Кавказ, Грузија и криминал: „Зачарани круг” - зашто утицај вођа криминалних кланова у грузинским затворима поново расте

Борба против организованог криминала и нарочито, против шефова подземља као најутицајнијих криминалаца, била је понос грузинских власти између 2004. и 2013. године, за мандата бившег председника Михаила Сакашвилија.

Број затвореника се драстично повећао, а затворски живот обележили су насиље и мучења.

Када се власт променила, много људи је добило амнестију, а побољшала се и ситуација са правима осуђеника.

Међутим, то је имало још једну последицу - јачање утицаја вођа криминалних кланова.

„Штета што у затвору нема барем једног шефа подземља, било би више реда", говорили су затворенику Михаилу чувари једног од затвора у Грузији.

Он је иза решетака провео око 5 година и уверен је да криминални миље у којем утицајни затвореници успостављају ред у затвору није нестао.

Актуелна власт то негира, а мало ко, чак и анонимно, жели да прича о дешавањима у грузинским затворима.

Активисти за људска права сматрају да затвореници ћуте јер страхују од чврсте руке моћних представника криминалне субкултуре.

Међу онима који су већ изашли из затвора, један од разлога може да буде што имају трауматична искуства о којима не желе да говоре.

Тако је Михаил желео да остане анониман - каже да покушава да се врати нормалном животу и не би желео о времену које је провео иза решетака круже приче .

'Где сте видели шефа подземља са џогером у рукама? Богами, има тога [у Грузији]'

Грузија је у европском врху а по броју затвореника на сто хиљада људи и држи треће место, одмах после Турске и Русије.

Међутим, у затворима данас има дупло мање осуђеника него пре десетак година.

Затвори су тада били препуњени, што је била једна од последица реформе Михаила Сакашвилија, усмерене на борбу против утицаја криминалних шефова и то не само оних на слободи, већ и док су били иза решетака.

Утицајне криминалце на руском говорном подручју колоквијално зову криминалци од закона - израз који се користио за вође криминалног света земаља бившег Совјетског Савеза (СССР).

Реч закон односила се на криминални кодекс, који је између осталог подразумевао „приврженост криминалним идејама, међусобно поштовање међу криминалцима, забрану бављења политиком, одбијање сарадње са обавештајним службама и успостављање превласти у затворима", наводи истраживач Александар Константинов у својој књизи „Одлике криминалне субкултуре" (редакцијски превод).

Њихов ауторитет у Грузији почео је вртоглаво да расте након што је земља стекла независност распадом СССР.

На слободи су живели у раскошним вилама, а у затворима су уживали све привилегије и могли су планирати и координисати злочине директно из ћелија.

Међутим, израз криминалацод закона је 2005. у Грузији ушао у правну терминологију - Сакашвили је донео закон који је посебно строго третирао криминалне вође са овом „титулом".

Према закону, само за поседовање овог статуса шеф подземља могао је да добије између пет и десет година затвора.

Касније су слични закони слични овом у Русији и Украјини.

Већи део представника врха криминалне елите тада је емигрирао из земље.

Они који су остали и завршили у затвору заточени су у установе посебно строгих правила, лишени привилегија и прилика да демонстрирају надмоћ над другим затвореницима.

Контрола је, углавном, прешла у руке званичне управе затвора.

„Криминалне вође сада седе у подрумима и сами чисте своје ћелије. Где сте видели шефа подземља са џогером у рукама? Богами, има тога код нас", хвалио се у једном интервјуу тадашњи председник Михаил Сакашвили.

Међутим, оно чиме се прво хвалио Сакашвили је две године касније назвао „системском грешком" која је постала један од одлучујућих фактора пораза његове партије на изборима и касније смене са власти 2012. године.

Слике исмевања и мучења затвореника, уочи избора, имале су разарајући ефекат по грузинско друштво и потврдиле су све оно што су дуги низ година говорили активисти за људска права.

„Неформална управа"

Након победе на парламентарним изборима 2012. године, један од првих корака партије Грузинска машта, на челу са милијардером Биџином Иванишвилијем, била је масовна амнестија затвореника.

Поједини осуђеници жалили су се на претње, батине и изнуде, али озбиљнијих расветљавања ових случајева није било.

„То је привидни ред јер криминални шефови управљају затворима на насилан начин - они не примењују дисциплинске, него неформалне методе кажњавања", каже за ББЦ заменик Заштитнице грађана Георгиј Бурџанадзе.

Михаил потврђује да су пред шефовима подземља затвореници били послушнији, а неписана правила су се строго поштовала.

„Систем је био строго уређен и доследан", објашњава он, примећујући да запослени у затвору нису били задовољни због тога.

„Живот иза решетака исти је као и напољу, само што овде не сме да се краде"

Истражни затвор Михаил је одслужио у Глданском затвору, који је до смене власти 2012. године био познат по снимцима понижавања затвореника.

„Тамо ти [криминални шефови] објасне правила. На пример, о чему је дозвољено причати са разносачима хране, а о чему није. Са њима се може попричати, чак и нашалити, али не на другарски начин", објашњава он.

Послат је да одслужи казну у Ксани, затвор у близини Тбилисија који је у статусу казнено-поправне установе полуотвореног и затвореног типа.

Управо у установама полуотвореног типа, где се затвореници могу слободно кретати по територији затвора, која се колоквијално назива зона, неформална управа има превласт, сматрају активисти за људска права.

О томе у којој ће ћелији завршити осуђеник, али и о његовом премештају у другу, одлучују управо утицајни затвореници, а не званично руководство, говори Михаил.

За криминалне ауторитете који заводе ред у затвору у Грузији се у затворском сленгу каже надзирачи.

„Практично у свакој ћелији постоји један затвореник (у хијерархији неформалне управе тај припада вишем слоју) који касније подноси извештај надзирачима.

„Такви затвореници уједно решавају конфликте унутар ћелија", објашњава Михаил.

За преступе, попут кршења неписаних правила, бивају кажњени, али, углавном, без озбиљнијих батина.

„Можете добити пар шамара, а ако вас ухвате у крађи следе батине", објашњава Михаил.

„Једном су ми рекли да су затвор и зона исти живот, само што овде не сме да се краде", додаје.

Михаил се нашао у категорији честитих или радничке класе, како се то каже у грузинском затворском сленгу.

То је најбројнија скупина затвореника, а у њу спадају људи који пре затвора нису имали контакте у криминалном свету.

На дну хијерархије налазе су се они који су починили сексуалне злочине према малолетницима и хомосексуалци.

Они спадају у категорију такозваног кокошињца, објашњава Михаил.

„Са тим затвореницима обично се држи дистанца", каже.

„Од њих се ништа не узима. Дозвољено им је да користе заједничко купатило, али тек када сви заврше и оду у своје ћелије".

Сестре Хачатуријан: Суђење за убиство које је шокирало Русију

„Луксузне" ћелије

Неформална хијерархија затвора у Ксанију спомиње се и у извештају Комитета за спречавање мучења Савета Европе који је објављен на основу посете њихових представника 2018. године.

Многи затвореници су се суздржавали или чак плашили разговора са делегацијом, али су појединци ипак признали да у затвору има такозваних надзирача.

Представницима Комитета посебно је запало за око што су се услови у којима су затвореници живели разликовали од ћелије до ћелије - једне су имале квалитетан намештај и биле пуне слика, имале су акваријум или чак телевизор.

Запослени у затвору објаснили су да је осуђеницима дозвољено да уреде собе у којима живе из свог џепа.

Горући проблем Ксанија за представнике делегације било је насиље међу затвореницима - поједини су били у гипсу.

Седамнаест затвореника затражило је премештај у други затвор, затвореног типа (строжег режима), а све због страха за своју безбедност.

„Управа затвора у Ксанију признала је да је присиљена да подели део одговорности који се тиче реда и безбедности са утицајним затвореницима - такозваним надзирачима, те да је тиме изложила слабије затворенике ризику од насиља и застрашивања", наводи се у извештају.

„Сувишно је рећи да је то неприхватљиво. Оживљавање овог феномена у затвору број 15 знак је за узбуну и потребно је уложити озбиљне напоре да он не захвати читав затворски систем", додају.

Активисти за људска права говоре да затвор у Ксанију није усамљени пример.

Истраживање које су спровели организација Иницијатива за рехабилитацију рањивих група и регионални биро организације Међународна затворска реформа показало је да у скоро свим казнено-поправним установама Грузије постоји неформална хијерархија међу затвореницима.

Међутим, степен утицаја криминалне субкултуре на разне установе варира.

Извештај није обухватио женске затворе.

Један од разлога који доприносе неформалном управљању у грузинским затворима је што су велики, а нема довољно запослених, каже Тато Келбакијани, један од аутора истраживања.

Према подацима Савета Европе, Грузија се налази на другом месту у Европи, након Турске, према броју затвореника на једног запосленог.

Постоје и субјективни фактори који подривају криминалну субкултуру у затворима, додаје Келбакијани - плазма телевизор или акваријум у ћелији немогуће је добити без посредства руководства.

„Како замишљате борбу против [криминалне] субкултуре када затвореници виде да је одређенима све допуштено?" истиче он.

„Више не осећају да их управа затвора штити, а у таквим околностима већина затвореника присиљена је да у тој представи игра одређену улогу, чак и уколико то не жели, јер се ради о њиховој личној безбедности".

Врт на месту тврђаве за мучење

Грузијске власти категорички негирају постојање проблема.

„Тамо где је некад била тврђава за мучење, засадили смо врт", тако је у јануару прошле године одговорила на један од извештаја Заштитнице грађана о ситуацији у затворима министарка правде Теја Цулукијани.

Представници Заштитнице грађана су у затвору, према њиховим речима, били изложени увредама и претњама које су им упућивали поједини затвореници, а да управа на то није реаговала.

Сама Заштитница касније је изјавила да на тај начин администрација и посматрачи покушавају да спрече независно праћење рада установа и комуникацију активиста за људска права са затвореницима.

Према речима њеног заменика Георгија Буруџанадзеа, због претњи по безбедност запослених представници Заштитнице грађана од јануара посећују затворе само на захтев затвореника, а не у оквиру проактивних инспекција.

Из Специјалне казнено-поправне службе, одговорне за управљање затворима, уверавају да руковоство установа не спречава, него свим силама доприноси спољном управљању установама.

У прилог томе, скрећу пажњу да су представници Заштитнице грађана посећивали затворе чак и током пандемије, упркос ограничењима.

„Разговори о којекаквом утицају криминалних ауторитета у казнено-поправном систему је лаж и ширење такве информације има за циљ само једно - заблуђивање друштва", наводи се у јануарском одговору Службе на извештај Заштитнице грађана.

Такође су изјавили да руководство нема никаквог утицаја на однос затвореника према омбудсманки или некој другој институцији, те да су сви затвореници који долазе из подземља у затвору изоловани и по правилу бораве у самицама.

ББЦ је упутио питања Служби, али није добио одговор до објављивања текста.

Зашто су ови мушкарци убили нагу жену

У потрази за алтернативом

Активисти за људска права уверени су да бројни случајеви насиља или другог облика нарушавања права затвореника нису евидентирани, јер се они плаше да их пријаве - то није у складу са неписаним правилима.

Омбудсманка скреће пажњу на статистику - од 1384 уложене жалбе, само 57 је стигло из установа полуотвореног типа, иако они чине око половине свих затвореника Грузије.

Раније су осуђеници страховали од званичне управе затвора, а данас је све далеко теже, говори Георгиј Тугуши, стручњак за људска права, који је обављао функцију заштитника грађана током председавања Михаила Сакашвилија.

„Сада практично да нема жалби затвореника јер је страх од других затвореника далеко јачи [од страха од званичне управе]", истиче он.

Систем који је успоставила садашња власт ради по принципу да жалбе не оду изван зидова затвора, тако да ће сада бити тешко изаћи на крај са неформалном управом чак и уз политичку вољу, сматра Тугуши.

„Хијерархије одређеног степена могу постојати у свим казнено-поправним системима, али када дођеш у ситуацију да Заштитница грађана не може обављати свој посао унутар државне институције, да њеним запосленим прете и не дозвољавају слободан разговор са затвореницима, онда није тешко схватити тежину проблема са којим се сусрећемо", каже.

Тато Келбакијани, један од аутора истраживања о стању у затворима, сматра да се овај проблем прелива ван казнено-поправних установа.

„Криминалну субкултуру изнедрио је затвор и тек се касније проширила ван њих. [...] То није, нити може бити одвојен процес од целокупног друштва".

Највише забрињава што власти не желе да се суоче са проблемом, оцењује.

„Вртимо се у зачараном кругу - знамо како је када затворима управљају криминалне групе, али и када званична управа спроводи строге контроле, обично уз репресивне методе.

„Ништа од тога није прихватљиво решење, потребна је алтернатива.

„Борба против организованог криминала без угрожавања људских права и без могућности да они [криминални ауторитети] јачају свој утицај. Власт, нажалост, такав пут није пронашла", наводи Келбакијани.

Бивши затвореник Михаил сигуран је да се систем неформалне управе у данашњој Грузији неће искоренити све док не дође до дубинских промена у друштву.

У просперитетној земљи са ниским степеном корупције и где државне институције раде свој посао, криминална субкултура би нестала сама од себе, каже он.

„Код нас криминална субкултура постоји и на слободи. Ако си опљачкао стан или украо златну полугу и то поделиш са криминалцима, они ће те покрити.

„Тако дајеш свој допринос криминалном систему. У просперитетној земљи, где могу да радим или примам социјалну помоћ, нико од криминалаца не би тражио да поделимо плен", закључује Михаил.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]