Европа, култура и историја: Тајне француског Стоунхенџа које до данас збуњују стручњаке

Недалеко од пространих, сунцем окупаних плажа Карнака на северозападу Бретање у Француској, стајао сам и гледао на бескрајне редове усправних монолита који чине Поравнање у Карнаку.

Високи, грубо тесани камени споменици су постављени у симетричне, равномерно поређане редове који нестају у даљини.

Са овог места сам могао да схватим како је настала локална легенда о Светом Корнелију.

Наводно се Свети Корнели (светац заштитник стоке), којег су прогониле легије римских војника, бежећи од њих сакрио у ухо бика и претворио легионаре у камен.

Наравно, ово није право порекло Поравнања.

Али ако и занемаримо ову необичну трансформацију, усправљени камени блокови претходе периоду Римског царства за најмање 3.000 година.

Ипак, у времену сујеверја, ово је било вероватно најверодостојније објашњење за мистерију која до данашњег дана збуњује стручњаке.

Пружајући се дужином од четири километра дуж обале Бретање и састојећи се од више од 3.000 менхира (ручно прављени, често зашиљени, усправни камени блокови сачињени још у праисторијско време широм Западне Европе - налик оним које прави и избацује Обеликс из стрипова о Астериксу), Поравнање у Карнаку представља највећу такву скупину усправљених камених блокова на свету.

Слично Стоунхенџу, питања као што су њихова сврха, оно што представљају и ко их је тамо поставио, мистерија је обавијена велом тајне.

Па ипак, његова репутација као једног од најважнијих европских праисторијских налазишта је неспорна.

Радиокарбонским датирањем је утврђено да су гранитни менхири подигнути у неолитској заједници пре отприлике 6.000 година (око 1.000 година пре Стоунхенџа).

По величини, ови менхири се крећу од оних који су високи око пола метра, па све до оних џиновских, као што је Манио који досеже шест метара.

У просеку, менхир је тежак између пет и 10 тона.

Углавном су довлачени из оближњег стеновитог предела који се налазио у близини налазишта, а цео посао је обављан уз помоћ ременице и сирове снаге.

Само тај надљудски напор који је био потребан за ову акцију, довољан би био да Поравнање има огроман значај, али администратор овог налазишта, Оливије Агог, верује да ће права сврха Поравнања вероватно остати непозната.

„Постоји мноштво занимљивих теорија, неке од њих чак као да се уклапају у познате околности, али увек се појављује више доказа који би те теорије оповргли, него оних који би их потврдили", рекао ми је Агог.

„Поравнање у Карнаку није сасвим равно - оно меандрира и прати гребен који раздваја обалски део и терен који се простире у унутрашњост и тако представља симболичну границу између два предела.

„Наравно, то није спречило људе да се крећу између њих, али оно представља географско раздвајање које се налази између земље и мора и није случајно настало".

Клечећи поред менхира са изувијаним резбаријама у његовој основи које су изазвале нове теорије, каже још и ово: „Али питање његовог церемонијалног или религијског значења је потпуно отворено за дискусију".

С обзиром на ово отворено нагађање, не изненађује што су присутни и митови и легенде да попуне празнину.

Приче о створењима налик гоблинима по имену Коригани, или о каменим војницима који у Божићно вече одлазе да пију са извора и уништавају све што им се нађе на путу, можда звуче као неке мрачне бајке, али сви ти рани покушаји да се објасни непознато, само су створили осећај страхопоштовања који нам је помогао да ово налазиште и сачувамо.

„Сама идеја да менхири представљају војнике односи се на келтске хероје поражене током битке", објашњава Венди Мјуес, ауторка многих књига о пределима, историји и легендама Бретање.

Она каже и да паралеле између легенде о Светом Корнелу и древне митологије Бретање и данас одзвањају: „Недалеко, у Киберону, менхир се користи и као знак сећања на 'модерне' ратове".

Поравнање у Карнаку је сачињено од неколико редова усправљених менхира, сада разграничених земљом, дрвећем или путевима - иако постоје и теорије да су редови некада били непрекинути.

Најпознатије од ових секција се зову Менек, Кермарио и Керлескан, а они су и најбоље очувани примерци ових дугачких низова менхира.

Свеједно, ту је и велики број долмена (камених погребних одаја), а неки од њих су старији и од самих менхира, са којима чине ово невероватно згуснуто мегалитско налазиште.

Област на којој се налази Карнак је превелико да бисмо га заиста сагледали са земље.

Да бисмо добили ширу перспективу, Агог ме је одвео на још један занимљиви део налазишта који се налази на око 1,5 км удаљен од камених редова.

Тумул Светог Михајла, огромна, травната хумка која се надвија над Карнаком, највећа је хумка у континенталној Европи, саграђена пре отприлике 6.700 година.

Ходали смо кроз мрачне, збијене пролазе и одаје које се налазе унутар саме хумке која је тренутно затворена за посетиоце.

Агог ми је показивао где се налазе највредније реликвије, међу њима и углачане камене секире и други предмети из Италије и Шпаније, где су и пронађени.

С обзиром на корозивну киселост тла, веома мали број артефакта је пронађен у Карнаку ван самих гробница.

Са врха тумула пуца поглед на цео предео и тек одатле могу да се сагледају размере Поравнања, једног од највећег неолитског споменика на свету.

Простире се на око 40 хектара, а крај редова камених споменика се и не види голим оком.

Делује потпуно невероватно да је на хиљаде менхира тешких по неколико тона било извађено из каменолома, пресељено и уздигнуто у добу у којем је оруђе за обраду камена представљало технолошки врхунац.

Док смо се враћали кроз редове менхира, Агог ми је објаснио да је Поравнање, без обзира на то што је изгледало добро очувано, ипак било измењено током времена и утицаја и човека и природе.

Када је Поравнање било саграђено, пејсаж је изгледао другачије - био је отворен, без дрвећа које га сада дели и оивичава, а и море се налазило даље.

У последњих 6.000 година, неки од менхира су се и преврнули, један баш прошле године.

Људи су ово налазиште променили на различите начине.

Док се крећемо између споменика, Агог ми показује три дубоке бразде на једном од мамутских менхира и напомиње да су ови ожиљци настали уз помоћ модерних алата.

Каже да су били употребљавани и као локални грађевински материјал, између осталог и светионика на оближњем острву Бел Ил.

Ове промене на споменицима и самом налазишту нису само феномен модерних времена.

„То је место живота", каже Агог, јер се налазиште константно мења.

Неки од каснијих неолитских долмена су саграђени тако што су употребљени материјали који су стотинама година пре тога коришћени у другим деловима Поравнања.

Са путевима који данас вијугају између поља и зграда које стоје између, врло је могуће да би и оригиналне архитекте имале проблем да препознају своју творевину када би је видели данас.

Прва озбиљна ископавања Карнака су се одиграла 1870. године, а за то је био заслужан шкотски археолог Џејмс Милн који је забележио позиције и детаље менхира, а открио је и многе артефакте у самом долмену.

Милнов рад је наставио његов ученик Захари Ле Рузик, који је започео са обнављањем споменика и поновним успављањем оне који су се у међувремену преврнули.

Милн и Ле Рузик су својим напорним радом поставили темеље за касније препознавање Поравнања од државе и за њихову заштиту.

Ипак, тиме је стигла и велика популарност овог налазишта.

Због историјског значаја и огромних размера налазишта, Поравнање је почело да привлачи туристе још пре неколико стотина година.

Ипак, када је прилив посетилаца у 20. веку почео да угрожава налазиште, инициран је пројекат који је имао за намену то да се посетиоцима ограничи приступ, а 1990. године и да се обезбеде едукативна средства, као и она за заштиту споменика.

Због бриге за очувањем, слободан приступ је дозвољен само током зиме.

Свеједно, не слажу се сви са тим да су ово праве мере за будућност налазишта.

Ослободите менхире (Free Menhirs) је група основана у Карнаку са циљем да се спроведу захтеви локалног становништва.

Забринут због комерцијализације налазишта и импликација које доноси повећани број туриста, портпарол ове групе је рекао: „Кампања која позива посетиоце се заснива на сну, мистерији и лепоти налазишта у рану зору или у сумрак, када нема никаквих туриста.

„Фотографије и видео снимци никада не показују реалност коју лети доноси велики број људи, све са саобраћајним гужвама на друмовима и аутомобилима паркираним на сваком могућем месту".

Ова група верује да бољом организацијом може да се контролише проток туриста кроз различите секторе Поравнања, не би ли се избегла висока концентрација људи у одређеним зонама.

Без обзира на то како ће се у будућности понашати менаџмент налазишта, Поравнање представља споменик људској инспирацији и способности.

Са модерном технологијом која нам је сада на дохват руке, мало је ствари које не можемо да пронађемо уз помоћ својих телефона.

Али овде, на овом комаду удаљене француске обале, право освежење и узбуђење доноси сусрет са аутентичном мистеријом, сачуваном неколико миленијума.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]