Балкан и животна средина: Зашто је Охрид занемарени европски Галапагос

Негде је око осам ујутро и ваздух је још свеж док посматрам магловито обзорје Охридског језера, које се налази на граници између Албаније и Северне Македоније.

Група малих дрвених рибарских барки, офарбаних у јарке основне боје, полако постаје све већа док се примиче обали.

Једна барка пристаје уз обалу поред мене, где старац са одрпаним качкетом на глави чека да купи улов.

Рибари одлазе на језеро сваког јутра, од четири ујутро, како би ловили охридску пастрмку - на албанској обали познату као „коран".

То је врста која живи само у овом језеру и веома је тражена широм региона, захваљујући укусном светлоружичастом месу, које се обично пржи или пече на роштиљу.

Овде је популарна још од средњовековних времена, када су је славили и у песмама.

Проблем је у томе што њена популарност сада угрожава њен опстанак.

Током деведесетих година прошлог века, годишњи улов на језеру износио је више од 120 тона.

Између 2012. и 2018. у просеку је износио 61 тону.

„Пре тридесет година, могли сте отићи са око пет струна и уловити 30 килограма", тврди Роланд Бичја, рибар из Лина, живописног села препуног дивљег цвећа и смештеног на албанској обали језера.

„Данас бацимо више од 100 удица, и уловимо једва три килограма."

Свака овдашња породица дуго се већ бави рибарством и свака кућа има своју барку укотвљену испред.

Бичјин отац и деда такође су били рибари и он каже да је излажење на језеро сваког јутра готово равно духовном искуству:

„Када сам на барци, [мој отац] као да је ту, са мном."

Али Бичја и његове колеге знају да се налазе у незавидном положају.

Морају да лове пастрмку, како би зарадили, али буде ли улов превелик, може се десити да пастрмке сасвим нестане - тада би многи који раде на језеру остали без примања.

Због тога он и његови суседи из села учествују у пројекту који за циљ има обнављање популације охридске пастрмке, а да при том рибари задрже посао.

Погледајте видео: Како у америчкој Јути порибљавају језеро

Од децембра до марта, када се риба мрести, на језеру је забрањен комерцијални риболов.

Уместо тога, рибари су плаћени да лове пастрмку и узимају сперму и икру а да не убију рибу, те да вештачки оплоде јајашца.

Она се, потом, односе у локално мрестилиште, где се мресте и расту током 10 месеци.

Рибари су, затим, плаћени да пуштају рибу назад у воду.

То је, истовремено, еколошко и друштвено решење проблема с којим се сусрећу слатководне рибарске заједнице широм планете.

Охрид је једно од најстаријих језера на свету и сматра се да је настало пре између четири и 10 милиона година.

Његова омамљујућа плавозелена вода окружена је планинама снежних врхова, а мноштво градића и села почива на његовим обалама на македонској и албанској страни.

Православни хришћани ово место већ дуго сматрају светим, а сматра се да се највећи македонски град - такође назван Охрид - својевремено могао похвалити са 365 цркава, једном за сваки дан у години.

Ћирилично писмо, које се користи у многим словенским језицима, међу којима је и руски, такође је настало овде, у Охридској књижевној школи.

Унеско је 1979. комплетно језеро уврстио на листу светске баштине, како због његовог културног значаја, тако и због изузетне природне лепоте.

Међутим, ово посебно место није угрожено само прекомерним риболовом.

Изградња и загађење такође су се увећали током протекле деценије, услед туристичког бума.

„Далеке 1979. место је било нетакнуто", тврди Мехтилд Рослер, директорка центра за светску баштину при Унеску.

„Али с временом су се појавили разлози за забринутост."

Само језеро се често назива европским Галапагосом, због великог броја врста које су пронађене само ту и нигде другде на свету.

Укупно их има 212, и простиру се широм ланца исхране - од алги и зоопланктона, па до биљака, пужева и црва.

Укупно ту има 17 врста риба, од којих је осам ендемско.

Научници језеро описују као „музеј живих фосила", каже Спасе Шумка, професор на Пољопривредном факултету у Тирани, главном граду Албаније.

Током шест милиона година изолације, врсте у језеру су еволуирале за себе.

Према Унеску, то је језеро с највећим биодиверзитетом на свету, сразмерно својој величини.

Шумка објашњава да је језеро олиготропно, „што значи да је бистро, са врло мало нутријената."

Због тога је вода прелепо бистра и човек може безбедно да урони шаке и пије из језера.

Међутим, то такође значи да је продуктивност језера мала - другим речима, риба се размножава много спорије него у већини других језера.

Овдашње врсте су се током еволуције прилагодиле тим неуобичајеним условима, а међу њима је и охридска пастрмка.

Потребно је између пет и шест година да досегну полну зрелост, а чак и после тога свака произведе само 2.000 до 2.500 јајашаца по килограму телесне тежине.

У поређењу с тим, шаран има 500.000 јајашаца.

Пастрмка је такође веома зависна од необично високог нивоа кисеоника у језеру и може да опстане само у води чија је максимална температура 15,6 степени Целзијуса.

Због такве посебне еволуције, риба у Орхидском језеру је осетљива на промену.

Шумка каже да језеро представља „екосистем од врха ка дну" - охридска пастрмка, која је једна од две грабљивице, заједно са охридским кленом, контролише популацију свих осталих врста даље низ ланац исхране.

Ако опадне њена популација, то утиче на цело језеро.

План да се допуни популација охридске пастрмке први су осмислили научници из Северне Македоније, још давне 1935. године, када је то подручје било део прекомунистичке Југославије.

У то време, рибари би ловили то створење служећи се кочама, у време мрешћења, када би пастрмка пливала ближе обали.

Локални лимнолог Синиша Станковић сматрао је да управо то ремети размножавање рибе.

Он је установио систем по ком би рибари узимали јајашца и сперму пастрмке пре него што је продају, и основао је охридски Хидробиолошки институт, у ком су вештачки оплођена јајашца могла да се излегу.

После Другог светског рата, и Албанијом и Северном Македонијом су владали комунистички режими, а ова потоња је била део бивше Југославије.

Током тог периода, еколошка ситуација на обе стране била је релативно стабилна.

Риболовом су се бавиле само компаније у власништву државе, те је количина уловљене рибе помно контролисана.

Такође, богата популација је одржавана и вештачком оплодњом.

Бичја се сећа како је, као дете, знао да из своје куће посматра бистру воду језера препуну рибе.

„У то време нам није било дозвољено да је сами ловимо", присећа се он.

„Али кад сам имао око 12 година, знао сам да запливам сам и пецам на удицу."

Почетком деведесетих, све се променило.

Режими на обе обале су пропали, што је довело до општег хаоса.

Сва правила и системи који су раније важили сада су нестали.

Албанија је посебно била погођена великим сиромаштвом.

А пошто је охридска пастрмка и даље била једна од најтраженијих врста рибе са тог подручја, и пошто је државна контрола ослабила, многи очајни људи су видели једноставан начин да дођу до зараде.

„Одједном су сви изашли на језеро", сећа се Бичја.

„Знало је тамо да буде стотину, па и две стотине барки."

То се наставило годинама, што је створило пад у популацији пастрмке од ког се језеро још увек опоравља, према речима Зорана Спирковског, начелника одељења за примењени риболов и пољопривреду при охридском Хидробиолошком институту.

Он ми говори да је током деведесетих с колегама започео сарадњу са албанском страном, како би покушао да пронађе решење.

„У Лину је постојало старо мрестилиште, које се током комунистичког периода користило за узгајање калифорнијске пастрмке", каже он.

„То је била туђа врста, која није била у складу с нашим еколошким законима. Али сматрали смо да би се мрестилиште могло реконструисати."

Године 2005, Светска банка је пристала да финансира реновирање мрестилишта, које је тако могло да произведе милион младунаца (рибља млађ) сваке године.

На македонској страни је узгајано још 2,5 милиона.

Посетила сам то мрестилиште током посете Лину, недуго након сусрета са Бичјом.

Налази се на крају села, иза поља са којих се шири мирис младог лука, ком је тренутно сезона.

Птице гласно цвркућу око мене и гуштери ми секу пут док идем ка мрестилишту.

Налазим се са Челнике Шегани, која води мрестилиште откако је поново отворено.

„Ова млађ је мој живот", каже она.

„Чак ме и моји унуци, чим ме виде, питају како она напредује."

После тих хаотичних деведесетих, уведена су ограничења у риболову у Албанији, и сада свако мора да поседује дозволу, те да буде члан локалног риболовачког друштва.

Процес оплодње јајашаца такође је усавршен током година, како би што више погодовао охридској пастрмки.

Давних тридесетих, риба је продавана након што би јој се узела икра.

А пошто се охридска пастрмка за живота може размножавати више пута, комерцијална продаја рибе током периода мрешћења сада је забрањена.

Уместо тога, рибари је хватају живу, узимају јајашца и сперму и стављају их у исту посуду с водом, како би се извршила оплодња.

Затим долази државни службеник и откупљује од њих живу рибу, а јаја односи у мрестилиште.

Челнике узима неколико младих риба да ми их покаже - дугачке су око пет центиметара и мигоље се и пресијавају на светлу.

„Тешке су између 400 и 600 милиграма и старе око четири месеца", каже она.

Када досегну тежину од четири грама, рибари ће их покупити и пустити на слободу.

И процес на македонској страни је узнапредовао.

Спирковски ми каже да би, у идеалним условима, оплодњу требало да врше научници, а не рибари, како би се обезбедила употреба оптималног броја јајашаца, али Албанија нема средстава за то.

За разлику од тога, рибари су у Северној Македонији плаћени само да помогну при хватању пастрмки и њиховом превожењу до великог истраживачког брода.

Уље каранфилића се користи као природни анестетик приликом жетве јајашаца.

Стручњаци попут Шумке сматрају да је пројекат допуне популације пастрмки користан, али још увек не постоје потпуни подаци о томе колики проценат рибе пуштене у језеро преживи.

„Представио сам пројекат у ком би пет одсто млађи имало сребрну жичицу убачену у чељуст", објашњава Спирковски.

Одрасле рибе у улову би тада биле провераване металним детектором, како би се извршила процена о броју преживелих примерака.

Нажалост, тај сегмент пројекта није спроведен.

„Немамо средстава", каже Шумка.

„Морали бисмо да надокнадимо рибарима губитак рибе за продају."

На македонској страни тренутно влада потпуна забрана лова охридске пастрмке, све док се не прикупе прецизни подаци.

На албанској страни, иако се рибарење надзире боље него раније, стручњаци сматрају да би требало забранити лов пастрмке пре него што нарасте до одређене величине, због тога што јој је потребно много времена да досегне полну зрелост.

„Ја увек враћам рибу у воду, ако је мала, али много је оних који их лове и продају", слаже се Бичја.

Такође, на језеру је и даљи има илегалног риболова, иако је удружење риболоваца овлашћено да ухваћеним криволовцима одузима опрему.

„Не знам да ли је игде могуће у потпуности се тога ослободити", каже Спирковски.

„Можемо се само трудити да то умањимо."

Људи који живе уз језеро и живе од њега надају се да ће једног дана добити помоћ потребну како би очували ово јединствено место.

Пре две године, предложено је да Охрид доспе на Унескову листу угрожене светске баштине.

Ако се то у будућности заиста деси, међународна заједница ће више обраћати пажњу на то место.

„Има неког напретка", тврди Рослер.

„Али проблема је још много.

„Потребно је учинити више како би се сачувала ова нетакнута природа."

Без обзира на то колико свет обраћа пажњу на рибу, овде, на Охридском језеру, људи који живе од њега знају шта им та риба значи.

„Охридска пастрмка је важнија од свега што имамо у нашем селу", закључује Бичја.

„Сви морају да воде рачуна о њој и да схвате колико је она посебна."

Емисија угљен-диоксида настала током путовања потребног за писање ове приче износи 10,6кг.

Процењује се да дигиталне емисије ове приче износе између 1,2г и 3,6г угљен-диоксида по прегледу.

Овде откријте више о томе на који начин смо извршили ову процену.

Погледајте видео о помору рибе у Либану

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]