Религија и женска права: Зашто све мање жена носи исламски вео у Северној Африци

Фотографије жена у пуној исламској одећи - прекривених лица и у дугим хаљинама - и фотографије жена у мини сукњама из педесетих и шездесетих у Северној Африци и на Блиском истоку често се објављују једна уз другу на друштвеним мрежама да би се потцртао аргумент.

Подразумевана порука је:

„Видите само шта се десило са арапским друштвима у последњих педесетак година."

За оне који деле такве фотографије, то је највидљивији знак колико су њихове земље уназађене и напустиле идеале напретка и модернизма, очитаног у усвајању западног начина живота.

Али за конзервативне снаге које су обликовале регион у последњих неколико деценија, ситуација је управо супротна.

То је позитиван чин изражавања муслиманског идентитета у друштвима која су дуго била под колонијалном чизмом и прво су им западни начин живота наметали колонизаторски владари, а потом и западњачки оријентисане елите ван додира са локалном културом.

Од Марока до Египта и надаље, питање „исламског правила облачења", а посебно вела или хиџаба, једно је од најконтроверзнијих.

Према свим мишљењима, његово ширење у региону своди се примарно на један једини фактор: појављивање и накнадни успех политичког ислама, феномена знаног и као исламизам.

Читава Северна Африка има снажне исламистичке покрете који су дошли на власт или им је то замало успело као у случају Алжира почетком деведесетих.

Чак и након што су свргнути с власти, њихов утицај на друштва остао је позамашан.

Али то сада почиње да се мења, према тврдњама многих посматрача.

А један од најочигледнијих начина да се то процени јесте праћењем најмоћнијег симбола утицаја исламизма: хиџаба.

Многи посматрачи приметили су да је у последњих неколико година дошло до константног пада овог феномена у Северној Африци.

На мароканској информативној интернет страници Ал-Јаум 24, колумниста Саид Ел-Загути недавно је написао:

„Није тешко приметити да се учесталост са којом је хиџаб ношен у нашем арапском свету, а посебно у Мароку, релативно смањила, а да је за то смањење и пад у великој мери заслужно повлачење и слабљење онога што је познато као исламска струја."

Младе Мароканке говориле су за локалне медије о притиску друштва, па чак и узнемиравању, које морају да истрпе кад скине хиџаб.

Али то их очигледно није одвратило од те намере.

У Тунису, где је ношење хиџаба некада био чин пркоса зато што су га забрањивали сукцесивни аутократски режими, он је постао популаран током кратког временског периода после Арапског пролећа 2011, али је недавно поново почео да опада.

Пишући у Арапском индепеденту, туниски новинар Худа Ал Трабулис истиче сложене мотиве за појављивање хиџаба у овој земљи и његов накнадни пад.

Хиџаб је некада био чин отпора и противљења секуларизму наметнутог с врха током владавине аутократа Хабиба Бургибе и Зина Ел Абидина Ибн Алија након стицања независности.

Потом је постао популаран у кратком периоду после револуције 2011. године током које је на власт дошао исламистички покрет Енахда, до те мере да су забрађене жене промовисане као модел који треба да усвоји читава туниска јавност.

Али онда је он пао у немилост пошто сукцесивни парламенти којима је доминирао исамизам нису успели да реше бројне проблеме у земљи и Тунис је захватила дубока економска и политичка криза.

И у Египту, вероватно родном месту хиџаба каквог знамо данас, појављивање и релативни пад повезан је са политичким успесима Муслиманског братства.

Египћанке су почеле да одбацују традиционални вео пре скоро једног века и до средине Двадесетог века вео је скоро у потпуности нестао.

Али хиџаб је први пут почео поново да се појављује средином седамдесетих кад је председник Анвар Садат дао зелено светло Муслиманском братству да буде активан на универзитетским кампусима како би се одбранио од политичких ривала са секуларне левице који су претходних деценија стекли значајан утицај над друштвом.

Ширење хиџаба наставило се скоро неометано све до 2013. кад је египатски председник из Муслиманског братства Мухамед Морси свргнут са власти.

Непријатељство према исламистичким симболима - а понајпре хиџабу - постало је осетно.

Пристизали су стални извештаји о ресторанима који не дозвољавају улаз женама са хиџабом, или базенима који не пуштају жене са буркинијем, купаћим костимом који је наводно у складу са Шаријом.

Данас је дошло до осетног пада који је тешко квантификовати због недостатка објективних истраживања.

Докази су углавном анегдотске природе.

Ипак, хиџаб је и даље једно од питања које доводи до највећег раздора у земљи - културолошка и политичка тачка раздора врло слична оној која прати питање абортуса у САД, са културолошким и политичким споровима по том питању који избијају са редовном учесталошћу.

Најскорије у Египту, реакције на смрт младе студенткиње коју је ножем избо њен удварач усред бела дана пошто је одбила да се уда за њега биле су једнако шокантне као и сам злочин.

За све је сам злочин био неопростив и сходно томе нашироко осуђен.

Али чим је на видело изашло да жртва није носила вео, реакције су почеле да се деле.

Славни телевизијски проповедник позвао је жене да покрију тела на одговарајући начин да би избегле сличну судбину.

Он је заправо рекао:

„Покријте лице и корпом ако треба."

А кад је њен универзитет пожелео да јој ода пошту, поставио је плакат са њеном сликом која је била очигледно обрађена тако да изгледа као да носи хиџаб.

Обе реакције изазвале су баражну ватру бесних реакције из секуларизованих делова друштва.

Младић је осуђен на смрт вешањем.

Али брзо је покренута кампања за одбрану осуђеног убице.

Нико не зна поуздано ко стоји иза ње, али многи сумњају да су имућни исламисти у изгнанству ангажовали најскупљег адвоката у земљи да брани починиоца у жалбеном поступку.

Интервенција Ал Азхара - највише верске институције у Египту - за смирење напетости иронично је само додало уље на ватру.

Велики имам Ал Азхара, шеик Ахмед Ал Тајеб рекао је да неношење хиџаба не чини жену отпадницом, већ је напросто чини женом која се оглушила о Бога.

Саопштење које је требало да умири секуларне секторе друштва само је додатно разгневило групе за заштиту женских права и друге секуларне групације.

Још једном, друштвене мреже биле су препуне острашћених тврдњи да је хиџаб неотуђиви део вере и једнако бучних осуда ношења вела.

Иако се чини да подршка хиџабу јењава у региону, нарочито међу младима, перцепција да је он неодвојив од муслиманског идентитета дубоко је и нашироко укорењена.

Чак толико да кад нека влада - нарочито у Европи - уведе ограничења његовог ношења у јавним установама, то се обично осуђује као објава рата самом Исламу.

Пуко критиковање хиџаба у западним демократијама такође је постало синоним за „исламофобију" или напад на мањинска права.

Али у већински муслиманским друштвима он се и даље сматра делом легитимне кампање за ослобођење жена од опресивне традиције.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]