Пабло Ескобар: Искупљење за братовљеве грехе, али „извињење није довољно"

Прошле су деценије откако је Пабло Ескобар убијен у киши метака на крову у Медељину, чиме је окончана владавина најозлоглашенијег нарко дилера у Колумбији, одговорног за хиљаде смрти.

Могу ли његови злочини икада да се забораве?

Његова сестра покушава да се искупи остављајући на гробовима његових жртава поруке у којима моли за опроштај.

„Сваки дан помислим на све те људе који су пропатили или још увек пате због мог брата - због рата који је објавио", каже Луз Марија Ескобар.

Осамдесетих, па све до његове смрти 2. децембра 1993. године, Пабло Ескобар и његов Медељински картел завели су крваву страховладу убиствима и општим разарањем у Колумбији.

Стопа убистава у Медељину је 1991. године била шокантних 381 људи на сваких 100.000 становника.

Само те године у граду је убијено око 7.500 људи.

Ескобару су се на мети нашли политичари, полицајци, снаге безбедности, новинари и припадници правосуђа у његовој борби против државе - рату који је објавио како би спречио усвајање закона за омогућавање изручења нарко дилера из Колумбије у САД.

Ауто-бомбе, отмице, мучења и атентати постали су део свакодневног живота.

У неуспелом покушају да убије председничког кандидата, Ескобар је 1989. године чак оборио путнички авион.

Човек који ће 1990. године постати председник, Сезар Гавирија, није био на том лету.

Али у експлозији авиона животе је изгубило више од стотину људи.

На врхунцу моћи, Пабло Ескобар је био седми најбогатији човек на планети, а његов картел је контролисао 80 одсто светске трговине кокаином.

Смештена на пола пута између града Медељина и Боготе, главног града Колумбије, Хацијенда Наполес је био велики ранч у власништву нарко-барона Пабла Ескобара.

Почетком 1980-тих, пошто се обогатио, али пре него што је започео организацију атентата и разних убистава која је требало да скоро распарча Колумбију, Ескобар направио је себи зоолошки врт.

Кријумчарио је слонове, жирафе и друге егзотичне животиње, међу којима и четири нилског коња - три женке и једног мужјака.

И типично великодушним гестом, дозволио је туристима да слободно разгледају по зоолошком врту.

Крдо нилских коња, потомци Ескобарових животиња, преузима село у близини луксузног имања.

Али 1980. године, Луз Марија каже да није знала за умешаност њеног брата у трговину дрогом - све док није испричао породици да је саставио тестамент.

„Моја мајка се веома узнемирила. Рекла му је: 'Зашто то радиш - јеси ли смртно болестан?'

„Одговорио је: 'Ја сам у мафији. Мафијаши никад не умру природном смрћу или од болести. Мафијаши умиру од метака.'

„Ми нисмо знали чак ни шта значи реч 'мафија'. Те ноћи смо моја мајка и ја извукле речник - али те речи у њему није било."

Тек кад је 30. априла 1984. године по Ескобаровом наређењу убијен министар правде Родриго Лара Бонила, његова сестра је у потпуности схватила шта се дешава.

„Тај дан је за мене био ужасан. Тад сам схватила у шта је уплетен и на шта је све спреман мој брат."

Да ли је онда покушала да убеди брата да се промени?

„Често смо одлазили да га тражимо - увек бих ишла са мајком. Причали смо са њим сваки пут кад је било много крвопролића, свог тог масакра…

„Али он би успевао да вас убеди у супротно.

„И пошто је мој отац отет 1985. године, Пабло ми је рекао: 'Сад је или ми или они.'

„Носио је пиштољ за самоодбрану и да би одбранио породицу. Али у том тренутку нисам мислила да ће све отићи толико далеко - да ће оставити тако историјски, тужан, болан траг у свету."

Сада Луз Марија Ескобар жели да се искупи за братовљеве грехе.

На 20. годишњицу смрти, 2013. године, Пабла Ескобара, одржала је мису у католичкој цркви на гробљу Жардинес Монтесакро у Медељину.

Испред цркве, око гроба у ком је сахрањен њен брат, оставила је папире из бележнице и оловке.

Десетине Колумбијаца и страних туриста посећивало је сваки дан последње почивалиште најозлоглашенијег колумбијског криминалца, а Луз Марија Ескобар је замолила људе да јој оставе поруке опроштаја.

„Дошло је седморо или осморо људи чије породице су биле жртве насиља мог брата", присећа се она.

„И најлепше од свега, нешто што ме је испунило срећом, људи су ме загрлили и рекли ми да нису огорчени на мог брата."

Она је и сама остављала поруке на гробовима жртава Пабла Ескобара.

„Само их молим за опроштај", објашњава она.

Једном је оставила писмо на гробу мајке чији је син убијен по наређењу њеног брата.

„Уверавала сам је да је моје срце на правом месту, пуно љубави за све жртве и све убијене људе."

Али који тачно терет она носи на властитој савести?

„Не могу у животу да се покајем ни због чега као што је трговина дрогом или криминал.

„Али историја ваше породице је историја ваше породице, и она чини део вашег срца. А Пабло је био мој брат…".

Братовљева љубав је оно што највише недостаје Фелипеу Мехији.

Хаим Ернан Мехија Гарсија је имао 18 година, тек је завршавао средњу школу, и сањао је да постане припадник колумбијских ваздухопловних снага кад је убијен 1989. године.

Фелипеова осећања су помешана кад су у питању поруке Луз Марије.

„Мислим да је то добра ствар након свог зла који је њен брат починио.

„Али кад би се једна од тих порука појавила на гробу мог брата, вероватно бих је бацио у смеће, јер пуко извињење није довољно. То је питање правде.

„Неки од људи уплетени у убиство мог брата још су живи.

„Они воде испуњене животе - имају децу и унуке… А ја немам брата."

Хаим је грешком повезан са трговином дроге највећег ривала Медељинског картела - картела Кали.

„Било је то време кад је у Медељину свако кога су повезали са картелом Кали просто био убијен.

„А моја читава породица је грешком повезана са њима", присећа се Фелипе.

„Месецима после убиства мог брата, сви смо спавали у истој спаваћој соби на душецима на поду, зато што су моји родитељи рекли: 'Ако желе да нас убију, могу да нас убију све скупа.'"

Фелипе и његова породица се нису одселили - његови родитељи су рекли да нису урадили ништа због чега би требало да их је срамота.

А људи за које Фелипе верује да су повезани са убиством његовог брата такође су остали. Фелипе их стално виђа.

„Не причам са њима више од 20 година, али моји родитељи их срдачно поздрављају.

„Прекоревам их због тога, а онда они крећу да плачу", каже он.

И Луз Марија плаче.

Она каже да иако је њено срце испуњено љубављу према њеном брату, његово наслеђе је сувише болно за њу.

Али она и брани Пабла Ескобара: тврди да је оптужен за ствари које није починио и каже да је урадио много тога доброг за сиромашне.

„Пабло је једини колумбијски политичар коме није било потребно да води политичку кампању", каже она, говорећи о Ескобаровој краткој каријери заменика за конгресмена у националном парламенту.

„Он је освојио гласове путем помоћи коју је пружио свима и чињенице да је држао реч."

Луис Оспина, чији је отац био још једна Ескобарова жртва, не верује у то.

„Пабло Ескобар је био психопата са превише новца", каже он.

Луисов отац, Алфонсо Оспина, био је сенатор из Медељина и подржавао је изручење нарко трафиканата у САД.

Ујутро 15. новембра 1988. године, њега су отели припадници Медељинског картела.

Убијен је у заточеништву.

„Морали смо чак да платимо откуп за његово тело - толико је била лоша ситуација овде у Медељину", каже Луис у неверици.

„А контакт за то је била особа која је била пријатељ мог оца, али која је сада радила за Ескобара. Морали смо да молимо тог човека да нам преда његово тело.

„И он је од нас тражио новац, рекавши да је он за отмичаре и за сву логистику која мора да се организује. Ескобар је купио толико људи."

Пабло Ескобар је убијен у обрачуну са полицијом 2. децембра 1993. године.

„Падала је јака киша, а река Медељин је била највиша што сам видео у животу - само што није поплавила читав град", присећа се Луис Оспина.

„И осетио сам ту енергију… Била је то бујица зла и одлазила је, напуштала је град.

„То и дан-данас везујем за тај дан и за Ескобаров крај."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]