Књижевност, религија и насиље: Салман Ружди - писац који је престао да се скрива

Писац рођен у Индији, сер Салман Ружди, који је убоден ножем у врат док се налазио на бини у Њујорку, добијао је претње смрћу због његових дела током пет деценија дуге књижевне каријере.

Многе књиге овог седамдесетпетогодишњака оствариле су огроман успех - његов други роман, „Деца поноћи", добио је Букерову награду 1981.

Али његов четврти роман, „Сатански стихови", објављен 1988, постао је његово најконтроверзније дело, изазвавши међународну буру до тада невиђених размера.

Руждију су упућене претње смрћу, а он је био присиљен да се крије после њеног објављивања, док је британска влада ставила аутора под полицијску заштиту.

Велика Британија и Иран прекинули су дипломатске односе, али широм западног света аутори и интелектуалци осудили су претњу слободи изражавања коју је представљала муслиманска реакција на књигу.

Фатву - или указ - која позива на пишчево убиство ајатолах Рухолах Хомеини, врховни владар Ирана, бацио је 1989, годину дана после објављивања књиге.

Салман Ружди је рођен у Бомбају два месеца пре него што је Индија стекла независност од Велике Британије.

Са 14 година био је послат у Енглеску у школу Рагби, а касније је дипломирао на одсеку за историју Краљевског колеџа у Кембриџу.

Постао је британски држављанин и дозволио је да његова муслиманска вера избледи.

Радио је кратко као глумац.

Био је члан драмске групе „Кембриџ футлајтс", а потом као копирајтер у маркетингу, док је истовремено писао романе.

Његов први објављени роман, Гримус, није остварио велики успех, али су га неки критичари запазили као аутора са огромним потенцијалом.

Руждију је требало пет година да напише другу књигу, „Деца поноћи", која је освојила Букерову награду 1981. године, била је нашироко хваљена и продата у пола милиона примерака.

Док су Деца поноћи говорила о Индији, Руждијев трећи роман Срамота, објављен 1983. године, говорио је на благо прикривени начин о Пакистану.

Четири године касније, Ружди је написао Јагуаров осмех, путопис из Никарагве.

У септембру 1988, објављено је дело које ће му угрозити живот, „Сатански стихови".

Надреалистички, постмодернистички роман изазвао је згражавање међу неким муслиманима, који су његов садржај сматрали светогрђем.

Индија је била прва земља која је забранила књигу.

Њен пример следио је Пакистан, као и разне друге муслиманске земље и Јужна Африка.

Роман је хваљен у многим круговима и освојио је Вајтбредову награду.

Али бурна реакција на књигу само је расла и, два месеца касније, улични протести су узели маха.

Муслимани су роман сматрали увредом за Ислам.

Они су замерали, између осталог, што су две проститутке у књизи назване по супругама пророка Мухамеда.

Наслов се односи на два стиха које је Мухамед избацио из Курана, зато што је веровао да су инспирисана ђаволом.

У јануару 1989, муслимани у Бредфорду су ритуално спалили примерак књиге, а новински ланац В.Х. Смит престао је да је излаже у својим радњама.

Ружди је одбацио оптужбе за светогрђе.

У фебруару, људи су страдали у антируждијевским немирима на индијском потконтиненту, британска амбасада у Техерану је каменована, а расписана је награда за ауторову главу.

За то време у Великој Британији, неки муслимански лидери позвали су на умереност, док су неки други подржали ајатолаха.

САД, Француска и друге западне земље осудиле су претње смрћу.

Ружди, који се тада већ са супругом крио под полицијском заштитом, изразио је дубоко жаљење због узнемирености коју је изазвао међу муслиманима, али је ајатолах само обновио позив на ауторову смрт.

Демонстрације су редовно одржаване испред лондонске канцеларије Викинг Пингвина, издавача књиге, а претње смрћу послате су и у њену њујоршку канцеларију.

Али књига је постала бестселер са обе стране Атлантика.

Протесте против екстремне муслиманске реакције подржале су земље ЕЕЗ-а, од којих су све привремено повукле амбасадоре из Техерана.

Али аутор није био једина особа угрожена због садржаја књиге.

Јапански преводилац „Сатанских стихова" пронађен је убијен на универзитету североисточно од Токија у јулу 1991.

Полиција је саопштила да је преводилац Хитоши Игараши, који је радио као ванредни професор компаративне културе, избоден више пута и остављен у ходнику испред своје канцеларије на Универзитету у Цукуби.

Раније истог месеца, италијански преводилац Еторе Каприоло избоден је у властитом стану у Милану, али он је преживео напад.

Смртну пресуду - фатву - бачену на Руждија Иран је званично престао да подржава 1998.

Међу Руждијевим каснијим књигама су роман за децу „Харун и море прича (1990), збирку есеја „Имагинарне домовине" (1991) и романе „Исток, Запад" (1994), „Мавров последњи уздах" (1995), „Тло под њеним ногама" (1999) и „Бес" (2001).

Учествовао је у позоришној адаптацији „Деце поноћи" која је имала премијеру у Лондону 2003.

У последње две деценије објавио је књиге „Кловн Шалимар", „Чаробница из Фиренце", „Две године, осам месеци и двадесет осам ноћи", „Кућа Голденових" и „Кихот".

Ружди је био ожењен четири пута и има двоје деце.

Тренутно живи у САД, а одликован је титулом витеза 2007. за допринос књижевности.

Године 2012. објавио је „Џозеф Антон: Мемоари", сведочанство о сопственом животу после контроверзе коју су изазвали „Сатански стихови".

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]