Француска и алкохол: Жене које су промениле производњу шампањца

На периферији града Ремса у североисточној Француској, вијугави путеви воде ка ограђеном дворцу. Аутомобили се нижу око кружног тока оивиченог пространим пољима.

Ваздух је миран, време је пријатно.

Права акција се одвија скоро 20 метара испод земље.

У овај подземни свет урезано је више од 200 километара подрумских ходника, са милионима шампањских боца поређаних дуж сипљивих, камених зидова, необележених или маркираних речима које су оставили туристи, попут „Био сам овде", исписаних у прашини која их покрива.

Неке су постављене наопачке, повезане ланцима и сијају под пригушеним подрумским светлом обасјавајући тунеле који као да не воде никуда.

Друге су потрпане у мале пећине преграђене гвозденим оградама.

Ово је нулта тачка светског тржишта шампањца.

А у пећинама су, историјски, владале удовице.

Неке од највећих иновација у производњи шампањца имамо захваљујући генијалности неколицине жена.

Током 19. века, Наполеонов кодекс је спречавао жене да воде бизнисе у Француској без дозволе супруга или очева.

Ипак, удовице су биле изузете од оваквог правила и тако је створен простор за Барб-Никол Клико-Понсардин, Луиз Помери и Лили Боланже - између осталих - да винограде претворе у царства и једном за свагда трансформишу индустрију шампањца, трајно мењајући начин његовог прављења и продаје.

Барб-Никол Понсардин се 1798. удала за Франсоу Кликоа, који је у то време водио мали породични текстилни и вински бизнис у Ремсу и који је оригинално био назван Клико-Муирон и син.

То се претворило у финансијску пропаст.

Када је Клико умро 1805, његова удовица, која је тада имала само 27 година, одлучила се на неуобичајен потез, да преузме компанију.

„Била је то веома необична одлука за жену њеног статуса.

„Било је екстремно неуобичајено за њу да преузме посао јер за то није било потребе… Могла је остатак живота да проведе у сликарским атељеима или као хостеса на друштвеним догађањима", каже Тилар Мазео, историчар културе и аутор књиге Удовица Клико.

Очајнички јој је био потребан новац, па је затражила од таста суму која би у данашњим размерама износила отприлике 835.000 евра.

„За дивно чудо, њен таст је пристао, што по мом мишљењу говори о томе шта је он заиста мислио о њој и да је сматрао да је способна, иако се радило о жени која није имала никаквог искуства у вођењу бизниса", објашњава Мазео.

Од самог почетка Барб-Никол је користила сопствени статус удовице као маркетиншко средство, што јој је донело позитивне резултате.

Кућа шампањца је постала Вув Кликло-Понсардин (Veuve Clicquot-Ponsardin) - француска реч вув (veuве) преводи се као удовица.

„Реч veuве је сугерисала и извесну дозу поштовања према самом пићу.

„Нека од тих пића су повезивала и са дивљим и развратним забавама које су се одигравале на дворовима", објашњава Колин Мери Гај, ауторка књиге Када је шампањац постао француски: вино и стварање националног идентитета и председавајућа Одсека за уметност и хуманистичку науку на универзитету Дјук Куншан у Ђангсуу, у Кини.

Означавање етикета боца са, „вув" је било утицајно и други произвођачи шампањца, као што су Вув Бинет и Вув Лош, следили су овај пример.

„Компаније које нису има удовице на челу својих домаћинстава су почеле да отварају неку врсту „вув" подбрендова да би могли да прате овај тренд", каже Гај.

Без обзира што је Барб-Никол завршила четворогодишње шегртовање код локалног винара не би ли научила како да води бизнис, он је поново доспео на руб колапса почетком 19. века.

Она је тада осигурала додатну суму од 835.000 евра од таста, не би ли спасила компанију.

Вођење бизниса у сваком случају није било једноставно током Наполеонових ратова у континенталној Европи, јер је затварање граница онемогућавало дистрибуцију производа по континенту.

Ипак, до 1814. године Барб-Никол је знала да јој се дрма тло под ногама.

Суочена са банкротом, она се окренула новом тржишту - Русији.

Иако су руске границе и даље биле затворене пред крај Наполеонових ратова, она је одлучила да се суочи са том блокадом.

„Било је то у великој мери коцкање, јер је знала да ће, уколико успе да прогура свој производ у Русију пре свог вечитог ривала Жана-Ремија Моета, моћи да преузме и део тог тржишта

„У супротном, оног тренутка када границе буду отворене и када Моетов шампањац буде стигао у Русију, он ће и даље остати доминантан играч на изузетно важном руском тржишту", рекао је Мазео.

И тако је Барб-Никол прошверцовала хиљаде боца преко границе.

Било је то веома ризично јер је већ био крај сезоне и врућина је претила да уништи шампањац.

Да је била ухваћена, боце би биле конфисковане, што би само поспешило њену финансијску пропаст.

На сву срећу, шампањац је стигао у савршеном стању и преко ноћи завладао тржиштем.

И успело је.

Та техника под именом ридлинг (бушење рупа) и даље представља критичан део у процесу прављења шампањца.

Друга удовица која је унела револуцију у ову индустрију је била Луиз Помери.

Рођена 1819. године, Помери је на шампањску сцену крочила отприлике у тренутку смрти удовице Клико.

Када је била млада, њу је мајка послала у школу у Енглеској, што је у то време био неуобичајен потез који се касније за њу испоставио као користан.

„Њу нису само научили како се сеје.

„Њена мајка је образовала, што је било неуобичајено, за праву буржујску девојку тог времена", рекао је принц Алан де Полињак, пра-праунук Луиз Помери.

После студија, удала се за Александера Померија који је у партнерству са Нарсисом Греном 1856. изградио Кућу шампањца и тако је створен Помери и Грено.

Александер је 1858. године умро.

Луиз је знала шта јој је чинити.

Осам дана после његове смрти, преузела је посао.

„Судбина је умешала прсте, а мадам Помери је била спремна за то.

„Имала је сина који је имао 15 година и бебу у наручју, али уместо да се врати у мајчин дом, она је одлучила да преузме Кућу шампањца", рекао је де Полињак.

И док је Клико можда преузела Русију, Помери је била одлучна да запоседне енглеско тржиште.

У то време шампањац је био болно сладак - неке боце су у себи имале и до 300 грама шећера преосталог после ферментације у поређењу са данас типичних 12 грама - и био је служен са ледом, нешто попут граните са смрвљеним ледом.

Енглези, који типично имају сувљи укус што се тиче вина, нису били заинтересовани.

Али Помери је мислила да шампањац може да направи таквим да се свиди и њима.

Њен вински шампањац је на то тржиште стигао 1874. године.

Његов стил је дефинитивно био сув, свеж и животан.

Био је савршено лаган, деликатан, али и моћан.

„Основна идеја је била стварање вина које ће бити префињено, суптилнијег склопа и са много више времена проведеног у подруму.

„Експлодирао је на енглеском тржишту, јер је био управо оно што су Енглези и чекали", рекао је Полињак.

Удовице су покренуле и шампањски туризам.

Тамо где су успешни произвођачи шампањца себи дизали дворце после постизања финансијског успеха, Помери је урадила супротну ствар и створила имање као начин за привлачење бизниса.

Средином 20. века, на сцени се појавила Лили Боланже.

Она је преузела кућу Боланже шампањац 1941, када је умро Жак Боланже, њен муж и власник бренда.

У то време су права жена да управљају сопственим бизнисом и даље била ограничена (тек су 1965. жене добиле пуна права у запошљавању, обављању банкарских послова и управљању имовином), иако су удовице и даље могле да заобиђу та правила.

„Она је одлучила да преузме вођење фирмом - а могла је и да га прода", објашњава њен нећак, Етијен Бизо.

Боланже је овај шампањац донела у САД.

Сама путовала земљом три месеца носећи своја вина.

Према званичној историји породице, она је тамо стекла велику популарност, а чикашка штампа јој је 1961. године дала надимак „Прва дама Француске".

Неколико година касније, Боланже је пустила у промет Р.Д. шампањац, направљен техником коју је она сама смислила и која је подразумевала старење шампањца у боцама заједно са талогом, мртвим ћелијама квасца и кожицом грожђа у продуженом трајању, а затим и ручно вађење седимента из боца.

Овај шампањац је и даље један од најтраженијих кувеа овог шампањског бренда.

„Оно што је неуобичајено у вези са удовицама је да се никада нису преудале.

„На неки начин, мислим да то нису радиле јер би у супротном део свог бизниса морале да препусте својим мужевима…Изгубиле би свој правни статус, па је ово у неку руку био начин да очувају своју независност", објашњава Гај.

Независност и креативност три удовице раскрчио је пут генерацијама жена које су долазиле, а њихова иновативност је овековечена у стакленим чашама.

„Ова група жена је заиста нешто променила - оне су биле пионирке у овом послу, ангажоване у кључним тренуцима стварања шампањца и та важност је и даље евидентна", каже Мелани Тарлант, дванаеста генерација винара и чланица удружења произвођача вина Ла Трансмисјон Фем ан Шампањ (La Transmission, Femmes en Champagne) којим управљају жене.

Она прави нон-доз шампањац (са малом количином шећера) и истиче да је Помери била прва која је употребила ову технику којом се она и даље служи.

„А могла је да буде и изгубљена у времену".

Погледајте како је "пиће за маторце" освојило свет

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]