Болести, карантин и историја: Папа који је наредио закључавање у 17. веку и спасио Рим од куге

    • Аутор, Едисон Вејга
    • Функција, Са Бледа, Словенија, за ББЦ Бразил

Фабио Киђи био је интелектуалац, љубитељ уметности, страствен према архитектури - и доктор филозофије, теологије и права.

Али када је постао папа Александар Седми, суочио се са епидемијом за коју није био спреман.

Ипак, када је наступио тренутак, поглавар Католичке цркве није посустао, и кад је куга стигла до Рима, прогласио је строго закључавање.

Сада истраживачи верују да су његови поступци у 17. веку могли спасити хиљаде људи, јер је број преминулих у граду био знатно мањи у поређењу са другим погођеним подручјима.

Куга, морталитет и прва ограничења

Фабио Киђи је рођен 1599. и умро је 1667. године.

Оно што је најзначајније је да је у то време човечанству било непознато да су бактерије одговорне за кугу (Александaр Jерсин je до открића дошао тек 1894. године).

Куга није утицала само на данашњу Италију - процењује се да је, након неколико таласа, епидемија избрисала отприлике половину становништва Европе.

Према студији Луке Топија, италијанског историчара и професора на римском универзитету Сапијенца, куга је убила педесет пет одсто становништва Сардиније, половину становништва Напуља и шездесет одсто становника Ђенове, између 1656. и 1657. године.

Али Рим је забележио број жртава куге мањи од осам одсто (9.500 жртава од 120.000 становника), према подацима објављеним у италијанском научном часопису 2017. године.

Док су извештаји о пошасти куге у Напуљском краљевству стизали у Рим, Александар Седми је био поглавар цркве већ годину дана.

Како се избијање епидемије догодило између маја 1656. и августа 1657. године, папа је предузео низ мера, сличних модерним ограничењима на која смо навикли у покушајима да се заустави пандемија корона вируса.

Папа није био само вођа католичке вере.

Осим маленог града-државе Ватикана, владао је и такозваним Папским државама, које су укључивале Рим, околна подручја и већи део онога што је данас централна Италија.

Папа Александар Седми наредио је у Риму поступне мере ограничења, које су убрзо постале потпуно закључавање, јер се ситуација погоршавала у суседним регионима.

Дана 20. маја, обустављена је свака трговина са Напуљским краљевством.

Недељу дана касније, ниједном путнику из Напуља није био дозвољен улазак у Рим.

Дана 29. маја, Ћивитавекија, град у саставу папске државе, регистровао је случај куге и одмах је уведен карантин.

„У данима и месецима који су уследили, многи други локалитети на тој територији били су изоловани", каже историчар Топи.

У Риму су биле затворене готово све капије града.

Само осам остало је отворено, чували су их војници двадесет четири сата дневно, а надгледали су их „племић и кардинал".

Од тада је сваки улазак у град захтевао оправдање и евидентиран је.

Дана 15. јуна, Рим је регистровао свој први случај куге, напуљског војника који је умро у болници.

Реакција је била додатно пооштравање мера - а од 20. јуна, грађани су по закону морали да обавесте власти о свим познатим оболелима од куге, затим је свештеник обављао кућне позиве свака три дана и сви болесни парохијани су се уписивали у званични регистар.

Закључавање, стил 17. века

Затим су се појавиле вести о још једној смрти, рибара из Трастевере, на јужној обали Рима.

„Рођаци жртве такође су заражени, многи су умрли", каже Реилсон Арауђо, студент теологије на Папинском католичком универзитету у Сао Паулу, у Бразилу.

Прва акција била је изоловати подручја.

„Како се епидемија ширила, Папа је наметнуо друге мере затварања и декрете о социјалном удаљавању: састанци, верске поворке и било каква окупљања била су забрањена", каже Арауђо.

„Дипломатске посете су отказане, а путеви надгледани", додаје Арауђо.

„Уличне пијаце су затворене, бескућници су избачени из града.

„Забрањено је прелазити реку Тибар ноћу", додаје семеништарац Густаво Катанија, филозоф из манастира Сао Бенто у Сао Паулу.

Папа је такође одредио забрану поста, како би становништво било сито и снажно у случају болести, а било коме из куће у којој је била заражена особа забрањен је излазак.

„Постојала је забринутост да ће свештеници постати преносиоци болести", каже Арауђо.

Тако је Папа Александар Седми поделио своју радну групу свештеника и лекара у два тима: на оне који би имали контакт са болеснима и оне који не би (тако остајући „чисти" и способни да посећују остале).

Како су се и лекари плашили инфекције, „забрањено им је да напусте Рим", додаје Катанија.

Створена је мрежа подршке за оне који су у карантину: „Пружена је новчана помоћ породицама које нису могле да напусте дом, а неки људи су храну добијали кроз прозор", каже Катанија.

На врхунцу епидемије, прекршиоци правила суочавали су се и са смртном казном.

Негација епидемије и лажне вести

Чак и тако, нису сви добровољно прихватили ситуацију, сличну данашњој са пандемијом коронавируса.

Неки људи су презирали правила и чак ширили лажне вести.

„Папа је био оптужен да је измислио епидемију да би стекао популарност", каже Миртичели Медеиро, истраживач на Папском универзитету Грегоријана у Риму.

„Други нису желели да папа уведе оштре мере како би се избегло узбуњивање становништва", додаје Медеиро.

Чак су се и најближи папини савезници плашили да ће се економија срушити ако се сазна стварна размера ситуације, каже Медеиро.

Арауђо каже да се порицатељи из 17. века не разликују од данашњих негациониста: „Било је трговаца који су позивали папу да не издаје више ограничења, већ да заташка ситуацију како се паника не би ширила и како би посао могао да се настави", каже Арауђо.

Постоје извештаји и о лекару који је ширио лажне вести, говорећи да су „папине одлуке биле политички мотивисане", каже историчар Виктор Мисијато, професор на презбитеријанском колеџу Мекензи у Бразилији.

„Лекар је оптужен за клевету и осуђен на рад у болници против куге", додаје Мисијато.

Али у целини се чинило да су се мере спроводиле и да су помогле у сузбијању ширења куге.

Пораз куге

Крај избијања епидемије (1657), раскошно је обележио Александар Седми, који је желео да означи ово „поновно рођење" цркве изградњом нових зграда и споменика.

Најдраматичнија од њих била је величанствена колонада на тргу Светог Петра, барокног вајара и архитекте Ђована Лоренца Бернинија.

„У то време је то био начин да папе покажу своју способност и моћ.

„Многи од највећих римских споменика саграђени су имајући у виду те разлоге", каже Медеиро.

„Александар Седми је био страствен према уметности и Бернинијев пријатељ", додаје.

„Његово рано папинство било је нарушено кугом, па је ово означило крај тог тмурног периода улагањем у колосална дела: колонада код Светог Петра представља раширене руке цркве".

Није изолован пример

Ово није био изоловани пример закључавања које је наметнула Католичка црква.

„Постоје примери сличних ограничења у другим италијанским бискупијама, посебно у 19. веку, током епидемије колере", каже Медеиро.

Па чак и много раније, у 16. веку, кардинал надбискуп Карло Боромео такође је позвао на строго затварање када је регион Милана опседала куга.

Према Медеиру, чак је и миса била физички дистанцирана: „Свештеник би стајао на углу улице и служио церемонију, док су верници пратили са прозора домова.

Вера, моћ и наука

Пре четиристо година, наука није била толико цењена као данас.

„У 17. веку, апсолутизам (када монарх има апсолутну власт над својим поданицима) био је норма у Европи и ишао је руку под руку са црквом.

„Политичка и верска моћ била је у потпуности испреплетена", каже Мисијато.

„Научна револуција је тек долазила. Веровање у божанско је било врховно и све је то стајало између мира или хаоса.

„Сматрало се да је то једини пут ка спасењу", додаје Мисијато.

Због тога су поступци Александра Седмог толико значајни: „Они показују поравнање између вере и науке. Вера са ногама чврсто на земљи", каже Арауђо.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]