Двадесета годишњица рата у Ираку: Како је инвазија превођена Америком и Великом Британијом изазвала хаос у земљи

Инвазија из марта 2003. године представљала је катастрофу за Ирак и његов народ.

Још доказа за то, мерених уништеним животима, може се наћи на локацији за коју се сумња да је масовна гробница у пустињи надомак Синџара, недалеко од границе са Сиријом.

Преживели из једне од разорених ирачких заједница, јазида, гледају док се врше ископавања у каменолому мермера.

На жичаној огради око локације окачене су фотографије десетине људи, углавном мушкараца, које су убили џихадисти из екстремистичке групе Исламска држава.

Они су били из Зиле-лија, села близу каменолома, где је 3. августа 2014. одведено и убијено 1.800 људи.

Јазиди поштују и Куран и Библију; њихова вера је заснована и на хришћанству и на исламу.

Исламска држава их је сматрала неверницима и извршила геноцидни напад над њима.

То се десило пошто су Американци и Британци окончали окупацију.

Али постоји директна веза између масакра и инвазије и катастрофалних година које су уследиле.

Међу онима који посматрају ископавање је и Наиф Јасо, шеик Кочоа, јазидске заједнице која је претрпела још гори напад од Зиле-лија.

Он је испричао да су у Кочоу 517 људи од укупно 1.250 становника села убили џихадисти Исламске државе, познате и као ИСИС или Даеш.

У Зиле-лију, мушкарци су одвајани од породица под претњом оружјем и стрељани у каменолому.

Софијан Салех, који је тада имао 16 година, такође је био у маси која прати ископавања.

Он је један од двојице мушкараца из Зиле-лија који су једини преживели масакр.

Док је чекао смрт са оцем и братом, и још 20-30 других мушкараца, видео је стрељање друге групе.

Њихова тела су се скотрљала низ литицу у каменолом.

Онда је ред дошао на њега.

„Везали су нам руке иза леђа пре него што су отворили ватру. Гурнули су нас на земљу", каже он.

Софијанов отац и брат су убијени, али је он преживео зато што су тела пала преко њега и покрила га.

Исламска држава је користила омиљену тактику: прво би побили мушкарце, а онда би жене претворили у робиње.

Деца су одвајана од мајки да би била индоктринирана као регрути Исламске државе.

Мајка која седи поред локације за коју се верује да садржи гробницу плаче док се присећа бебе која јој је одузета и предата џихадистичкој породици.

Поред жичане ограде око масовне гробнице, Суад Дауд Чато, жена у двадесетим, стоји са плакатом.

На њему су лица деветорице мушкараца из њене најшире породице који су касније убијени, као и две нестале рођаке.

Она каже да су џихадисти из Исламске државе заробили њу и многе друге жене и девојчице 2014. када је она имала 16 година и држали их у заточеништву у Сирији.

Остала је тамо све до 2019, кад је спасена после рушења калифата.

„Били су као варвари, дуго су нас држали у лисицама. Руке су нам и даље биле везане чак и током оброка", каже она.

„Удали су ме много пута… Давали су своје робиње на удају. Нису поштедели никога. Све смо биле силоване. Убијали су људе на наше очи. Убили су све јазидске мушкарце - убили су осам мојих стричева. Уништили су многе породице."

На крају је на локацији пронађено само неколико врећа са људским костима.

На десетине других тек треба да се ископају.

Кад је Исламска држава похарала Ирак у лето 2014, САД и Велика Британија већ су завршили своју окупацију.

Џихадистичка идеологија постојала је још пре инвазије; она је инспирисала нападе од 11. септембра 2001.

Али уместо да уништи идеологију Осаме Бин Ладена и џихадистичких екстремиста, године хаоса и свирепости покренуте 2003. само су изазвале убилачко џихадистичко насиље огромних размера.

Ал Каида, сломљена на неко време савезништвом између Американаца и сунитских племена, регенерисала се у још варварскију Исламску државу.

Ирак је за сада ове године стабилнији него што је био дуго времена уназад: Багдад, Мосул и други градови су много безбеднији.

Али Ирачани осећају последице инвазије сваки дан.

Њене последице обликовале су и унесрећиле милионе живота и темељно промениле њихову земљу.

Суморна је иронија да је инвазија настала из политичке и јавне расправе у САД, које су је осмислиле и предводиле, и Великој Британији, њеног најближег савезника у коалицији.

Американци и Британци сносе огромну одговорност за оно што се десило после инвазије, а последице утичу чак и на њих.

Ирачки тиранин Садам Хусеин је и те како заслужио да буде свргнут.

Он је заточио и убио хиљаде Ирачана, користећи чак и хемијско оружје против курдских побуњеника.

Проблем је у начину на који је то урађено, начину на који су САД и Велика Британија игнорисале међународно право и насиљу које је захватило Ирак пошто Бушова администрација није успела да осмисли план како да испуни вакуум моћи који је настао променом режима.

Протеклих 20 година после инвазије, уз Садамову диктатуру, у збиру доноси скоро пола века патње за ирачки народ.

Чак и онима који су били присутни, тешко је да дочарају фебрилну атмосферу „страха, моћи и охолости", како је то један историчар недавно дефинисао, која је захватила САД током 18 месеци од напада Ал Каиде 11. септембра 2001. до инвазије на Ирак.

Био сам у Њујорку неколико дана пошто су уништене куле близнакиње Светског трговинског центра, док су ловци Ф-15 патролирали над Менхетном.

Била је то видна демонстрација америчке силе, док је највећа војна сила на планети смишљала како ће реаговати.

Шок од напада брзо је произвео објаву „рата терору" Џорџа В. Буша против Ал Каиде и њених џихадистичких савезника.

Британски премијер Тони Блер се укрцао у конкорд за лет преко Атлантика како би понудио помоћ.

Он је сматрао да је највећа гаранција да ће сачувати утицај Велике Британија у свету ако остане близак са Белом кућом.

Они су брзо реаговали против мреже Ал Каиде у Авганистану.

Пре истека те године, коалиција предвођена САД-ом уклонила је талибански режим с власти кад је овај одбио да изручи лидера Ал Каиде Осаму Бин Ладена.

За Америку, међутим, Кабул није био довољан.

Председник Буш и његови саветници видели су глобалну претњу по САД.

Они су сматрали да државе које им се супротстављају могу да створе смртоносна савезништва са Ал Каидом и њеним имитаторима.

Највећа мета на њиховом нишану био је Ирак и њен диктатор Садам Хусеин.

Он је био трн у оку Америке још откако је послао војску у Кувајт 1990.

Без доказа, Американци су покушали да произведу везу између Садама и Ал Каиде, али она није постојала.

У стварности, ирачки лидер, секуларни диктатор, видео је верске екстремисте као праву претњу.

Председников отац, Џорџ ХВ. Буш, одлучио је да не свргава Садама са власти у Багдаду пошто је међународна коалиција коју су окупиле САД истерала ирачке окупаторе из Кувајта 1991.

Први председник Буш и његови саветници видели су невоље на видику ако буду наставили до Багдада.

Дуга, ратоборна окупација Ирака изгледала је као мучење, а нису имали дозволу УН-а да сруше режим.

Био сам у Багдаду кад је проглашена обустава ватре.

Режимски званичници које сам познавао нису могли да верују да је Садамова диктатура опстала.

Дванаест година касније, 2003, амерички бес и ароганција заслепили су другог председника Буша пред реалностима које су зауставиле његовог оца.

Кад САД и Велика Британија нису успеле да убеде Савет безбедности УН-а да усвоји резолуцију која експлицитно дозвољава инвазију и смену режима, Буш и Блер тврдили су да им раније резолуције дају сво овлашћење које им је потребно.

Међу многима које није придобио њихов аргумент био је генерални секретар УН-а Кофи Анан.

У интервјуу за ББЦ 18 месеци после инвазије, он је рекао да она „није у складу" са повељом Уједињених нација - другим речима, да је противзаконита.

Француска и други савезници НАТО одбили су да се придруже инвазији.

Тони Блер је игнорисао масовне протесте у Великој Британији.

Његова одлука да иде у рат укаљала је остатак његове политичке каријере.

Ниједан председник или премијер не суочава се са већом одлуком од оне да се пође у рат.

Џорџ Буш и Тони Блер су се по властитом избору упустили у рат у ком су страдале стотине хиљада људи.

Ускоро се показало да су оправдања за инвазију била неистинита.

Испоставило се да оружје за масовно уништење за које је Тони Блер елоквентно инсистирао да чини Садама јасном и непосредном претњом не постоји.

Био је то пропуст не само обавештајних служби већ и лидерства.

Американци су назвали масовне ваздушне нападе којима су отпочели офанзиву „шоком и страхопоштовањем".

Неоконзервативци окупљени око Џорџа В. Буша заваравали су се да демократија и регионална стабилност могу да се наметну преко нишана оружја.

Надмоћна америчка сила неће чувати само Америку, већ ће стабилизовати и Блиски исток, а демократија ће се проширити на Сирију, Иран и даље од њих, као некакав добар вирус.

Садам је свргнут с власти у року од неколико недеља.

Ирачани нису били расположени да на томе буду захвални.

Током последње деценије Садамове владавине, огромна већина њих осиромашена је санкцијама које су одобриле Уједињене нације, али које су највише гурале САД и Велика Британија.

Американци, Британци и њихови савезници нису успели да доведу мир на улице.

Кошмарне године почеле су пљачкањем на велико, осветничким нападима и криминалом

Устанак против окупације претворио се у грађански рат различитих верских фракција.

Ирачани су се окренули једни против других док су Американци наметали систем владавине који је делио моћ по етничким и верским границама - између три главне групе у земљи, шиитских муслимана, Курда и сунитских муслимана.

Наоружане паравојске бориле су се једне против других, окупатора и убијали цивиле једни других.

Џихадистичке групе ускочиле су да искористе хаос и убијају странце.

Пре него што су Американци успели да га убију, брутални сунитски екстремиста из Јордана Абу Мусаб Ал Заркави усмеравао је нападе тако да преокрене побуну против окупације у грађански рат секти.

Шиитски одреди смрти вршили су одмазде властитом владавином терора.

Нико не зна поуздано колико је Ирачана погинуло као последица инвазије из 2003. године; све процене крећу се у стотинама хиљада.

Плима насилног фракционаштва наставља да тутњи читавим Блиским истоком.

Геополитичко наслеђе инвазије и даље обликује догађаје.

Американци су свргавањем Садама Хусеина, сматраног сунитским бедемом против Исламске Републике, несвесно преокренули равнотежу ирачке моћи у корист Ирана.

Његово уклањање дало је моћ шиитским политичарима блиским Техерану.

Паравојске које је наоружао и обучио Иран налазе се међу најмоћнијим снагама у Ираку и имају своје представнике у власти.

Страх САД и Велике Британије од изазивање нове катастрофе ублажио је њихову реакцију на Арапско пролеће 2011. године, а посебно на рат који је председник Башар Ал Асад покренуо против властитог народа у Сирији.

Нереди у Ираку, чије становништво је у убрзаном порасту, покреће трговину људима који се кријумчаре у Европу.

Према подацима британског Министарства унутрашњих послова, Ирачани су четврта највећа национална група која прелази Ламанш бродићима.

Британски Савет за избеглице тврди да огромна већина оних чији су случајеви обрађени добијају азил као избеглице.

Амерички и британски лидери се не баве много инвазијом ових дана, али је зато други нису заборавили.

Један од разлога зашто је већи део јужног дела планете остао неутралан након што је Русија извршила инвазију на Украјину, игноришући апеле да се поштује међународно право, било је управо сећање на то како су га САД, Велика Британија и западни савезници који су се придружили коалицији игнорисали док су газили преко противљења њиховој инвазији на Ирак.

Добар знак колико је лоше било протеклих 20 година јесте чињеница да је носталгија према Садаму јака у Ираку, и не само међу његовом сунитском заједницом. Људи се жале да си са старим диктатором макар знао на чему си.

Он није правио разлику међу онима које је доживљавао као непријатеље, укључујући властитог зета.

У реду за дизел у кампу надомак Мосула, четрдесетосмогодишњи сунит по имену Мухамед диже глас против шиитске владе у Багдаду и година верског убијања које је уследило после инвазије.

„Волели бисмо кад би могла да се врати Садамова владавина, макар само на један дан. Садам је био диктатор и то је била владавина једног човека - то је тачно. Али он макар није убијао људе на основу тога да ли су шиити, сунити, Курди или јазиди."

Ирак ипак види неке знаке наде.

Делови градова и села још су у рушевинама, али делују сигурније, иако се Ирачани и даље суочавају са претњама које би се на Западу сматрале националном кризом.

Добро обучене антитерористичке јединице успевају да зауздају џихадистичке ћелије Исламске државе, које и даље успевају да врше бомбашке нападе и постављају заседе.

Упркос томе, власници продавница се надају великом промету за Рамазан, њихов најпрометнији део године.

На дуже стазе, највеће наслеђе инвазије на Ирак могло би да буде политички систем који су увели Американци, а који дели моћ по етничким и верским границама.

На начин на који су га развили ирачки политичари, он нуди обилате прилике за корупцију.

Процене о количини новца украденог после 2003. године варирају од 150 милијарди долара до 320 милијарди долара.

Већина Ирачана, из свих верских фракција, који се нису окористили крађом, суочавају се сталним несташицама струје, лошом водом и неадекватном медицинском помоћи, у болницама које су се некада сматрале једнако добрим као оне у Европи.

Прошетајте се већином улица и видећете децу како раде или просе, уместо да иду у школу.

Ирак је некада имао најбољи образовни систем на Блиском истоку.

Најновији ирачки премијер Мухамед Шија Ал Судани обећао је нови почетак.

Његов највећи изазов је одржавање обећања да ће се изборити са корупцијом, рак раном која изједа земљу изнутра.

Он је чак имао телевизијско обраћање окружен гомилама заплењених банкнота које ће бити враћене у ирачки трезор.

Али од свега су ипак најважније невине жртве.

И не само мртви, већ милиони Ирачана и других на Блиском истоку чији су животи постали много гори због инвазије и њених последица.

Испред масовне гробнице код Синџара, јазидски активисти апелују на међународну заштиту.

Преживеле жртве кажу да су џихадисти Исламске државе који су извршили геноцидне масакре 2014. године говорили ирачким акцентом, неки од њих из Тел Афара, оближњег града.

Фархад Баракат, двадесетпетогодишњи јазидски активиста који је преживео зато што је успео да побегне на планину Синџар, рекао је да се они и даље плаше својих суседа.

Убице су, каже он, биле из њихових „оближњих кланова или племена, арапских кланова. Како је то уопште могуће? Они који су нас убијали, силовали јазидске жене, били су Ирачани."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]