Спорт и ментално здравље: Шта је улога спортског психолога

Роберто Бађо, чувени италијански фудбалер, прилази лопти и шутира одлучујући пенал у финалу Светског првенства против Бразила 1994.

Бађо шутира преко гола, Бразил је светски првак. Италијан остаје укопан на белој тачки са које се шутира пенал.

Гледа негде у даљину, само он зна о чему мисли у том тренутку и да ли уопште мисли.

Годинама пре тога, италијански фудбалски клуб Милан увео је Менталну собу, у коју је после промашеног пенала ушао и Бађо и изашао из ње „као нов".

Много је ситуација у разним спортовима када спортиста мора да буде „хладне главе", али не успевају сви да задрже мирноћу.

Многи подлегну притиску и потребни су им дани, па и недеље да саберу мисли.

Поред техничких и кондиционих припрема, ментална припрема је подједнако важна за једног спортисту, говори Мариана Тишма, спортска психолошкиња за ББЦ на српском.

„Радимо са њима на самопоуздању, самопоштовању, учимо их како да се носе са притиском, како да се опусте између такмичења, како да се боре са емоцијама и тремом, а како са тренерима и саиграчима, учимо их да кажу када им нешто треба", објашњава ова спортска психолошкиња.

Њене речи потврђује Андрија Герић, бивши репрезентативац Југославије у одбојци, који се данас бави спортском психологијом.

„Спортска психологија није магија, иза ње је читава наука, спортски психолог помаже спортистима да се изборе и реше проблеме на које наилазе током такмичења, како да се изборе са грешкама, како да пораде на самопоуздању", каже Герић за ББЦ на српском.

Тишма додаје да је спортски психолог важна подршка не само спортисти, већ и тренеру, управи клуба, али и родитељима, уколико је спортиста млађи.

„Имате спортисте који се труде, дају све од себе, али када дође такмичење било који да је спорт у питању, осећају трему и стрес, што се одражава на квалитет игре и до 70 одсто, у појединим случајевима се дешава да дође до блокаде.

„То је стресно и за публику и за тренера, а често се из тога развија трауматично искуство праћеном агонијом, која се понавља од тренинга до тренинга, из такмичења у такмичење - и ту је улога психолога јако важна, јер он помаже и ради на томе како да се превазиђе та блокада", прича Тишма.

Ипак, има и оних који злоупотребљавају ову професију.

Сајт Фејкњуз трагач анализирао је биографију Саше Средановић која је у медијима раније представљена као спортска психолошкиња са богатим искуством у раду са врхунским тимовима и спортистима.

Закључак овог портала је да у биографији постоје многи упитни елементи који указују на то да се Средановић представљала као спортска психолошкиња иако нема доказа да поседује адекватно образовање или припадност струковним организацијама.

Шта ради спортски психолог?

Улога спортског психолога посебно долази до изражаја у стресним ситуацијама као што су повреде и порази, али и у тренуцима када се професионалној каријери ближи крај.

„После повреде спортиста губи део идентитета, на крају каријере креће да живи други живот без једног дела себе - у таквим ситуацијама спортски психолог има важну улогу", каже Андрија Герић.

Указује да у одсуству спортског психолога постојећи проблем може да потраје, а да се у неким случајевима јави и конфликт.

„Један тим може да има добре играче, али ако постоји проблем на ком се не ради, изостаће добри резултати", додаје.

Спортска психолошкиња Маријана Младеновић каже за ББЦ да је рад са њеном струком за спортисте такође једна врста тренинга и, уколико му се не посвете на адекватан начин, последице ће се видети на терену.

„Као кад спортиста не би одлазио у теретану, а од њега се очекује да издржи све изазове такмичења или када не би тренирао шут левом ногом, а треба да је користи у игри, тако и одсуство спортског психолога оставља последице на игру спортиста", указује Младеновић која има вишегодишње искуство као спортска психолошкиња.

Где се студира спортска психологија?

Мариану Тишму одувек је занимала психологија у спорту.

Пошто није постојао посебан смер за ту област, уписала је општу психологију на Филозофском факултету у Новом Саду.

„Била сам много упорна колико ме је то занимало и тадашњи шеф катедре за психологију ми је рекао да су отворили тај смер и да могу коначно да га упишем.

„Била сам прва и једина студенткиња, али је то било кратког даха и одсек се брзо угасио", прича Тишма.

Касније се усавршила на Факултету за спорт, где је магистрирала и докторирала управо у области психологије у спорту и узроцима стреса.

Додаје да на филозофским факултетима у Србији где се психологија студира, и даље не постоји посебна катедра специјализована за ову грану науке.

„Постоји изборни предмет, али одсека нема, а нема ни у окружењу", каже она.

Ипак, на Факултету за спорт и психологију однедавно је отворио катедру специјализовану за ову област.

Из Друштва психолога Србије за ББЦ на српском кажу да међу регистрованим члановима још немају свршене колеге са овог факултета, јер је смер нов.

Према Статуту овог удружења, можете да постанете њихов члан под условом да имате диплому основних студија из психологије.

„Ми не можемо да примимо неког ко је завршио мастер из психологије, а основне студије из неке друге области", кажу из Друштва.

Додају да су добродошле и колеге из других земаља, али уз услов да имају нострификовану диплому у Србији.

Расте свест о улози спортског психолога

Лука Вулетић живи у Котору и професионално се бави малим фудбалом - футсалом.

У његовом тиму нема спортског психолога, али овај 31-годишњак сматра да „не би било наодмет да га имају".

„Мени лично није било потребно, за сада сам успевао да се сам носим са задацима, циљевима и притисцима.

„Знам да их има у великим клубовима, што је нормално јер помаже како екипи, тако и играчима појединачно, верујем да би нам свакако значио", каже за ББЦ на српском.

Герић каже да је највећи проблем што се у Србији психологија и даље сматра табу темом.

„Када неко иде код психолога, одмах добија етикету да је 'луд'.

„Мислим да се ту више опиру тренери, јер се они боје да ће неко да им наруши систем који су успоставили."

А заправо би, каже, сви требало да раде заједно, јер спортски психолог је ту да помогне тиму да игра боље, а не да нешто наруши.

„Видим да се то полако мења и да је све више колега у овом послу.

„Када сам ја почињао било нас је четворо, петоро, а данас нас има око 20", додаје.

У спортским клубовима у Србији претходних година било је примера када су главни тренери екипа уврштавали и обавезну менталну припрему, као што је то радио некадашњи шеф стручног штаба фудбалера Партизана Владимир Вермезовић или женска рукометна репрезентација на Светском првенству.

Спортски психолог Борис Станковић у интервјуу за портал Мондо каже да спортисти треба да имају сопствену рутину пред утакмицу, односно да раде онако како су навикли.

„У ту рутину спадају разне ствари, од тога колико је сати спавао, када је устао, шта је и када јео, како се мотивисао, да ли је замишљао утакмицу, да ли је сам себе бодрио...

„Има разних примера међу спортистима који су имали рутину од које нису одступали никада и која им јесте помагала", каже Станковић који годинама има и веб страницу посвећену менталном здрављу спортиста.

Често се води полемика да ли спортистима треба дозволити секс пре утакмице, а Станковић каже да је то индивидуално.

Даје пример спортисте који га је једном питао да ли може да има сексуални однос са девојком пре утакмице.

„Питао сам га како то утиче на њега. Одговорио ми је да је пред претходну утакмицу имао сексуални однос са девојком и да је био одличан на утакмици.

„Рекао сам му да је то његова рутина и да је то у реду, али да, ипак, не претера како не би изгубио много енергије."

Додаје да ако се спортистима забрани секс, а било је примера на разним великим такмичењима, то може да изазове контраефекат.

„Ако су навикли на то и ствара им задовољство, онда их треба пустити", рекао је спортски психолог.

Бољитак примећује и психолошкиња Маријана Младеновић.

„Све је више родитеља младих спортиста који уочавају колико је улога психолога важна, а то је некада била реткост.

„Радило се само са врхунским такмичарима, а данас спортски психолог ради и са млађима који тек улазе у спортски свет", говори Младеновић.

Герић, бивши репрезентативац Југославије у одбојци, каже да су спортисти пре свега људи, а тек онда неко ко се бави спортом.

„Они воле конкретне ствари, да им се јасно реши проблем, који су често повезани са приватним животом, односима у породици, нису нужно везани за спорт.

„Било би добро да сваки тим има спортског психолога, ко ради са њима на менталној припреми, зато што је то део који многи тренери и не знају, јер не може свако све да зна", сматра он.

Током професионалне одбојкашке каријере имао је прилике да ради са неколико спортских психолога.

„Са неким сам био више задовољан, са неким мање, зато се данас трудим да радим онако како прија спортисти.

„Ово је посао који доноси задовољство - помажете клијенту да направи добар резултат, а и утичете на младе спортисте."

Сећа се поруке прве клијенткиње.

„Послала ми је да је завршила медицину и да се не бави спортом којим се бавила, али да су јој неке ствари помогле у животу.

„Принципи из спорта се лако могу пребацити на живот", каже Герић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]