Русија и Украјина: „Зашто никада нисам одустала од потраге за мојом децом" - прича хранитељске породице из Украјине

Кад је Русија извршила инвазију на Украјину, рат који је избио, довео је до раздвајања једне породице на неодређено - хранитеља и шесторо њихове усвојене деце.

Слушајући о присилним усвајањима у Русији, страховали су се да се никад више неће поново срести.

Кад је чула за инвазију, Олга Лопаткина прво је помислила на своје шесторо усвојене деце, која су у том тренутку била на мору, 100 километара од куће.

Боравила су у општинском одмаралишту крај мора, где су послата ради свежег ваздуха и општег побољшања здравља.

Врло брзо постало је сувише опасно отићи по њих, током жестоких гранатирања у градовима дуж пута од њихове куће до одмаралишта.

Огла са суочила са немогућим избором - послати мужа Дениса на опасну вожњу да их врати или оставити децу у Маријупољу, где су она отишла на одмор.

У време кад су отишла деловао је као релативно безбедно место.

„Почели смо да паничимо и нисмо знали шта је најбоље да урадимо", каже она.

Потпуно уништење Маријупоља касније ће постати синоним за руско тепих-бомбардовање градова.

Брутална реалност рата постала је очигледна после свега два дана, кад се Олга сусрела са избеглицама са истока.

Била је шокирана брзином којом се нормалан живот распао.

Као и многи други у Украјини, Олга је претпостављала да ће се рат окончати у року од неколико дана или недеља, и надала се да ће украјинске власти евакуисати децу на сигурно.

Ускоро је постало очигледно да се сукоб пооштрава и да су деца изузетно угрожена.

Ако не буду страдала у експлозијама, плашила се за њихову будућност под руском контролом.

Почели су да пристижу извештаји о цивилима, о одраслима и о деци, који се пребацују у Русију.

Москва је та пребацивања звала „евакуације", док их је Украјина звала присилним депортацијама, која су подсећала на устаљену праксу под Стаљином. четрдесетих.

Брачни пар је почео да усваја децу 2016. године.

У фебруару ове године, кад је избио рат, имали су седморо усвојене деце, старости од шест до 17 година.

Уз то су имали још двоје властите биолошке деце.

„Луди смо, али волимо то. Деца нам дарују емоције које иначе не бисмо имали - живот нам је био празан пре њих", каже она.

Огла је радила као наставница музичког, а Денис као рудар.

Њихов живот био је испуњен и срећан.

Али почетком марта, породица је била раздвојена и уплашена.

Струја у санаторијуму, који је био гранатиран, нестала је и деца више нису могла да пуне телефоне, што је значило да Олга више не може прича са њима.

У њиховом дому у источном граду Угледару, и Лопаткинови су се крили у свом подруму док им се рат приближавао.

„Били смо бомбардовани даноноћно, било је страшно", каже Олга.

Погледајте видео: Ништа није могло да ме припреми да видим бомбардован дом

Одлучили су да се одвезу до Запорожја, где су знали да су евакуисани неки људи из Маријупоља, у нади да ће украјинске власти организовати и пребацивање њихове деце.

Али град није био безбедан.

Без назнака да ће се деца појавити, породица је одлучила да се пресели даље на запад, у Лавов.

Тамо је настао нови проблем, јер су били забринути да ће Денис бити регрутован у војску.

Нерадо су одлучили да побегну из Украјине.

Мање од две недеље од почетка рата, Олга, Денис и њихово преостало троје деце били су и сами избеглице, али Олга каже да никад није одустала од наде да ће повратити осталу децу.

Породица се нашла у Немачкој, где је одлучивала где ће се скрасити, кад је коначно добила вести о деци.

Деца су била пребачена у део региона Доњецка под контролом проруских сепаратиста, где су била смештена у болницу за туберкулозу.

То се десило зато што су стигла право из санаторијума коришћеног за опоравак респираторних болесника.

Социјална служба рекла је деци да су она напуштена.

Најстарије дете, седамнаестогодишњи Тимофеј, успео је да напуни телефон и пошаље текстуалну поруку Огли.

Он јој је рекао да је добио прилику да оде сам, али да је то одбио како би остао да се стара о браћи и сестрама и био је љут што је она отишла из Украјине.

„Разумео сам да нису могли да дођу да нас покупе из Маријупоља, али то што су отишли у иностранство стварно ме је разбеснело", каже он.

Осећајући се безнадежно, Огла је наставила да поставља објаве на друштвене мреже тражећи помоћ и информације о својој деци, али је углавном заузврат добијала увреде.

Многи су је оптужили да се није довољно потрудила да спасе децу, а још су је више критиковали зато што је напустила Украјину.

Оптужбе и сугестије да је напустила децу дубоко су је повредиле.

Говорила је за међународне медије како би њена порука стигла што даље.

„Покушала сам на сваки начин да обзнаним нашу ситуацију, у нади да ће неко чути нешто и моћи да нам помогне", каже она.

Погледајте видео: Трудница која је избегла из Украјине, породила се у Котору

За то време, брачни пар је одлучивао где да се скраси у Европи.

Одабрали су градић Луе у северозападној Француској, где су отпочели нове животе, са пословима и кућом коју им је обезбедио Црвени крст, довољно великом за сву децу.

Градоначелник места позвао је десет украјинских избегличких породица да се преселе тамо, а посебан напор уложен је да се сместе хранитељске породице.

Почетком априла, Олга и Тимофеј редовно су се чули телефоном већином вечери, што је помогло да поправе свој однос.

Било је то питање чекања и надање да ће социјална служба Доњецка пристати да пусти децу, што је на крају и учинила.

Али није све било тако једноставно.

Услов је био да децу врате само једном законском старатељу - Олги.

И она би морала да се врати у место одакле је побегла.

„Била сам избеглица која бежи од Руске Федерације и сад је требало да се вратим у Русиј?", питала се она у неверици.

Неко време изгледало је као да је дошло до пат-позиције.

Социјална служба Доњецка захтевала је да Олга пошаље крштенице деце како би доказала њихов идентитет, али она је стрепила да би то довело до њиховог поновног усвајања.

Овај страх имао је реалних основа.

Руска телевизија редовно је објављивала екстатичне репортаже о „евакуацији" цивила из „ослобођених" региона Украјине.

Кијев тврди да се ради о присилној депортацији, а у случају незбринуте деце то се практично своди на отмицу.

У мају је председник Путин издао указ којим „поједностављује" питање руских докумената за децу из Украјине.

Украјинско министарство спољних послова је протестовало, назвавши то кршењем Женевске конвенције о људским правима.

Почетком овог месеца, украјински председник Владимир Зеленски изјавио је да је у Русију присилно депортовано до два милиона Украјинаца, а стотине хиљаде њих су деца.

А онда се јавио трачак наде.

У јуну је Олга примила телефонски позив.

Постојао је неко у Доњецку ко може да доведе њену децу у западну Европу.

Татјана, искусна волонтерка у Доњецку која је много година радила са незбринутом децом и угроженим мајкама, имала је радни однос са властима и била је вољна да помогне.

Олга и Денис су предали документе деце Татјани заједно са овлашћењем, учинивши је привременим законским старатељом.

Морали су наслепо да јој верују, али Олга каже да је имала добар осећај.

Процес и даље није био једноставан, у задњи час су сазнали да је папирологија прошла и да ће се ускоро поново срести.

Татјана је отпутовала са децом у Русију, потом у Летонију, а затим и у Немачку.

Сваки прелазак преко границе био је погубан по живце.

„Сва деца имају друга презимена, оригинал овлашћења био је на француском, морала сам да објашњавам нашу ситуацију изнова и изнова небројеним граничарима", каже Татјана.

Одвела је децу чак до Берлина, где их је предала Денису, који их је одвезао до њиховог новог дома у Луеу.

Тренутак кад се породица поново нашла на окупу после четири месеца неизвесности и тескобе био је посебно емотиван.

Сузе су биле помешане са смехом кад су се деца нашла прво у Денисовом, а потом и у Олгином загрљају, још не верујући да их поново виде.

Огла је упорно грлила децу, говорећи: „Дајте да вас видим, дајте само да вас видим! Толико сте порасли, дуго вам нисам видела!".

Тимофеј се уздржавао од исказивања превише емоција.

„Веома ми је драго да се све добро завршило, али ја сам и старији па не показујем колико сам заправо срећан.

„Драго ми је да смо сви поново на окупу и одржао сам реч - вратио сам децу родитељима."

Олга је вечно захвална жени коју никад није упознала и коју описује као „нашу спаситељку".

Међу непосредним плановима породице налази се и заслужени одмор.

Олга се нада да ће отпутовати у Португал.

„Никад нисам видела океан", каже она.

„Наравно, идемо сви заједно. Не испуштам их више из вида", смеје се она.

Додатно извештавање: Анастасија Лотарева и Алексеј Гусев.

Фотографије: Владимир Пирожков.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]