Шпијунажа: Врхунске обавештајке и маме које се боре против тероризма радећи три дана недељно

Осујећивање терористичких планова сигурно је једно од најважнијих занимања у Великој Британији, па би зато лако могло да вас изненади да ову кључну улогу на самом врху британске агенције за сајбер обавештајне податке не заузима једна особа већ две жене које раде скраћено радно време.

Вики и Емили деле положај заменице директора Државног комуникационог штаба за контратероризам - што је једно од првих дељења радног места на тако високом положају за оперативни обавештајни рад.

Оне су за ББЦ говориле под условом да остану анонимне.

Њих две обављају софистицирану анализу као подршка војним операцијама и помажу да влада реагује брзо на промене у геополитици како би смањиле терористичке претње код куће.

Државни комуникациони штаб сарађује са МИ5 и Тајном обавештајном службом у борби против тероризма, сајбер-напада, тешких злочина и шпијунаже.

Њих две су се први пут упознале пре једне деценије и зближиле док су радиле на задатку у Америци током једног дела каријере.

Одлучиле су да се у склопу унапређења пријаве на садашње заједничко радно место у мају 2020. године, или никако другачије, управо у време кад пандемија почела да се шири светом.

„Викина беба имала је свега неколико недеља, тако да нисмо биле сигурне, испочетка, да ли је то прави тренутак за нас", каже Емили.

„И, наравно, она је била неиспавана и исцрпљена од старања о новорођенчету и другом малишану, уз врло мало подршке са стране због ковида, тако да смо поуздано знале да ће бити тешко", додаје она.

„Вики је била прави змај и живо се сећа како је написала биографију у три ујутро после ноћног дојења!"

Као и многа друга дељена радна места, овај пословни образац потом је разматран док је једна била буквално остављена са бебом у наручју - чувајући дете друге жене док су јој радили процену за радно место. Што може да вам звучи познато.

Обе су мајке у радном односу, обе раде 28 сати недељно. Заједнички имају више од 30 година искуства у националној безбедности и сакупљању обавештајних података.

Понедељци су њихов „заједнички дан" и оне тад користе једну мејл адресу „и за наше строго поверљиве, и за наше отворене инбоксе", што значи да, каже Вики, људи практично не знају која од нас две им одговара.

Те понедељке оне користе да унапред испланирају радну недељу у канцеларији, а састанак им омогућује да прате претње, разговарају о проблемима који су могли да настану током викенда и процене стратегију контратероризма са људима у Вајтхолу.

„То значи да можемо да разговарамо о читавом дијапазону нашег строго поверљивог рада водећи рачуна да то радимо заједнички у канцеларији, где имамо приступ строго поверљивим системима", кажу оне.

Оне састанке одржавају и са шефовима, „када процењујемо промене терористичких претњи, оперативне проблеме, прилике за партнерство и ризике", и издвајају време за разговор о стању у тимовима.

Ситуација повољна за оне који траже посао

Чињеница да ово дељење радног места у Државном комуникационом штабу уопште постоји илуструје колико је радикално пандемија преокренула тржиште рада у корист неких обучених професионалаца.

Године 2021, било је 122.000 запослених на уговорима за дељење радног места у Великој Британији, што представља благи пораст у односу на 119.000 из 2020. године, према званичним подацима.

Огромна већина дељења радних места припадала је женама које раде у образовању, здравству или социјалном раду.

Али сада је потражња за радницима са већом флексибилношћу постала висока.

Рад од куће порастао је са сваког двадесетог запосленог пре пандемије на сваког петог данас, и дошло је до навале у вишим позицијама на заједничким руководећим положајима, делимично као реакција на замор настао током пандемије.

Међутим, половина британске јавности и даље мисли да скраћено радно време на високим положајима напросто није могуће, а скоро исти проценат не би поверио колеги са скраћеним радним временом „важан или пословно критичан задатак", према анкети консултантске фирме Тајмвајз.

А опет постоји осам милиона радника са скраћеним радним временом, што је око четвртине радне популације у Великој Британији.

А међу њима, око 750.000 њих сада су на вишим положајима са стратешком одговорношћу, са просечном платом од 47.000 фунти, према анализи Института за учење и рад из априла.

Први пут откако се води евиденција, постоји једнак број неупражњених радних места у Великој Британији као незапослених који траже посао, што значи да је лопта сада убедљиво на терену Британаца који траже посао.

А они врло често „гурају већ отворена врата", према Стивену Евансу, генералном директору Института за учење и рад.

„Регрутери би требало проактивно да дају до знања да су отворени за флексибилан рад, а они који траже посао не треба да се плаше да питају за њега", каже он.

Није само за запослене маме

А ту се чак ни не ради само о запосленим мајкама.

Постоји поприличан јаз између уговора под којим раде сви радници и онога што они желе.

Флексибилно радно време користи само 21 одсто запослених, али 39 одсто њих жели ту повластицу, према скорашњој анкети ЦИПД-а.

Један други пар на високом руководећем положају, Зек Менсах и Сара Ваџид, деле позицију генералног директора Музејског фонда Бирмингема.

Обоје раде три дана недељно водећи један од највећих фондова независних музеја у земљи који покрива девет локација у читавом граду.

Од 45 установа које заступа Савет националних музеја, то је једина организација коју воде људи обојене коже.

Као и Вики и Емили, и они су одлучили да се пријаве за овај положај високе одговорности и притиска као тандем.

Ниједно од њих га не би прихватило самостално.

Њих двоје кажу да их чињеница да су потпуно различитог порекла, вештина и генерација, чини бољим у укупном послу.

„Баш као и посетиоци који долазе на било коју од наших локација", додаје Менсах, отац двоје мале деце.

„Током 2020. године, обоје смо преиспитали шта нам је важно у животу", додаје он.

„Постоји разлог зашто двоје пилота седи у кокпиту!"

„Жене ће вероватније бити стигматизоване"

Иако постоје очигледне предности у дељењу радног места, Хиџунг Чанг, професорка социологије са Универзитета у Кенту, позива на опрез зато што, како каже, радна култура у Великој Британији и даље сматра „оне који се појављују на послу продуктивним и посвећеним".

То значи да не само да они који деле радно место имају много преклапања током предаје смене, већ и да раде дуже да би се двоструко осигурали да нису стигматизовани, каже она.

То је много вероватније кад су они који деле радна места мајке или жене.

„Кад мајке раде флексибилно радно време, много је вероватније да ће бити стигматизоване него, на пример, хетеросексуални старији мушкарац који дели радно место.

Људи ће мислити да он радно место дели зато што је на још једној руководећој позицији, за шта се верује да има позитивни утицај на укупан учинак рада."

Реалност је, међутим, да ће многа дељена радна места бити кориснија по шефове него по раднике - јер они добијају два мозга по цени једног.

Професорка Чанг каже да, неизбежно, људи који деле радно место „раде напорније и старају се да су доступнији него кад ради само једна особа, да би прекомерно компензовали."

Али за Емили и Вики у Државном комуникационом штабу највећа предност проистиче из сталне размене идеја између двоје колега.

„Ствари се анализирају брже и коначне препреке у било ком проблему решавају уз додатни замајац који са собом носи дељење радног места", каже Вики.

Али оне су строге по питању граница које су поставиле између посла и куће.

„Нас две одлазимо на неке догађаје заједно - али постављамо врло висок праг за то. Нерадни дани су недодирљиви", каже Емили.

„Не желимо да будемо заговорнице дељења радног места, ако у реалности то није остварљиво."

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]