Светско првенство у фудбалу: Како је Бора Милутиновић укомпоновао неискусни амерички тим 1994. године

За Бору Милутиновића не није постојало као одговор. Србин је био на ужој листи за селектора репрезентације Сједињених Држава и никако није желео да са ње и испадне.

Милутиновић је тада имао 47 година и све чвршћу репутацију тренера који је у стању да извуче највише из не толико познатих репрезентација.

Он је 1990. године Костарику увео у нокаут фазу на Светском првенству у Италији.

Годину дана касније се доказао и као способан приватни истражитељ.

Стив Сампсон је 1991. године помагао Алану Ротебергу, председнику Америчке фудбалске федерације, да се припреми за наредни турнир.

„Једна од мојих улога је била и да предложим кандидате за место селектора националног тима и Бора је био један од њих", присећа се Сампсон.

„Живео сам у области Беј тада, а Бора ме је и буквално пратио до куће. Био сам на утакмици на стадиону у Сан Хозеу, а он је питао људе на трибинама: 'Стив Сампсон је на утакмици, да ли бисте могли да ми га покажете?'

„Дошао је, сео поред мене и рекао: 'Пријатељу, мораш да ме ангажујеш'. Рекао сам му да ја то не радим, али је он имао одговор: 'Требало би да предложиш мене јер се овде не ради о новцу. Мене само интересује да помогнем Сједињеним Државама да прођу у другу рунду светског првенства".

Конкуренти Ринус Михелс и Карлос Кеирош нису имали никакве шансе.

Сампсон је изабрао Милутиновића на позицију селектора и тако су почеле најнеобичније припреме домаће селекције у историји светских првенстава.

На само три године од почетка турнира, оптимизам везан за амерички тим није био на високом нивоу.

У земљи није постојала професионална лига, многи играчи су били аматери и без обзира на то што су у Италију 1990. послати уз много помпе, вратили су се са само једним освојеним бодом.

До тада се никада није догодило да нација која је и домаћин на светском првенству не успе да се квалификује у другу рунду такмичења, па је самим тим и претња од понижавајућег пласмана на турниру који ће гледати читава планета постајала све већа.

„За претходне домаћине се никада није ни постављало питање да ли ће проћи у нокаут фазу, али за нас је то било право питање", каже одбрамбени играч Алекси Лалас, којем је Милутиновић обезбедио репрезентативни деби.

„И у интерним круговима, али и у јавности, то је био једини циљ. Урадите то, а све остало је чист добитак".

Добру вест је представљала чињеница да је Милутиновић био познат као тренер који је већ имао успеха у пркошењу прогнозама.

Мексико је одвео до четвртфинала на Светском првенству 1986. године, а затим је дебитанта Костарику увео у 16 најбољих четири године касније, без обзира што је посао добио само на 90 дана од почетка шампионата.

Брзо се дао на посао.

Милутиновић је прочешљао амерички колеџ систем и изабрао 30 играча којима је понудио главни уговор и организовао базу у Јужној Калифорнији, пре него што је направио план за одигравање 91 припремне утакмице, не би ли његова на брзину окупљена екипа имала интензиван курс из међународног фудбала.

„Играчима је било потребно да осете шта значи играти на највишем могућем нивоу", написао је он у књизи под Како победити на Светском првенству: Тајне и схватања највећих фудбалских селектора.

„Направили смо турнеју по целом свету и играли против Русије, Шведске, Северне и Јужне Кореје, Бразила, Аргентине, Уругваја, Парагваја. Спортски дух је био на висини, а играчи су ментално били веома јаки".

„Било нам је важно да играмо много утакмица против различитих репрезентација да бисмо научили шта нам је потребно да урадимо и како да дођемо до тога.

„Много више може да се научи играјући против таквих противника него да сатима причате са играчима.

„Прво смо на тренинзима стицали менталну снагу, играли са и без лопте, а затим смо кренули да играмо пријатељске утакмице и да путујемо. Био је то једноставан рецепт, али резултати су били невероватни".

Милутиновић је у принципу америчку националну репрезентацију претворио у клупски тим.

Са само четворицом професионалних играча који су у том тренутку играли у иностранству, створена је атмосфера какву није имао ниједан други тим који се припремао за светско првенство.

„Многи од нас никада нису били чланови неког клуба, тако да су наше каријере кренуле наопаким путем", наставља Лалас.

„Бора је схватио да све то мора некако да искористи и да пронађе добре стране у нашим слабостима".

„Сви знамо да је један од највећих изазова за селекторе националних селекција недостатак времена за уигравање, па је за основу тима то што су имали своју базу и што су редовно играли утакмице био и знак да су коначно крочили у воде међународног фудбала на путу ка играма на првенству света".

Живот у кампу, међутим, није био обичан.

Милутиновићеве ексцентричности су постале још израженије у таквом окружењу, а његови методи су навели Лаласа да га опише као „најгенијалнијег и најнеподношљивијег тренера са којим је радио".

Сампсон, који је био именован за Милутиновићевог асистента не би ли унео неку равнотежу као домаћи тренер, ускоро је схватио да ће морати да се прилагоди да би могао да ради са Србином.

„У данашњем фудбалу и са садашњом генерацијом фудбалера, главни тренер је неко ко са својим асистентом води тренинге, али Бора се никада није бавио тиме", каже Сампсон који је касније предводио амерички национални тим на Светском првенству у Француској, 1998. године.

„Једном приликом сам га упитао: 'Како то да нам никада не кажеш шта ћемо да радимо на тренингу?'. Рекао ми је: 'Пријатељу, ја морам да омиришем траву да бих знао шта сваког дана морамо да радимо".

„Тако смо излазили на терен и играли фудбалски тенис са играчима око 40 минута и то је био период социјализације који је претходио тренингу на којем је он имао прилику да види шта је тог дана играчима потребно".

„Казао би: 'Пријатељу, ако си довољно добар асистент, онда је мени сваки пут довољно само да кажем ово или оно, а ти би требало да то за 30 секунди формулишеш као план у глави и да ми омогућиш све што ми је потребно' ".

Милутиновићеве сеансе фудбалског тениса су постале главна тема у тренинг кампу, а он је велики број кључних одлука донео једноставно гледајући играче како се сналазе на таквим тренинзима.

„Присуствовао сам тренингу пред објављивање коначног списка играча који ће играти на Светском првенству када је на основу тога како би се показали на фудбалском тенису стављао играче на тај списак", уз смех се присећа Лалас.

„Знали смо да Бора за озбиљно узима те тренинге јер је и он играо фудбалски тенис.

„За њега је било битније да види како појединци прилазе тој тандем игри. Шта су у стању да ураде? Колико такмичарски приступају игри? Како подносе пораз? Како бирају свог партнера на тренингу?"

„За многе од нас то је било сулудо. Неки су то схватали, али неки и нису, али он је у сваком случају знао како да тестира наше стрпљење. Али био је то лудачки метод".

„Често кажем да је био нека врста мешавине медведа Јогија и Јоде, али би нас на крају поштовањем и у мом случају уважавањем и љубављу, погурао напред. Био је то његов начин тестирања".

За Лаласа је највећи тест представљала његова фризура.

Одбрамбени играч који је за репрезентацију одиграо 96 утакмица, имао је дугачке локне златне боје и бујну браду и постао је знак распознавања за целу националну селекцију током првенства 1994, али његов изглед је привукао Милутиновића када је по први пут правио план за своју екипу.

„Имао сам заиста дугачку косу и сећам се да ме је, кад смо били у Фениксу у Аризони, Борин асистент позвао на страну и рекао ми: 'Бора жели да се ошишаш", каже Лалас.

„Изнервирао сам се и почео да се дерем како је 'ово Америка', причао о индивидуалзиму и 'о овоме и ономе'. Али чињеница је да бих урадио било шта само да останем у том тиму. Сећам се како сам на крају отишао низ улицу до првог фризера и коначно се ошишао.

„Те вечери смо имали састанак и тада ме је Бора видео први пут од како сам се ошишао. Само се појавио, климнуо ми главом и прошао. Било је то годину и по пре почетка шампионата и никада више ни реч није рекао о мојој фризури или изгледу, јер сам у том тренутку прошао тај његов тест".

„Желео је да види моју реакцију јер је знао колико ми је та коса значила. Од тог тренутка сам поново почео да пуштам косу и јарећу брадицу. Можда сам тада морао да се жртвујем, али сам био решен да се вратим још јачи".

И наравно, било је неминовно да Милутиновићев коначни списак играча за турнир изазове контроверзе јер је велики број популарних домаћих играча изостао са њега.

Група у којој су биле много хваљена Колумбија, талентована Румунија и Швајцарска Роја Хоџсона никако није смела да се схвати олако, иако је турнирски систем место у 16 гарантовао не само двема првопласираним екипама, већ су и четири најбоље трећепласиране селекције могле да рачунају на пласман даље.

„Бора је одлучио да наша одбрана мора да буде невероватно добро организована и да наш став мора да буде игра која ће се базирати на жељи да не изгубимо меч, а не на морању да се победи", каже Сампсон.

„Терали смо наше противнике да играју испред нас, уместо да их пустимо да нам оду иза леђа.

„Таква тактика је функционисала јер смо имали доста талентованих играча, па су тако дошли и слободни ударци Ерика Виналде на нашој првој утакмици против Швајцарске или невероватне партије Ернија Стјуарта, Кобија Џонса и Марсела Балбое против Колумбије".

Нерешен резултат (1:1) са Швајцарском и победа (2:1) против Колумбије - у том мечу је несрећни аутогол Андреса Ескобара довео до његовог убиства - значили су да су Сједињене Државе накупиле довољно бодова за пролаз у даље такмичење и пре последње утакмице у групи.

Пораз (1:0) од Румуније није могао да их спречи да се пласирају у даље такмичење.

Милутиновић и његова проблематична група колеџ играча, успели су да испуне циљ.

Награда је била пласман у 16 најбољих тимова и сусрет са каснијим шампионом Бразилом на Дан независности, што је био савршен начин да се покажу америчким навијачима.

Бебетов гол у 72. минуту је решио овај меч, али је америчка селекција показала да може да се супротстави и најбољим тимовима.

„Ако већ морате да изгубите на првенству света, онда је најбоље да се то догоди у мечу против шампиона, а та бразилска репрезентација је заиста била веома добра", каже Лалас.

„И онда се све одједном завршило, тек тако. Све је стало, у трептај ока схватиш да си играо улогу у нечему што је променило начин на који људи гледају ову игру. Били смо врло поносни што је нешто остало иза нас и што смо испунили нека очекивања".

„Живео сам од тога и максимално то експлоатисао и ничега ми није жао. Волео сам сваки тренутак у том периоду и невероватно сам поносан на све што смо постигли".

Што се тиче Милутиновића, његова мисија је била комплетирана.

После свега је отишао да тренира Нигерију и Кину на првенствима 1998. и 2006. године и тако изједначио рекорд још једног легендарног тренера Карлоса Алберта Переире тако што је и пету различиту репрезентацију одвео на финални турнир светског првенства у фудбалу.

Али никада више није искусио ништа слично као са америчком репрезентацијом 1994. године.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]