Русија и Украјина: Како су две мајке допремиле мртве синове са ратишта

Људмила Купријчук је стајала у блатњавом пољу и плакала.

Њен бивши муж је умотавао тело њиховог сина у ћебе.

„Била сам хистерична", каже она.

„Рекла сам: хоћемо ли га само возити кући у гепеку наших кола?".

„Мој бивши муж је повикао на мене: 'Смири се, само морамо да га извучемо одавде.'"

Разведени пар купио је стари мерцедес и путовао стотинама километара.

Нашли су се иза непријатељских линија да би повратили тело мртвог сина који је био украјински војник.

И сада су се пробијали кроз поља изроварена кратерима од граната на територији коју су окупирали Руси.

Након што је зауставио кола, Анатолиј, Људмилин бивши муж, пришао је неким спаљеним оклопним возилима.

Тела су лежала разбацана по земљи.

„Покидао је униформу да би видео да ли има тетоважу на руци", каже Људмила.

„Била је тамо. Гласила је: 'Никад се не предај'."

„То је било све по чему смо могли да препознамо нашег сина", каже ова четрдесетогодишњакиња док јој подрхтава глас.

„Тела су лежала напољу данима, усред недођије. Нису била само спаљена, јеле су их и дивље животиње."

Њен син Максим имао је само 20 година и погинуо је другог дана руске инвазије - 25. фебруара 2022. године.

Опасно путовање

Нико није обраћао превише пажње на средовечни пар који је стигао у село Томарине под руском окупацијом.

Оно се налази на око 90 минута вожње од јужног града Херсона.

Руси и њихови савезници тек је требало да успоставе своју администрацију тако да је све још било у хаосу кад је пар стигао тамо у марту 2022. године.

Довезли су се до ивице села и наишли на први контролни пункт са особљем.

„Изашла сам из кола и кренула ка човеку који је уперио пушку у мене", присећа се Људмила.

„Али нисам се уплашила, само сам осећала гађење према тим људима."

Необјашњиво, каже она, али успела је да наговори војнике да их пусте да прођу.

Показала им је фотографију синовљевог тела и они су се одвезли до поља на ком је погинуо Максим.

Потом, са телом у гепеку, пар је започео дванаесточасовно путовање кући у Виницу, у средњој Украјини.

Не постоји званичан податак о броју погинулих украјинских војника или њихових несталих тела, што су све строго поверљиве информације.

Као професионални војник стациониран у Лавову у западној Украјини, Максим није рекао Људмили да је његова ваздушно-десантна дивизија послата на југ да заустави руску офанзиву.

Била је шокирана кад ју је позвала његова девојка и саопштила јој да је он погинуо.

Један од Максимових колега имао је фотографију поља где је овај убијен и његово тело је још било тамо.

Он јој је испричао да се Максим нашао под минобацачком ватром, али није било других информација о околностима његове смрти.

Људмила је позвала Максимову војну јединицу. Они су јој рекли да чека на информације.

„Сваку ноћ сам лудела знајући да мој син лежи тамо по хладном времену и да нема чиме да буде покривен", каже Људмила.

Данима касније, у зору, Људмила и Анатолиј су се упутили да пронађу Максима и да га допреме кући.

Нису имали никакав план, само фотографију, име села и контакт са мештанином који се сам пријавио да их води.

Очајничке мере

Изасланица украјинског председника за права регрута Алјона Вербицка каже да је између фебруара и краја 2022. године нестало 15.000 украјинских цивила и припадника војног особља.

Могли су да буду убијени, заробљени или да се не зна шта је са њима било.

На руској страни, као нестало на украјинској територији води се до 600 војника, не рачунајући окупиране територије, према подацима ББЦ-ја на руском.

Људи се служе свим могућим средствима да пронађу најмилије.

Славни телевизијски водитељ је започео национални пројекат помоћи у потрази.

А Украјинци такође донирају новац за опрему као што су комбији хладњаче за евакуацију тела војника и њихов повратак породицама.

У групама на друштвеним мрежама на Фејсбуку и Телеграму, људи деле информације о несталима и траже помоћ.

Наталија Карпова, такође из Винице, пронашла је фотографију тела сина Романа на руском каналу на Телеграму.

Руско војно особље оставља објаве на овим каналима за инстант поруке и често су једини извор информација са окупираних територија.

У објави се сугерише да је тридесетогодишњег инжењера убио снајпер.

Романови пријатељи су је позвали да јој кажу за његову смрт, рекавши јој да је погинуо крајем априла.

Тако се она дала у потрагу преко интернета.

Кад је пронашла слику, позвала је његову ваздухопловну јединицу.

„Рекли су ми да је она лажна и да не треба да верујем агресоровим медијима", каже она.

„Рекли су: 'Ми немамо никакве документе да је ваш син погинуо'."

Обавијено велом тајне

Војска не коментарише нестале војнике.

Породице често морају да чекају владу или волонтере да им помогну у враћању тела.

Наталија, педесетдеветогодишња лекарка, дала је отказ на послу да би се сама посветила проналажењу Романовог тела.

Она је знала да је Роман отишао на прву линију фронта, само није знала ког.

На слици објављеној на Телеграму видела се његова идентификација и приближна локација у источној Украјини.

Добила је помоћ од једног другог дела војске који није Романова ваздухопловна јединица и они су послали дрон изнад локације.

Пронашли су тело близу села Довхенке, надомак града Изјума у источној Украјини.

Али није могла да му приђе због жестоких борби и руске окупације.

А потом је дошло до помака, кад су Украјинци ослободили село у септембру 2022. године.

„Била је јесен, знала сам да немамо времена за губљење", каже она.

„Доласком зиме и снега, неће више ништа остати од тела."

Брзо је окупила тим за потрагу уз помоћ локалних политичара и активиста, као и војске.

Испод дебелог слоја вегетације, у области пуној постављених мина, пронашли су Романово тело.

Идентификовале су га његове војничке плочице.

„Осећала сам како ми је терет спао с леђа", каже Наталија док је издаје глас.

„Не можете ни да замислите какав је осећај кад не можете да допремите тело вашег сина кући да га сахраните."

Његово тело је сахрањено у њиховом родном граду Виници.

Ваздухопловне снаге рекле су ББЦ-ју да због жестоких борби и руске окупације Романова јединица у то време није знала за све смрти.

Препуштени туговању

По повратку у Виницу, Људмила је однела Максимово тело право у мртвачницу.

„Дозволили су ми само да видим руку мог сина", каже она.

„Нису ми дали да видим његово тело јер није имало главу."

Људмила је претворила собу њеног сина у светилиште.

Пуна је његових фотографија, као и бочице његове колоњске воде и неких школских радова које је правио за њу као дете.

Она узима Максимову униформу из ормара и прислања је уз себе, као да га грли.

„Ништа се није променило овде откад је умро", каже она.

За Наталију, чињеница да је пронашла и сахранила свог сина није јој донела мир.

„Мој муж и ја не можемо да верујемо да је мртав", каже она.

Она каже да није добила никакву помоћ од ваздухопловне службе да га пронађе.

Иако јој се генерал касније захвалио што је пронашла тело, то за њу не мења ствар.

„Желим сада нашу победу да се ниједна друга мајка не би нашла у мојој ситуацији."

ББЦ није успео да ступи у контакт са Максимовом јединицом да би добио коментар о околностима његове смрти.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]