Србија, Француска и дипломатија: Oд ратних савезница, преко „мрачних деведесетих", до „обновљеног пријатељства"

Оливије Длузни већ седам година упознаје становнике Србије са тајнама француских сирева.

О земљи дружељубивих људи, како каже, причао му је близак пријатељ, који се пре две деценије управо из Србије преселио на југ Француске где је Оливије живео.

„Ви сте последњи народ на свету који је још нормалан", прича са осмехом испред штанда симболично названог Мала Француска(La Petite France).

Читав живот посветио је продаји сирева, а по доласку у Србију наставио је да се бави истим послом.

Испија кафу из пластичне чаше и, иако не воли да прича о политици, накратко се осврће на слику коју Срби имају о његовом народу.

„Ви сматрате да су вам Французи пријатељи, а ја добро знам да нису - помоћ коју смо вам дали током Првог светског рата нам враћате и данас, ми смо вам то наплатили до последње чарапе.

„Французи немају пријатеље, осим њих самих", говори Оливије на српском са француским акцентом.

Нешто више од шест одсто људи у Србији верује да је Париз пријатељ Београда, подаци су Института за европске послове из марта 2022.

У Француској у овом тренутку живи између 100.000 и 120.000 Срба, највише у главном граду и широј околини, наводе из српске амбасаде у Паризу за ББЦ.

Током 184-годишње дипломатске историје, Србија и Француска прешле су пут од савезништва у Првом светском рату, преко кратког прекида односа током 1990-их, до обнављања веза после промене власти у Србији 2000. године.

Односе ће нарушити питање Косова, чију је независност је Париз признао, али ће везе поправити француске инвестиције у српску привреду, као и долазак председника Емануела Макрона у Београд 2019.

Била је то прва посета неког француског председника Србији после 18 година - последњи који је пре Макрона дошао у Београд био је Жак Ширак, који је преминуо само неколико месеци после Макронове посете.

„Француска никада неће заборавити оно што је Србија учинила током Првог светског рата", рекао је на српском језику Макрон код споменика Захвалности Француској у Београду 2019, поздрављен аплаузима окупљених људи.

„Хвала вам што сте дошли у толиком броју, због чега смо, знајте, дубоко дирнути. Ви показујете тиме да порука исписана на овом споменику 'Волимо Француску као што је она нас волела' још живи и сто година касније.

„На мене је ред да вам кажем у име моје земље - Француска вас воли као што сте ви волели њу", поручио је тада Макрон.

Од излива љубави прошле су скоро четири године, а Париз је 2022. са Берлином израдио и актуелни предлог за решавање косовског питања о ком се последњих месеци говори како у Београду тако и у Приштини.

„Француској је битно да покаже лидерство у Европи: воде се логиком да је ово један од најосетљивијих делова Европе и да, ако желиш да се покажеш као лидер, онда мораш да имаш неке иницијативе на Балкану.

„Ту је и економски фактор: Француска покушава да издејствује за своје фирме сваки могући уговор, колико год је мало тржиште", каже Вук Вуксановић, сарадник Лондонске школе за економију и политичке науке, за ББЦ на српском.

Први кораци

Формални дипломатски односи Београда и Париза успостављени су за време аутономне Србије унутар Отоманског царства, почетком 19. века.

„Србија је током Првог и Другог српског устанка сматрана као централна земља на Балкану, која првенствено у трговинском односу може да буде корисна Француској.

„Париз је подржавао еманципацију балканских народа од Османског царства и желео је да задржи економско и културно присуство", прича Станислав Сретеновић, научни саветник Института за савремену историју.

Француска 1839, каже он, отвара први конзулат у Србији.

Крајем 19. и почетком 20. века, Београд је све занимљивији образованим Французима, али се и из Србије све више одлазило у Париз на више школе.

Међу 'француским ђацима', како су се колоквијално називали сви они који су студирали у овој земљи, Сретеновић указује да су подједнако били заступљени чланови тадашњих српских династија које су се смењивале на власти - Обреновића и Карађорђевића.

Успони и падови 20. века

Кључни моменат у српско-француском односу јесте Први светски рат.

Француска је од првог тренутка стала уз Србију обећавши јој зајам за наоружање, а 1915. послала је и санитарну мисију за борбу против епидемије тифуса која је тада харала земљом, истиче Сретеновић.

„За време српског повлачења и доласка на Солунски фронт, више од 3.000 српских ђака и студената уписало је француске школе и универзитете - тада се стварају први емотивни односи међу тим младим људима и породицама које су их прихватиле.

„Најважнија фаза јесте период братства по оружју - емотиван моменат када су се француски и српски војници борили заједно на Солунском фронту."

Први светски рат вођен је од 1914. до 1918. године, а борбе на Солунском фронту обухватају сукобе на просторима данашње Грчке, Северне Македоније и Албаније.

У међуратном периоду, веза Београда и Париза била је симболичног карактера.

„То се најбоље огледа у подизању и обележавању места сећања као што је Споменик захвалности француском народу на Калемегдану, али и великог броја улица које су добијале име по француским личностима, не само у Београду.

„У Француској је подигнут споменик краљу Петру Првом, а у Марсеју је бисту добио и Александар Карађорђевић звани Ујединитељ", прича историчар.

Деветог октобра 1934. у Марсеју, лучком граду на југу Француске, извршен је атентат на југословенског краља Александра Карађорђевића.

„После атентата, Срби имају осећај да им Французи недовољно помажу, Париз се тада окреће сопственим унутрашњим проблемима, а југоисток Европе одлази у други план", додаје историчар.

Јаке везе створене током Првог светског рата ослабиле су у следећем, а ништа боље није било ни по његовом завршетку.

„Односи су посебно нарушени за време Алжирског рата - тадашње југословенске власти подржавале су алжирски покрет отпора против Француза, а и дошло је до повлачења дипломатских представника.

„До отопљавања долази 1970. и то на економском и културном нивоу", објашњава Сретеновић.

Алжирски рат трајао је од 1954. до 1962. и представља борбу Алжираца да стекну независност од француских власти.

Мрачне деведесете

Осамдесетих година прошлог века, после смрти југословенског председника Јосипа Броза Тита, привреда државе почиње да пуца по шавовима, праћена националистичким набојем у свим некадашњим републикама.

Деценију касније, руши се и држава.

Хрватска и Словенија су 1991. на референдуму одабрале независност, а годину дана касније почиње рат у Босни и Херцеговини.

Француска и тада већ Савезна Република Југославија (чиниле су је Србија и Црна Гора) су дипломатске односе одржавале посредством отправника послова, најнижег ранга у дипломатској мисији.

Ту улогу у Београду имао је Габријел Келер.

„Када сам дошао у марту 1995. односи су били на најнижем нивоу - босански Срби заробили су тим француских хуманитараца, који су ослобођени после неколико недеља тешких преговора.

„Ситуација се додатно погоршала када су босански Срби држали као таоце неколико стотина Плавих шлемова, међу којима је било 150 Француза", наводи бивши дипломата у писаном одговору за ББЦ на српском.

За време рата који је трајао три и по године, међународне мировне снаге биле су ангажоване на простору некадашњих република Хрватске, Босне и Херцеговине - познате по скраћеници УНПРОФОР, а препознатљиве су биле по плавим шлемовима.

Односе је, указује Келер, додатно заоштрило НАТО бомбардовање Босне у августу 1995. и обарање француских авиона, чије су пилоте, како наводи, заробиле трупе босанских Срба.

Француска је запретила да ће блокирати потписивање Дејтонског споразума ако се не ослободе, додаје.

Споразум је потписан, а крвави рат се завршио 1995.

Три месеца касније, 22. фебруара 1996. Француска враћа односе са тадашњом Савезном Републиком Југославијом на ниво амбасадора.

Била је прва држава Европске уније која се одлучила на тај потез.

Односи званичног Београда и Париза тада су се нормализовали, каже Келер, који у том тренутку постаје амбасадор.

„Од 1998. године, са погоршањем ситуације на Косову, резолуцијама Савета безбедности УН-а и ултиматумима НАТО-а, односи су поново постали тежи", истиче он.

Косовско питање у једној важној етапи преселило се баш у дворац Рамбује 1999. године.

„Позивам вас да омогућите да снаге живота тријумфују над силама зла. Свет вас посматра и чека.

„Ретки су моменти када је историја у рукама само неколико људи. То је случај данас када сте заузели места за овим преговарачким столом", овим речима је Жак Ширак отворио мировну конференцију о Косову и Метохији.

Мировни преговори су пропали, а 24. марта почиње НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.

Ширак ће остати упамћен као жестоки критичар политике Слободана Милошевића и политичар који је истицао нужност НАТО бомбардовања.

Радомир Диклић, бивши југословенски амбасадор у Паризу, пак, указује да је Ширак имао блажи став према Београду.

„Постоји анегдота да је он забранио главном штабу у НАТО алијанси да бомбардује београдске мостове и да је Весли Кларк једном приликом питао 'ко ће да склони Француза који му стално дува за вратом', мислећи на француског генерала који је надгледао шта се планира и да ли је то у складу са оним шта Француска дозвољава, а шта не.

„Ипак је Француска водила рачуна о становницима у Србији, колико је то било изводљиво у ратним условима", прича Диклић две и по деценије касније за ББЦ.

Деведесете су за Алекса Трудоа, професора геополитике на Универзитету у Версају, „велика срамота Париза."

„Било је протеста против бомбардовања у коме сам учествовао, али је било и мржње, а полиција је оштро реаговала на протесте", сећа се он тих година.

НАТО бомбардовање трајало је 78 дана, до потписивања Кумановског споразума у јуну 1999.

Дипломатски односи Београда и Париза су тих месеци били прекинути.

Нови почеци

Обнављање односа поклопило се са променом власти у тадашњој Југославији.

Слободан Милошевић изгубио је на председничким изборима 24. септембра 2000, а потом одбио да призна пораз.

Уследиле су велике демонстрације 5. октобра које су означиле крај његове владавине.

Нови председник постао је Војислав Коштуница, кандидат коалиције Демократске опозиције Србије (ДОС).

Француска је, наводи Габријел Келер, „одмах донела одлуку да поново успостави дипломатске односе".

У Париз одлази Радомир Диклић - први амбасадор тадашње Савезне Републике Југославије после промене власти.

„Процедуре које обично трају дуго за мене су биле готове за три до четири дана.

„Била је јасна политичка воља Француске да се обнове дипломатски односи и да што пре дође нови амбасадор", прича он, који је после Париза био амбасадор и у Белгији.

Каже и да су му сва дипломатска врата била отворена - могао је, како каже, да дође до саветника или начелника неког важног одсека, а председник Војислав Коштуница 2001. одлази у посету Жаку Шираку.

„Био је то нови почетак, када се демократска Србија и Црна Гора буди да ухвати европски ниво - на политичкој равни све нам је било доступно, али нам се и на економској нудило много тога.

„Друга је ствар што много тога ми нисмо искористили - Французи су желели да покажу да смо пријатељи, да је НАТО интервенција била једна ружна епизода и да треба наставити сарадњу, а у томе су помагала и обележавања многих датума савезништва у рату", указује Диклић.

Узвратно путовање Ширака у Београд била је прва посета једног страног званичника после смене Милошевићевог режима.

Његовом посетом је, верује Диклић, дата снажна симболичка подршка процесима демократизације, што се наставило у наредном периоду.

Отвара се представништво Француске привредне коморе, а повећава се и број компанија из ове земље које инвестирају у Србији.

На супротним странама политичке раскрснице

Добре односе пољуљало је француско признавање независности Косова.

Министарство спољних послова Србије реаговало је повлачењем највиших дипломата из земаља које су подржале декларацију власти у Приштини, између осталог и из Париза, о чему је писао дневни лист Политика.

„Ако ми мислимо да ће неко због наших интереса да пренебрегне сопствене интересе, вара се - то у међународним односима не постоји, као што не постоји ни вечна љубав, јер се она гради и одржава, али може и да се поквари.

„Французи су урадили оно што је урадио већи део ЕУ и САД - признали су Косово, а да ли су погрешили или не, то ће историја рећи", говори Диклић.

И док су на појединим дипломатским питањима Београд и Париз удаљени, на пољу економије приметно је приближавање.

Подаци Народне банке Србије показују да је Француска 2018. била међу десет највећих страних инвеститора у Србији.

Од те године, београдским аеродромом управља француска компанија Ванси, а једна од фирми ове земље учествоваће у изградњи београдског метроа, са којом су власти главног града Србије почетком 2023. потписале уговор о раној операторској помоћи на овом пројекту у вредности од 944.000 евра.

У наредне четири године, Француска није била међу земљама одакле долази највише улагача.

Србин у Француској

Урош Димитријевић, ББЦ новинар-сарадник

У Паризу ћу се, чини ми се, увек осећати пријатно, али и као странац - што није нужно лоше, већ проста чињеница.

Ако не говорите француски већ желите да комуницирате на енглеском, имаћете проблем јер велики број људи не зна, или често не жели, да га прича.

А када научите француски, вероватно ћете имати акценат, па ће вас одмах препознати.

Французи, наравно, знају где је Србија и до сада нисам чуо да је неко помешао са делом руске територије сличног имена, помало знају и о њеној модерној историји, али је дискутабилно колико знају о односима две земље.

Углавном, спољна, а ни унутрашња политика Србије није тема о којој би већина Француза могла да се похвали да зна много.

Неки од људи из мог окружења нису сигурни да ли је Србија у Европској унији, или пак знају да није, али, логично, не знају детаље - колико дуго трају преговори, у каквом су стадијуму.

О француско-српском пријатељству које датира из доба Првог светског рата само ко је загрижен за тај део историје би могао да каже нешто.

То не значи Французи нису заинтересовани, већ само да ми имамо превелика очекивања и можда погрешну слику о томе колико је простор Балкана важан људима из Западне Европе.

Колико је Србија данас важна Француској?

Политиколог Вук Вуксановић сматра да Балкан, а ни Србија нису кључни приоритет ни спољне, а ни унутрашње француске политике, док је Париз за Београд у овом тренутку најважнији партнер у Западној Европи.

„Процес у ком је председник Србије заменио дотадашњег партнера на Западу - Немачку почиње Макроновом посетом 2019. године.

„Макрон се намеће као de facto лидер Европе јер се његов први мандат поклапа са последњим, слабим мандатом немачке канцеларке Ангеле Меркел што је један од разлога зашто је елита у Београду покушала да заигра на карту Париза", додаје.

Француски председник је 15. јула 2019. испред Споменика захвалности Француској, у Београду, неколико пута поновио да Србија мора да реши многа питања пре чланства у Унији, али се осврнуо и на историјске везе ових земаља.

„Француска традиционално није ентузијастична када је у питању пријем нових чланица.

„Блокирала је Северну Македонију и Албанију, увела је нову методологију за проширење коју је Србија званично прва јавно прихватила што је био начин да Београд покаже да цени Париз и лидерство", прича Вуксановић.

Ипак, председничке мандате Александра Вучића обележили су и догађаји који су реметили односе са Француском.

На обележавању 100. годишњице Првог светског рата 2018. у Паризу, председник Косова Хашим Тачи седео је ближе светским званичницима у односу на председника Србије.

Амбасада Француске у Београду упутила је извињење председнику Србије поводом непријатног догађаја.

Србија се осетила увређено и када Француска 2017. није пристала да јој изручи некадашњег косовског премијера Рамуша Харадинаја кога Београд сумњичи за ратне злочине, па је Вучић, тада председник Владе, донео одлуку да се на три месеца забрани свим државним функционерима да путују у ову државу.

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]