Корона вирус, вакцине и Британија: „Око 80 одсто људи на респираторима није имунизовано"

„Сломљени смо - ментално смо исцрпљени."

Тај израз је више пута употребила Марија Сантомил, шпанска медицинска сестра која ради на хитном пријему Болнице Света Марија у Лондону.

Откако су се у Великој Британији појавили први случајеви Ковида-19, Сантомил је била на првој линији фронта у борби против пандемије која је довела јавни здравствени систем (НХС) на ивицу колапса, баш као и у многим земљама широм света.

Сада, са појављивањем новог омикрон соја - који је натерао Енглеску да поново уведе рестриктивне мере као што су коришћење маске или ПЦР тест за путнике - ситуација је поново постала компликована.

До сада је пријављено више од 3.000 случајева овог соја, а права бројка је вероватно много виша.

У земљи је такође управо забележена прва смрт од нове варијанте.

„Увек се надамо да ће се догодити нешто добро, али тај крај, то светло на крају тунела, никако да дође", каже Сантомил.

У разговору за ББЦ, медицинска сестра говори о потешкоћама са којима се здравствено особље сусреће данас и фрустрацији коју доживљавају дан за даном негујући људе који, у највећој мери, нису вакцинисани.

Говорила је о и замору који се накупио после скоро две године од првог појављивања корона вируса.

Ово је њена прича.

Почетак пандемије је био стварно тежак.

Било је то нешто ново - није било припреме, није било заштитне опреме, ничега.

Људи су умирали, била је то стварно шокантна ситуација, болнице су пролазиле кроз истински тешка времена.

Кад су почели да нас вакцинишу у децембру прошле године, био је то трачак наде.

Почели су да говоре да ћемо са вакцинама моћи да путујемо, да се крећемо од једног места до другог, било је то као светло на крају тунела.

Само што није било.

Зато што је ово напросто нешто циклично, нешто што смо већ виђали у последњих годину и по.

Дође до побољшања, кревети на хитном пријему почну да се празне, али онда број случајева поново скочи и ми морамо још једном максимално да се ангажујемо.

Видели смо да око 80 одсто људи који су на интензивној нези због корона вируса и треба им респираторна подршка није вакцинисано.

Многи одбијају да верују да имају Ковид-19.

Они кажу: „Не, ово је упала плућа."

Упада у очи да то нису само млади људи.

Има много њих у четрдесетим, педесетим или шездесетим, који нису желели да се вакцинишу и зато су се тешко разболели.

Јер иако је истина да је број болничких лечења опао, људи који се нису вакцинисали се једнако разбољевају као и пре.

„Понекад изгубимо веру у људски род"

Питање вакцинације за нас је веома осетљиво, зато што смо толико свесни болести и видели смо је изблиза, тако да ја не знам апсолутно никога у болници ко није желео да се вакцинише.

Нико не жели да ризикује управо зато што смо сви видели шта све ковид може да уради.

И то нас плаши.

И зато нам делује веома нефер, себично и неуко што постоје људи који, без икаквог разлога, кажу:

„Не, не желим да се вакцинишем."

Свако има право да мисли шта хоће, да иза свега стоји завера или шта год већ.

Али оно што смо ми видели није никаква завера. Имате људе који се озбиљно разболе и умру.

Многи људи вам кажу да се нису вакцинисали зато што не верују у вакцину.

И ви то морате да поштујете.

Али исто тако покушавате да им објасните: ја разумем да се плашите зато што је то нешто веома ново, али током читаве историје виђали смо да су неке болести искорењене захваљујући вакцинама.

И оне су очигледно веома добро тестиране.

И онда помислите: То су људи који вероватно не оклевају да поједу пет хамбургера у Мекдоналдсу недељно или су узимали контрацептивну пилулу 20 година, знајући да она има бројне нуспојаве.

Али то не доводе у питање.

А ово доводе у питање, нешто што је питање јавног здравља.

И то ме веома љути.

Зато што исто тако од вас траже да дате 100 одсто себе да их спасите.

Понекад имамо надреалне ситуације, са људима који се јављају уживо преко Фејсбука или снимају видео снимке за ТикТок говорећи да имају ковид.

Пожелим да их питам: „У ком свету ви то живите?"

Често изгубимо веру у људски род. Изгубимо веру у здрав разум.

То је веома умарајуће. Има дана када то боље подносите, али неких других баш и не.

„Свима нам је већ доста"

У овом тренутку, једна од највећих потешкоћа које имамо у болници су људи који не следе препоруку да се носи маска.

Разумем ја да је донедавно влада Бориса Џонсона говорила да она није обавезна унутра.

Али у болници смо од почетка говорили да маска мора да се носи.

Прошле недеље сам морала да замолим 20 или 30 људи да ставе маску.

Онда ме они питају:

„Али зашто?"

Како то мислите, зашто?

Неки људи кажу да је њихово право да је не носе, док је другима просто доста корона вируса.

Слушајте, свима нам је већ доста.

Носим маску 12 сати дневно већ две године.

А имам колеге са астмом, разним другим респираторним проблемима, и они је исто носе.

Дакле, чињеница да вам маска смета није никакав изговор.

Или, на пример, кад тестирамо људе на корона вирус, многи нам кажу да им се то не допада, да је грозно.

А мој одговор на то?

Ми морамо то да радимо четири пута недељно ради вашег душевног мира, да бих могла да долазим на посао и помогнем вам.

Неки вам се захвале.

Али аплауз или обично „хвала" нису прави начин да нам се захвалите.

Оно што стварно желимо од њих је да се вакцинишу, да се чувају и да ставе маску кад их замолимо.

То је све што тражимо од њих. И то није само због нас, то је због свих људи.

Фрустрирајуће је, зато што чак и ако постигнете немогуће, следили сте све рестриктивне мере, ако се појави двоје људи који то не ураде, онда је сав ваш труд био узалудан.

Оно што нам се сада дешава са омикроном само доказује да без обзира на то колико су неке земље - или одређени број људи - успешни, ако ово не буде био глобалан напор, нема излаза из ове ситуације.

Ништа не може да се учини и ми ћемо изнова наставити да проживљавамо овај циклус.

„Полако нам понестаје стрпљења"

Ми смо здравствени радници, али смо и људи.

Недостају нам наше породице баш као и свима другима; наши планови су се радикално променили.

Вероватно смо уморнији од било кога другог.

И полако нам понестаје стрпљења.

Видите то по темама као што су, на пример, боловања.

Имамо много проблема са људством.

Под један, зато што имате људе који се заразе или се разболе од других ствари, али и зато што се превише тражи од нашег особља, које често ради прековремено.

Прво смо мислили:

„Сви ћемо из овога изаћи заједно."

Али, две године касније ми смо уморни - ментално смо исцрпљени.

Адреналин који смо имали у почетку, због те врло нове болести, истрошио се.

Пре тога, кад вам је речено да морате у карантин да бисте путовали, помислите бисте: е, па нећу, сачекаћу.

Сада је другачије.

Нисам видела породицу годину дана, идем чак и ако ћу морати у карантин.

А то се много одражава на особље.

Условљени смо да мислимо да вирус никад неће отићи, свесни смо чињенице да ћемо вероватно морати да носимо маску годинама - много, много година.

Можда заувек.

Али проблем је неизвесност, размишљање о томе колико ће дуго ово да траје.

До које мере ће наставити да се одражава на наше животе?

Не могу да идем на посао или да водим дете у вртић зато што имам температуру.

И ми желимо да уживамо у животу кад не радимо.

А мислим да је то оно што највише погађа здравствене раднике.

Зато што исцрпљује кад видите да не можете да побегнете из тог циклуса, из тог зачараног круга у ком је све ковид.

Погледајте видео о томе како настају нови сојеви корона вируса

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]