Африка и глад: Борба за преживљавање у Сомалији док прети глад због суше

Мала деца умиру у све већем броју у Сомалији усред најгоре суше која је погодила земљу у последњих 40 година. Владини званичници кажу да би још већа „катастрофа" могла да захвати земљу у року од неколико дана или недеља уколико не стигне додатна помоћ.

Сузе су текле низ образе увучене од глади једанаестогодишњег Дахира.

„Само желим да преживим ово", рекао је тихо.

Седећи поред породичног импровизованог шатора, на прашњавој равници изван града Бајдоа, уморна мајка Фатума Омар му је рекла да не плаче.

„Твоје сузе неће вратити брата. Све ће бити у реду", рекла је она.

Фатумин други син, десетогодишњи Салат, умро је од глади пре две недеље, убрзо након што је породица стигла до Бајдое из свог села, удаљеног три дана хода.

егово тело је закопано у камениту земљу неколико метара од новог дома - гроба који је већ прекривен смећем и све теже га је уочити док су придошлице постављале камп око њих.

„Не могу да тугујем за сином. Немам времена.

„Морам да нађем посао и храну да би остали преживели", рекла је Фатума, држећи најмлађу ћерку, деветомесечну Биле, и окренувши се да погледа шестогодишњу Маријам док је грубо кашљала.

На другој страни земљаног пута који вијуга ка југоистоку, према обали и главном граду Сомалије, Могадишу, друге расељене породице испричале су мрачније приче о дугим путовањима преко сушног пејзажа у потрази за храном.

„Немам снаге да сахраним ћерку"

Ново истраживање показало је да скоро две трећине мале деце и трудница у логорима пати од акутне потхрањености, што би, уз високу стопу смртности, могло да укаже на то да је локализовано проглашење глади већ каснило.

„Видела сам ћерку (трогодишњу Фархир) како умире преда мном и нисам могла ништа да урадим", рекла је Фатума, која је са деветоро деце из села званог Buulo Ciir пешачила најмање 15 дана да би стигла до Бајдое.

„Носила сам је десет дана. Морали смо да је оставимо поред пута. Нисмо имали снаге да је закопамо. Чули смо како се хијене приближавају", наставила је.

„Нисам понела ништа са собом. Ништа није остало код куће. Стока је мртва. Поља су сува", рекла је педесетогодишња Хабиба Мохамуд, држећи у једној руци комад канапа и признајући да се никада неће вратити у село.

Низ суша, изазваних климатским променама, сада прети да оконча пастирски начин живота који је вековима трајао широм Афричког рога.

Као и друге придошлице, Хабиба је била заузета подизањем шатора за породицу од грана, гранчица и очишћених комадића картона и пластичне фолије, надајући се да ће то завршити пре ноћне хладноће.

Тек након тога могла је да се окрене проналажењу хране и медицинске помоћи за неко од својих петоро деце.

На пријемном одељењу у главној градској болници, доктор Абдулахи Јусуф се кретао између кревета, проверавајући мајушне, изнурене пацијенте.

Већина су била деца између два месеца и три године.

Сви су били озбиљно потхрањени.

Неки су имали упалу плућа, а многи су се борили и са новом епидемијом морбила.

Мало дојенчади је имало снаге да заплаче.

Неколико их је имало тешко оштећену кожу, праћену отоком који се понекад јавља код најекстремнијих случајева глади.

„Толико људи умире пре него што стигну до болнице", рекао је доктор Абдулахи, посматрајући свој тим како се мучи да споји интравенску цев на руку двогодишњака који јечи.

„Застрашујуће је, људи умиру"

Иако сомалијски званичници и међународне организације већ месецима упозоравају на надолазећу глад у овом југозападном региону, доктор Абдулахи је рекао да његовој болници већ недостаје основних потрепштина, укључујући додатке исхрани за децу.

„Понекад нам недостају залихе. Застрашујуће је, заправо, јер људи умиру, а ми не можемо да их подржимо.

„Наша локална самоуправа не решава ово добро. Није планирала сушу или долазак расељених породица", рекао је, са видљивом фрустрацијом.

Министар локалне владе признао је да је било пропуста.

„Морамо да будемо бржи него што јесмо, и морамо да будемо прецизни... и учинковитији", рекао је Насир Аруш, министар за хуманитарна питања за југозападну државу, током кратке посете једном од кампова око Бајдое.

Али већа међународна подршка, инсистирао је, била је кључна.

„Ако не добијемо помоћ која нам је потребна, стотине хиљада људи ће умрети. Ствари које сада радимо морали смо да урадимо пре три месеца.

„У стварности смо у заостатку. Осим ако се нешто не деси (брзо), мислим да ће се догодити катастрофа на овим просторима", рекао је он.

Процес формалног проглашења глади може бити компликован, ослањајући се на податке које је тешко утврдити, а често и на политичке разлоге.

Британска амбасадорка у Могадишу, Кејт Фостер, описала је то као „у суштини технички процес".

Она је истакла да се током суше 2011. „половина од 260.000 умрлих догодила пре него што је проглашена глад".

Председнички изасланик који је предводио међународне напоре Сомалије да обезбеди више средстава захвалио је посебно америчкој влади на недавном новом финансирању, рекавши да нам је то „дало наду".

Али Абдирахман Абдишакур је упозорио да би без додатне помоћи локализована криза у једном делу Сомалије могла брзо да измакне контроли.

„Дизали смо узбуну... али одговор међународне заједнице није био адекватан", рекао је Абдишакур.

„Предвиђа се глад. То се (већ) дешава на неким местима, у неким деловима, у Сомалији, али ипак можемо спречити ону катастрофалну", наставио је он, говорећи телефоном током кратког предаха у Торонту, Канада.

Погледајте и ову причу о борби са глађу у Сомалији:

Жене беже, мушкарци остају

Иако се процене разликују, становништво Бајдое се отприлике учетворостручило у последњих неколико месеци, на око 800.000 људи.

И сваки посетилац ће брзо приметити једну упечатљиву чињеницу. Готово све новопридошле одрасле особе су жене.

Сомалија је у рату. Сукоб траје, у различитим облицима, откако је централна влада пала пре три деценије, и наставља да погађа скоро сваки део земље, одвајајући мушкарце од њихових породица како би се борили за низ наоружаних група.

Као и већина оних који су стигли у Бајдоу, Хадија Абукар је недавно побегла са територије коју контролише милитантна исламистичка група Ал Шабаб.

„Чак и сада добијам позиве на телефон од остатка моје породице. Тамо се воде борбе - између владе и Ал Шабаба. Моји рођаци су побегли и крију се у шуми", рекла је седећи поред болешљивог детета у малој болници у Бајдои.

Друге жене су говориле о томе да су мужеви и старији синови били блокирани да напусте подручја под контролом милитаната, као и о годинама изнуђивања од стране групе.

Сама Бајдоа није сасвим окружена Ал Шабабом, али остаје несигурно уточиште. Међународним хуманитарним организацијама и страним новинарима је потребна велика сигурност за кретање, а свако путовање ван граница града сматра се изузетно ризичним.

„Посматрамо становништво које је под опсадом. Понекад се чини прилично безнадежно", рекао је Чарлс Нзуки, који је на челу дечјег фонда УН-а Уницеф у централној и јужној Сомалији.

Према неким проценама, више од половине становништва погођеног тренутном сушом остаје у областима које контролише Ал Шабаб.

Строга правила америчке владе која блокирају било какву помоћ од користи одређених терористичких група закомпликовала су напоре да се допре до многих очајних заједница.

Али међународне организације и сомалијске власти раде са мањим локалним партнерима на повећању приступа и сада планирају ваздушне пошиљке помоћи на неке спорне територије.

Ипак, хуманитарни радник, говорећи незванично, признао је да је готово немогуће гарантовати да никаква храна или средства неће стићи у Ал Шабаб.

„Не будимо наивни, (Ал Шабаб) опорезује све, чак и новчане донације", рекли су.

Током година, милитантна група је стекла репутацију не само због насиља и застрашивања, већ и због пружања правде у земљи са тешко стеченом репутацијом службене корупције.

У најмање четири села близу Бајдое, Ал Шабаб води мрежу шеријатских судова које становници града и, како се наводи, људи у Могадишу и шире, рутински користе за решавање пословних и земљишних спорова.

Даље на североистоку, изненадна побуна против Ал Шабаба довела је до тога да су локалне заједнице и кланске милиције - сада снажно потпомогнуте од стране централне владе - протерале групу из десетина градова и села последњих недеља.

Војни успеси изазвали су налет оптимизма, али није јасно да ли ће то помоћи у борби против глади или ће једноставно одвратити сомалијску владу.

„Могло би, а можда и не би (помогло). Мислим да би то могло створити више (цивилних) расељавања. Или би влада могла ослободити више подручја и људи би могли имати већи приступ (помоћи). Дакле, ми на то гледамо са свих страна", рекао је локални министар Насир Аруш.

У самој Бајдои - ужурбаном граду уских, калдрмисаних улица, оштећених деценијама због сукоба и занемаривања - цене основних добара, попут пиринча, удвостручиле су се у последњих месец дана. Многи становници су кривили сушу, али други су такође гледали на то шире.

„Брашно, шећер, уље - све је поскупело отприлике једнако. Понекад морамо да прескочимо оброке. Чуо сам за рат између Русије и Украјине. Људи кажу да је то основни узрок ових проблема", рекао је тридесетосмогодишњи Шукри Моалим Али, ходајући до свог сувог бунара и неплодног повртњака.

Док је борба за сузбијање све дубљег ширења глади непосредан фокус у овом региону, нова влада Сомалије такође гледа напред, настојећи да одговори на егзистенцијална питања о будућности.

„Изазован је задатак, одговорити на сушу, борити се против Ал Шабаба и водити кампању за приступ (међународном) финансирању климатске правде", рекао је Абдирахман Абдишакур.

„Имамо младу популацију, огромну дијаспору и живахне предузетничке вештине. То нам даје наду. То је изазовно, али немамо алтернативу."

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]