавимо њима".

Студинскаја каже да су власти, наравно, биле бесне када су о њој говориле „банално и до сржи".

Анастасија Пиљугина каже да власти нису разумеле сам концепт интернета и друштвених мрежа.

Мислили су да се, на пример, опозиционар Сергеј Тихановски појавио захваљујући телеграм каналима, али то није тачно, постао је популаран јер су људи тако одлучили.

Прво је против Лосика покренут поступак по члану о „припремању радњи које нарушавају јавни ред" и он је послат у истражни затвор.

У децембру 2020. додат му је строжији члан закона о „припремању за учешће у масовним нередима".

Лосик је одговорио штрајком глађу који је трајао 42 дана. Његова супруга Дарја такође се придружила.

Суд у Гомељу је 14. децембра изрекао казну целој групи опозиционара. Њихов случај је обједињен.

Међу њима, поред Лосика, били су и блогер Сергеј Тихановски који је покушао да се кандидује за председника, Николај Статкевич, ветеран белоруске политике два пута осуђен за своје активности, модератор друштвених мрежа за председничког кандидата Светлану Тихановску и руски држављанин Дмитриј Попов и видеооператер Артјом Саков, који је помогао породици Тихановски; блогер Владимир Циганович.

Осуђени су на 14 и 18 година затвора.

Новинарка Анастасија Пиљугина, према речима Дарије Лосик, прича да је овај случај имао много томова али да се презиме аутора Белорусије мозга спомиње само једном или два пута.

Ина Струдинскаја каже да је суђење одржано не само иза затворених врата, већ на територији затворске установе у Гомељу.

Дарија Лосик, каже она, је ишла тамо као на посао, иако је знала да нема шансе да је пусте унутра. Долазила је ујутру и до вечери је стајала поред улаза.

Први и до сада последњи пут породица Лосик се у пуном саставу срела на састанку у априлу 2022. године, 22 месеца после његовог хапшења.

Лосик је пребачен у затворску колонију високе безбедности у Новополоцку, која се сматра најстрожим затвором у Белорусији.

Једном је Дарија Лосик добила писмо од Игора, где је био цензурисан цео текст, остављајући само нацртану разгледницу за своју ћерку.

Дарија Лосик је још 2021. снимила две видео поруке у којима је рекла да ће се борити за свог мужа, да неће одустати и да је желела да се састане са Лукашенком како би га питала како се осећа „након што је сломио животе невиних људи".

У априлу 2022. појавила се у програму ТВ канала Белсат (емитује програм из Пољске, а у Белорусији је проглашен за „екстремистички").

У октобру 2022. приведена је, формално због овог наступа, и оптужена за „помагање екстремистичким активностима".

У јануару 2023, осуђена је на две године затвора, а званични белоруски медији о овој казни нису објавили ни реч.

У оптужници се наводи да се Дарија Лосик „позиционирала као супруга политичког затвореника".

„Даша је директна и оштра и због тога су је ухапсили", сматра Ина Студинскаја.

Анастасија Пиљугина не види директну везу између затворских казни супружника: „Једноставно је примењен генератор случајних бројева."

Сама Пиљугина је 2021. одслужила 15 дана затвора, притворили су је службеници КГБ-а и натерали да сними видео са некаквом осудом Игора Лосика, а уколико то не уради претили су да ће против ње покренути кривично дело.

Али успела је да изађе из затвора и напусти земљу.

Ослобађање Дарије и Игора Лосикова захтевали су амерички Стејт департмент и власти ЕУ.

Белоруски центар за људска права „Весна" прогласио је обоје за политичке затворенике.

У марту 2023. Игор Лосик је требало да се састане са родитељима (не може да виђа своју ћерку, јер су Даријини родитељи постали њени старатељи након њеног хапшења - а према затворским правилима, девојчици није било дозвољено да га види).

Истовремено, према информацијама родбине и активиста за људска права, Игор Лосик је послат у казнену ћелију, наводно због одбијања да почисти собу.

Казна подразумева забрану посета.

Познато је да је Лосик демонстративно нанео себи посекотине по рукама и врату, а као у Русији, у Белорусији, међу осуђеницима, ово је израз крајњег очаја.

У априлу је поново послат у казнену ћелију, а адвокат није смео да га види.

Није било писама од Игора Лосика од фебруара 2023. године.

У једном од њих је огорчено написао да ће следећи пут вероватно видети своју ћерку на њеној матурској вечери.

Твитер и Телеграм канал Белорусија мозга су у Белорусији проглашени за „екстремистички". Они и даље раде свакодневно. Не зна се ко их води.

Анатолиј и Артјом Лебедко

Полиција је 28. марта привела Артјома Лебедка, становника Белорусије. Сутрадан је добио 15 дана административног притвора јер је наводно стајао у близини зграде полицијске станице и говорио непримерене речи.

Артјом Лебедко није пуштен 12. априла јер је добио још 15 дана. Због чега, није познато.

Ово је стандардна пракса за Белорусију: било је случајева када су учесници протеста 2020. одлежали у затвору по шест, седам административних казни за редом.

Забележени су случајеви када је кривични предмет почињао административним хапшењем, а затим би особа била превезена из злогласног притвора у Улици Окрестиној у Минску у истражни затвор.

Артјом Лебедко апсолутно није јавна личност, он ради у приватној компанији која се бави некретнинама.

А његов отац, Анатолиј Лебедко, учествује у белоруској политичкој сцени од раних 1990-их и представља оштру опозицију Александру Лукашенку.

У Белорусији је против њега покренут кривични поступак.

Лебедко старији је сигуран да му сина држе иза решетака због посла којим се он сам бави.

Анатолиј Лебедко је био посланик првог сазива Врховног савета Белорусије, који је усвојио Устав земље, и посланик у другом сазиву, који је ушао у тежак сукоб са Лукашенком.

Затим се 1996. догодила једна од највећих политичких криза у земљи.

Врховни савет и Уставни суд желели су да ограниче власт Александра Лукашенка, али је он успео да распусти парламент и разреши судије.

Од тог тренутка, белоруски председнике је само даље узурпирао власт.

„Ево већ сам много деценија у опозицији. Многи ме питају да ли сам уморан, али ја се постављам као лидер политичких оптимиста. И заиста верујем да данас девет милиона људи, наравно, заслужује боље, него што имају", каже.

Лебедко старији је више пута привођен и хапшен, од децембра 2010. до априла 2011. био је у истражном затвору КГБ-а под оптужбом за организовање масовних нереда.

Сада Анатолиј Лебедко живи у Литванији и ради у канцеларији Светлане Тихановске, која се бави уставном реформом. Он сам свој принудни одлазак назива „пословним путовањем".

Анатолиј Лебедко каже да је ово први пут да се нешто овако дешава - да се прогањају не само опозиционари, већ и њихови ближњи.

„Увек је било рата, али су постојала нека правила", каже он. „Оно што овај режим сада ради је, наравно, игра без правила, то је политичко рвање".

За сина каже да је „сјајан момак, идеалан грађанин било које земље у Европској унији".

„За сваку другу државу он би био средња класа, која цени и поштује власт, и чини све да таквих људи буде што више.

„А код нас је све управо супротно - људи попут Артјома, или завршавају у затворима или их истискују из земље. А већ говоримо о стотинама хиљада [људи]."

Лебедко је сигуран да је хапшење његовог сина одобрено од стране Александра Лукашенка.

А то је повезано са политиком: Лебедко старији је део групе која припрема нацрт новог Устава Белорусије.

Осим тога, био је у парламентима 17 земаља: САД, Велике Британије, Француске, Немачке и других - и свуда се договарао о стварању незваничних посланичких група за подршку демократији у Белорусији.

За нашу диктатуру ово је, наравно, ексер у исто месту", коментарише своје активности.

Лебедко млађи се никада није бавио политиком, али је од детињства видео како то функционише. Његов отац је бивао привођен и претучен на протестима.

Артјом Лебедко је, каже његов отац, увек знао за ризике и рекао је супрузи да, ако се нешто деси да она и ћерка треба одмах да оду у иностранство.

Анатолиј Лебедко додаје да је његов син одувек желео да живи само у Белорусији.

Анатолиј Лебедко каже да га чак ни синовљево хапшење неће натерати да одустане од политичких активности у опозицији:

„Наравно, ово је тешко питање, али оно што ја радим има за циљ да уништи систем који је земљу претворио у концентрациони логор. И ово ће ослободити не само мог сина, већ и хиљаде људи. Тако да ћу наставити. Вредно је тога."

Лебедко се присећа да су му, када је седео у „Американки" (како се у Белорусији зове истражни затвор КГБ), дали поруку, била је буквално једна реченица коју је Артјом написао: тата, код нас је све уреду.

Каже да му је то био најсрећнији дан боравка у истражном затвору.

Артјом Лебедко није пуштен на слободу 27. априла.

Његов отац је 28. априла рекао за ББЦ да је против Артјома покренут кривични поступак за „финансирање екстремистичких активности", он је пребачен у истражни затвор.

Нема информација о заплету кривичног дела, члан Кривичног законика предвиђа до пет година затвора за овај прекршај.

Центар за људска права „Вјасна" бави се хроникама белоруских репресија. У Белорусији су материјали друштвених мрежа центра препознати као „екстремистички".

Адвокат организације „Весна" Павел Сапелко каже да се пракса притиска на рођаке и пријатеље тиче не само опозиционих лидера, већ буквално свих који су икада били приведени на масовним скуповима опозиције у другој половини 2020.

А та пракса је, према његовим речима, веома широка: врше се претреси код рођака, при чему се преврће цео стан, отпуштају се људи са посла и протерују са факултета.

Понекад ове информације доспеју у медије или друштвене мреже, али понекад и саме жртве траже да се случај не износи у јавност како себи не би нанели још већу штету.

Сапелко се присећа случаја када је брат администратора телеграм канала процесуиран за изнуду али нико не може да каже да ли овде постоји директна веза, као у многим сличним ситуацијама. То знају само снаге безбедности.

У јулу 2021, Александар Лукашенко је прокоментарисао информацију да је Светлана Тихановска била приморана да напусти земљу пошто је била уцењена децом.

„Слушајте, деца су за мене увек ван ове приче, и ви то знате. Деца не би требало да сносе такву одговорност за родитеље", рекао је он.

Власти и агенције за спровођење закона Белорусије никада нису коментарисале хапшење Едуарда Бабарика, Дарије Лосик и Артјома Лебедка.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]