Поп музика: Скривене поруке у хитовима који освајају топ листе

Када је певачица и ауторка Били Ајлиш, деветнаестогодишња добитница бројних награда, најавила скори излазак свог другог албума, многи обожаваоци на друштвеним мрежама су почели да шире гласину о могућој „скривеној поруци", до које су дошли спајајући називе њених песама: Моја будућност [је] Све што сам желела; [због тога сам] Срећнија него икада пре (My Future [is] Everything I Wanted; [Therefore I Am] Happier Than Ever).

Могло би се рећи да је то само насумичан избор из њених стихова, али идеја о „тајној поруци" упућеној слушаоцима, помоћу које она изражава властиту срећу, такође делује примамљиво, нарочито стога што се у песмама често бави мотивима психичког здравља и рањивости појединца.

Поп музика је истовремено и универзална и изразито сублиминална; заразна мелодија једне песме може бити разлог њене привлачности, али често се дешава да се с њом истински повезујемо због сублиминалних субверзивних елемената (текстуалних и визуелних) које носи.

Амерички музичар и аутор Тед Ђоја у својој изврсној књизи Музика: Субверзивна историја (1019) тврди: „Музика је током читаве човекове историје била катализатор за промену, подривајући уврежена мишљења и преносећи кодиране поруке - или, неретко, оне које су огољене, недвосмислене.

Давала је глас појединцима и групама којима је приступ другим областима где би могли да се изразе био забрањен."

Поп музика је често била одбацивана као „лагана" због тога што се обраћала млађој публици, као и због једноставне полетности и мејнстрим статуса, али ти елементи заправо прикривају њену истинску снагу.

Поп песме нису изворно неговале теме менталног здравља, једнакости, слободе, активизма - али су их преносиле најширим слојевима.

У дигиталној ери често делује као да се музичке суперзвезде поверавају фановима, на пример када Тејлор Свифт у назнакама говори о новим издањима или подтексту својих песама.

Припадници старијих генерација љубитеља поп музике (попут мене) нису одрастале пасионирано пратећи постове на друштвеним мрежама, али макар смо имали богат избор музичких магазина, чији садржај смо могли да читамо између редова - у њих несумњиво спада Smash Hits, који је излазио у периоду 1978-2006.

Бивши уредник тог магазина Алекс Кадис каже за ББЦ Културу: „Слушање поп музике током одрастања помогло ми је да створим читав паралелни свет у ком сам имао своје место".

„У Smash Hits смо морали да пишемо довољно бритко и духовито како бисмо придобили пажњу старије публике, али текстови су такође морали да буду емотивни и директни како би привукли млађе генерације."

Кад је реч о текстовима песама, то удубљивање у поп музику се одиграва на неколико нивоа истовремено - мада скривена порука увек упућује на тајно друштво; поп је суштински сјединитељска сила.

Кадис тврди да текстови и понашање који делују најбенигније могу имати својство маскирања - чак и кад говоримо о New Kids on the Block, бојз бенду из деведесетих.

„У британској поп музици се одавно није чуло сапатништво које су понудили NKOTB", тврди Кадис, који данас ради као музички менаџер и консултант у индустрији.

„Њихова музика је била сведена, репетативна, налик мантри. Они су се шепурили, а када гледате њихов наступ, упијате нешто од тога; основна идеја гласи: 'и ти можеш бити део ове екипе'.

„То сам имао прилике поново да осетим, након дужег времена, радећи део промоције за One Direction.

„Наравно, BTS такође у великој мери оличавају тај менталитет дружине, а њихова повезаност са фановима је изразито јака.

„Важност већег дела поп музике огледа се у позиву упућеном слушаоца да се придружи покрету, без обзира који је конкретно у питању. То донекле личи на мрежу која пружа подршку."

Као дете/тинејџер, уопште нисам имала представу шта је то отпор или заступљеност свих група у друштву гледајући вести; свему томе ме је научила поп музика.

Мејнстрим 80-тих на Западу био је истовремено пренаглашено материјалистички и уврнуто пуританистички; на сваком кораку је било стилских неумерености, од моде до музичке продукције, насупрот изразито осуђујућем тону који је исто тако прожимао конзервативне владе у Британији и Америци, као и медије, нарочито кад је реч о друштвеном и сексуалном изразу.

Показало се да је та тензија произвела лавину кодираног попа, од родне политике састава Eurythmics и Culture Club, до израза протеста радничке класе у текстовима Бруса Спрингстина (за чланове Реганове администрације они су били одвећ компликовани да би доконали њен смисао, те су покушали да их изокрену у химну за најшире масе).

Smash Hits је пратио The Blow Monkeys, дотерани заразни поп бенд, са кулерски углачаним поп песмама у којима се проглашава савезништво са припадницима LGBTQ заједнице (Digging Your Scene из 1986) и противљење десно оријентисаној влади Маргарет Тачер (изражено у бројним оштрим детаљима, међу које спада и дует са Куртисом Мејфилром (Celebrate) the Day After You.

С друге стране, чланови ливерпулског састава Frankie Goes to Hollywood су бриљантно играли на карту безбрижних побуњеника, озлоглашени због „забрањеног" мегахита Relax из 1984 (у пропратном тексту за деби албум, басиста Марк Отул је признао: „када је албум изашао, претварали смо се да она говори о мотивацији, а заправо је о сексању").

У песмама емитованим у ударним терминима, често су имали скривене алузије на хладни рат, авангардну уметност и филозофију (Two Tribes је препуна визуелних и звучних референци на совјетске и западне лидере, међу којима су: Лењин, Реган и Тачер, као и исечака из образовних филмова о нуклеарном рату; Welcome To The Pleasuredome је податне поп фанове усредсредио на утицај „Кублај Кана" Семјуела Тејлора Колриџа, опијумом проткане поеме из 1797.

Лидер FGTH Холи Џонсон је и током соло карије прибегавао кодираним порукама; његов сингл Dancing with No Fear из 2015. одмах вам буди жељу да истрчите на плесни подијум, али такође и потиснуту наду - у живот без токсичне скучености хомофобије и других предрасуда.

Генерације музичара су прибегавале наговештајима и двосмисленим текстовима ради постизања субверзивног ефекта.

Деведесете године прошлог века су изнедриле поп песме које су се поигравале са референцама на покушаје естаблишмента да угуши клупску културу и дрогу - на пример, песма Ebeneezer Goode којом је састав The Shamen 1992. покорио топ-листу (уз узвик „Eezer Goode! Eezer Goode" у рефрену, који може бити схваћен као позив на конзумирања екстазија, чиме се провоцира мејнстрим), или Мадонин халуциногени сингл Bedtime Story из 1995 (који као коауторка потписује Бјорк).

У 21. веку кодирани текстови такође разматрају теме идентитета и ослобађања, без обзира на то да ли мејнстрим увек то препознаје.

Када се Лил Наз Екс, почетком године, суочио са критикама због „неприличног" садржаја геј баладе Montero (Call Me by Your Name), упозорио је на конзервативно лицемерство преко твитер налога, указујући на хит Old Town Road, захваљујући ком се 2019. пробио.

„Буквално сам певао о дрогама и прељубништву у старом граду крај пута. Дозволили сте деци да то слушају. Срам вас било."

Порастом популарности, поједини певачи постају готово неустрашиви; други су демонстрирали снагу тако што су одаслали скривене поруке које одјекују и након њихових последњих снимака.

Чувени албум Дејвида Боувија Blackstar (2016) од изласка је непрестано откривао нове тајне (на певачев 69. рођендан, неколико дана пре његове смрти); осим мотива смртности, Blackstar има и апстрактни монохромни омот са магичним својством - један обожавалац је открио да када се директно изложи сунчевој светлости, на омоту израња Старменова пространа галаксија.

С друге стране, било је велико задовољство пратити како Бијонсе - која је и на ранијим наступима користила архивске снимке инспиративних лидера као део визуала, међу њима је био и Мартин Лутер Кинг - у све већој мери користи своју уметност за истицање мотива снаге црних људи.

Афричко наслеђе и једнакост: одавање почасти Црним пантерима кроз кореографију и одевне детаље на њеном наступу на 50. Супербоулу (2016), пре објављивања поп опуса Lemonade, који је понудио обиље материјала за жучну расправу (нпр. много се дискутовало о стиху „Бети с лепом фризуром" из песме Sorry, и испоставило се да није реч о изливу беса усмереног ка њеном малодушном љубавнику - готово извесно је да се односе на историјску неправду и подређену улогу црних жена).

Имајући у виду ту врсту кодирања, делује као природан развој догађаја то што је Бијонси 2020. објавила филм/музику Black Is King, славећи: „све предивне црне краљеве и краљице који су инспирисале мене и читав свет", како је рекла у свом говору на додели награда Греми 2021. године.

Заслуге треба приписати и новим младим талентима који у своје заразне песме умећу кодиране теме.

Млада лондонска певачица и ауторка Попи Ађуда ствара мелодије које вам се одмах урежу у памћење, притом говорећи o озбиљнијим проблема и могућностима, почевши од сингла једнако бодрог и нежног духа Black Joy. Black Peace. Black Justicе (2020) све до њене верзије Watermelon Man Хербија Хенкока (у позадини идиличних сцена спота за ту песму уметнути су детаљи, међу којима је и транспарент с натписом КРАЈ СИСТЕМСКОМ РАСИЗМУ, који се налази у Попиној соби).

„Музика треба да говори о времену у ком је настала. Моја музика говори о ономе што се тренутно дешава", каже Ађуда за ББЦ Културу.

„Савремени уметници би требало да пишу о дешавањима у свету зато што се на тај начин обележава оно што је историјски битно; не можете избрисати песму коју људи воле. Већи део историје гута заборав, и због тога је поп музика субверзивна; окупља људе како би дошло до промене.

„На универзитету сам изучавала родне студије, антропологију и тенденције у савременом друштву, и бројне подстицајне идеје невероватних мислилаца и писаца утицале су на одабир тема о којима сам желела да пишем и певам, тачније, о: феминизму, друштвеним проблемима, мом мешаном пореклу. Укратко - о идентитету, пошто он у многоме утиче на то како сагледавамо себе и како околина гледа на нас."

„Мислим да је то сазрело у мени, са све већим бројем песама које сам написала, када сам видела како људи реагују на њих. Стекла сам утисак да их то чини мање усамљенима.

„Тако сам схватила: 'због тога желим да се бавим музиком; то је суштина' - треба да се повезујемо, делимо искуства и заједно пролазимо кроз зезнуте ситуације.

„Не желим само да коментаришем како је живот компликован, већ да ободрим слушаоца да нешто уради, без обзира на то шта му околина каже, да покуша да се суочи са тешкоћама."

Ађуда такође тврди да када пева о личним изазовима, као на пример у Strong Woman, то има снагу кодиране поруке: „Уметници се баве најразличитијим емоцијама; говоримо о рањивости из личног искуства и тако омогућавамо другима да буду рањиви."

„То је истовремено и благослов и клетва; то значи да смо веома драматични, али такође и да досежемо осећај животне испуњености, што понекад може деловати неумерено, али такође и предивно."

Модерни поп је убрзано прерастао у глобални феномен, па су и његове кодиране поруке постале далеко шире него икада пре, превазилазећи западне светоназоре.

Иако је енглески језик традиционално lingua franca модерне поп културе, она модерним фановима нуди далеко веће могућности него раније - они, између осталог, уче нови вокабулар и друштвене перспективе помно слушајући К-поп, афробит и латино звезде, или објављују постове на различитим језицима као одговор на „скривене поруке" Били Ајлиш.

„Поп одражава идеализам младости; он подиже свест о роду, полу, емоцији, уз елементе које можете тумачити по сопственом нахођењу", каже Кадис.

„У чињеници да га широм света публика разуме, без обзира на другачији језик и другачију културу, лежи његова највећа снага."

Погледајте видео: Корејска поп сензација наступила на Генералној скупштини УН

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]