Русија и Украјина: Европа се бори да одржи заједништво око рата у Украјини

Изненадна посета Џозефа Бајдена Украјини у понедељак изузетан је гест солидарности - намерно снажна порука упућена Москви - док се Кијев припрема да обележи суморну и крваву прву годишњицу руске инвазије.

Украјинска влада је била разумљиво узбуђена дочекујући америчког председника, али - за професионалног европског посматрача - за мене се један коментар посебно истакао.

Заменик министра спољних послова Андреј Мељник славио је оно што је описао као „присуство нашег важног, главног партнера".

Зар не би требало да је то Европа?

Агресивна амбиција Владимира Путина је пре и изнад свега претња по европску безбедност.

Његова инвазија на Украјину вратила је конвенционално ратовање на континент у размерама које нису виђене од Другог светског рата.

Његова дела развејала су осећање мира и релативне сигурности на које је навикла већина нас.

Први пут од Хладног рата, о могућности нуклеарног напада расправља се као о реалној могућности - ма колико далекој.

Али Европа - у и изван ЕУ - скуп је бројних и различитих делова.

Руска инвазија је јасан подсетник Европљанима - чак и француском председнику Макрону, иначе гласном заговорнику европске „стратешке аутономије" - да, у погледу одбране, континент не може да је постигне сам.

Новац, војска и наоружање, јединствена одлучност, не могу да се пореде са оним код САД-а (а чак су и тамо почеле да се појављују сићушне политичке фрактуре).

Упркос свему, Кремљ је пре годину дана потценио Европљане.

Рачунао је да ће бити слаби и темељно подељени, и да ће свака земља следити само властите краткорочне интересе (као што је стабилна цена енергената).

А Сједињеним Америчким Државама је пажњу одвраћала Кина.

Владимир Путин је потценио одлучност лидера да стану уз Украјину и властиту верзију европске стабилности.

Руска инвазија на Украјину променила је Европу.

Земље су стале једна уз другу - неке спорије или невољније од других - али јесу: у до сада невиђеним санкцијама против Русије.

Чврсте границе западних савезника изнова су прекорачиване док су се уједињавали да пошаљу све моћније оружје као помоћ Украјини.

Док се рат лагано ближи другој години, то јединство - колико год несавршено - и даље се држи.

Али се појављују прве искре незадовољства у јавности, и то из разноразних разлога.

Немачка

Узмите као пример велику европску силу Немачку.

Црква Маркус у берлинској четврти Штеглиц била је препуна кад сам је недавно посетила.

Избеглице су седеле тик до немачких мештана док су предивни гласови украјинске мајке и ћерке које су певале народне песме одјекивали у леденој ноћи.

Иако је највећа европска економска сила очигледно пропустила да одигра водећу улогу у украјинској кризи, Немци овај рат називају својом „прекретницом".

Оберучке су прихватили око милион избеглица и преобратили послератну одбрамбену политику да би помогли Кијеву.

Заједно са другим европским савезницима, немачки лидери су пристали да пошаљу тешко наоружање, ракетне бацаче и, најскорије, престижне тенкове Леопард 2 како би помогли Украјини да се одбрани од руских окупационих снага.

Али сентимент солидарности почео је помало да попушта.

И то не само у Немачкој.

За разлику од прокламованих циљева европских политичких лидера, 48 одсто јавности жели брзо окончање свих непријатељстава, чак и ако то значи да Украјина мора да преда део територије Русији.

То су резултати анкете с краја 2022. године коју је објавила истраживачка група Еуроскопија, на основу питања за 9.000 људи у девет земаља ЕУ.

То не значи да је скоро сваки други Европљанин спреман да окрене леђа Украјини.

Као ББЦ уредница за Европу, редовно путујем по читавом континенту.

Где год да одем, људи ми говоре да желе да се тамошња патња прекине.

Али како се крвари рат продужава, ставови почињу значајно да се разликују око тога колико људи желе да њихова земља у томе учествује, по коју цену лично по њих, њихову породицу или њихове послове (помислите само на огромне цене енергената) или ризик о ком неки аналитичари говоре кад би рат „ескалирао" даље од Украјине, можда чак укључивши нуклеарне нападе и, такође, до које мере мисле да Русија треба да се потисне или казни.

Засићеност ратом сасвим је сигурно нешто са чим Украјинци све више морају да излазе на крај - било да су избеглице које траже смештај или политичари у Кијеву који покушавају да обезбеде већу војну помоћ.

„Један месец, два месеца, три месеца… Била сам са немачком породицом осам месеци!", рекла ми је Нина из Харкова, док сам седела са њом у зачељу берлинске цркве.

„Били су ми као права породица. Предивни. И нису они од мене тражили да идем. Али знала сам да не може више овако. Гости су сјајни, али не кад остану дуго. Не знамо кад ће се овај рат окончати."

Донације за избеглице скочиле су на невероватних 95 одсто од почетка сукоба, према капелану цркве Свену Гребенштајну.

Више од замора ратом у Украјини, он мисли да су пажњу Немцима одвукли ефекти кризе трошкова живота, повезаних са сукобом.

„Немци су се пре 12 месеци утркивали да помогну. Били су великодушни са властитим новцем и временом. Али онда су видели како им скачу рачуни - за гас, струју и храну. Почели су да буду пажљивији са новцем који ће им можда бити потребан за њих саме."

Италија

Италија је, као и Немачка, у огромној мери зависила од руског гаса, пре него што је ЕУ увела санкције Москви после њене инвазије на Украјину.

Енергетска криза им је задала тежак ударац.

Пола Италијана не жели да се шаље више оружје Украјини, према испитивањима јавног мњења.

Само 26 одсто њих каже да подржава још санкција против Русије ако ће им то живот учинити скупљим.

Иста студија показује да је тај проценат у Француској 27 одсто.

То је небо и земља у односу на изричит про-натовски став према слању војне помоћи коју заузимају премијерка Ђорђа Мелони или председник Макрон.

Не можете да се не запитате да ли је тај јаз између лидера и толиких бирача уопште одржив.

Сумњичавост према САД и НАТО и отвореност према руској званичној верзији нешто је на шта ћете често наићи у Италији.

Мурано, код Венеције, славан је по упечатљивом, вековима старом занатском умећу дувања стакла.

Да би се направиле те предивне, устима обликоване вазе, хоклице, посуде и чак лустери, стакло мора да се топи.

Пећи се стално одржавају на температури од 1.200-1.400 степени Целзијуса.

Индустрију су десетковали огромни енергетски трошкови.

Али кад сам посетила фабрику Вејв Мурано Глас, открила сам да многи радници нису спремни да за то окриве Москву.

Млади Габријел ми је рекао да не жели да пореди патњу властите породице са патњом цивила у Украјини, али је инсистирао да у рату жртава има на свим странама.

Криза трошкова живота је веома опипљива за њега и његове старије родитеље који живе од најниже државне пензије.

Он, како каже, није експерт за политику, за то ко је у праву а ко није, али рат мора да се прекине.

Оснивач фабрике Роберто Белтрами рекао ми је да на ставове Италијана утиче и чињеница да много компанија традиционално негује јаке везе са Русијом.

Москва је савршено свесна овога.

Италија и Немачка су посебно крупне мете руских кампања дезинформација.

Балтичке државе

Отпутујте 2.000 километара на североисток и, у балтичким државама, затећи ћете потпуно другачију европску слику.

Губљење послова и инвестиција овде се ни на који начин не доживљавају као препрека за чврст став према Москва, а јавно мњење је у убедљивој већини за снажну подршку Украјини.

Мала Естонија троши више од 1 одсто свог БДП-а на војну помоћ Кијеву.

Балтичке државе се доживљавају као неке од најратоборнијих и најтврђих земаља кад је у питању однос према Русији.

Пољска и Велика Британија имају сличан профил, а Холандија не заостаје много за њима.

Естонијски министар одбране Хано Певкур ми је рекао да је руска инвазија на Украјину од 24. фебруара 2022. овде имала посебно јаког одјека, јер се поклопила са естонијским даном независности.

Естонија, Летонија и Литванија налазиле су се под окупацијом скоро 50 година пре распада Совјетског Савеза.

Као географски суседи Русије, оне живе у сталном страху да ће поново бити освојене.

Чланице ЕУ и НАТО, оне сада осећају олакшање када друге западне земље доживљавају Русију као стратешку претњу читавој Европи, уместо да одбацују као „регионално питање" планове Кремља са Украјином и потенцијално поновно успостављање утицаја над другим суседима.

Амбасадор Кристоф Хојсген, који је за викенд председавао годишњом Минхенском безбедносном конференцијом, некада је био кључни саветник бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Њу сада многи окривљују зато што је своју земљу сувише приближила Русији.

Кад сам га питала да ли сада мисли да је био кратковид, он инсистира да је однос Немачке са Русијом био изузетно сложен.

Треба се само сетити 20 милиона људи које су нацисти побили на територији која је припадала бившем Совјетском Савезу.

Али он признаје да се перспектива лидера Западне Европе према Русији сада дефинитивно променила.

„Они ово доживљавају као напад на Европу. Ово је директан напад на европску архитектуру безбедности", рекао ми је он.

„Лично верујем, а мислим да то мисле и многи други, да ако Путин успе да освоји Украјину, неће се зауставити на томе.

Наставиће да оживљава и поновно успоставља Совјетски Савез на свим тим територијама за које верује да их је Русија изгубила. Помиње се Молдавија. Али мислим да је бацио око и на балтичке државе."

Из овог разлога ЕУ је сада почела да посвећује пажњу - мада критичари кажу недовољну - Молдавији и Грузији.

Чак и Јерменији и Азербејџану.

И због тога балтичке земље себе описују као улазна врата Европе.

Оне одавно позивају Запад да их ојача како би заштитио континент од агресивних амбиција Русије.

У снежној дивљини густе борове шуме надомак Талина, главног града Естоније, уверила сам се властитим очима колико НАТО обраћа пажњу.

Његово присуство у региону изузетно је увећано.

У току је била огромна војна вежба, са све тенковима, хеликоптерима „чинук" и рововским ратовањем.

Мултинационалне трупе са којима сам разговарала - из Француске, Велике Британије, Данске и, наравно, Естоније - биле су недвосмислене по питању разлога због ког су ту.

„Поносан сам што браним Европу", рекао је с осмехом Жилијен, млади француски поручник.

„Ми смо једно", изјавила је Бернадита, официрка за војно планирање из Копенхагена.

„А напад на једног од нас напад је на све нас."

Али јавно искључивање које виђамо по џеповима Европе морало би да нас натера да се мало замислимо.

Шта ће бити кад се сукоб коначно заврши?

На страну подељена јавност, али не постоји јединство чак ни међу европским лидерима око тога шта радити са Русијом.

Изоловати је или покушати њену поновну интеграцију, засновану на премиси да о будућој сигурности Европе не може значајно да се расправља без макар некаквог учешћа Москве?

Ова питања висе у ваздуху, али, за сада, на њих нема одговора.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]