Корона вирус и вакцине: Зашто богате земље „блокирају“ производњу земљама у развоју

Борба против пандемије корона вируса има један велики проблем: успели смо у рекордном року да изумемо више вакцина, али се оне дају људима само у малом делу света.

Вакцине су настале у САД, Великој, Британији, Европи, Кини, Русији и Индији, и то је у огромној мери где су оне и остале, пошто су те земље покуповале и све залихе, а то значи да је релативно мало доза стигло до угрожених у земљама са ниским и средњим примањима.

Неке земље у развоју тврде да би саме могле да производе вакцине, што би појачало доступност у сиромашнијим земљама.

Индија и Јужна Африка траже од Светске трговинске организације (СТО) да попусти законе о патентима који ограничавају ко може да прави вакцине.

Али овом кораку су се успротивиле фармацеутске компаније и владе богатијих земаља, тврдећи да би такав потез заправо наудио глобалном одговору на пандемију и будућој изради вакцина.

Зашто, дакле, богатије земље „блокирају" производњу земљама у развоју?

Ко у овом тренутку има вакцине?

У фебруару је Светска здравствена организација (СЗО) саопштила да су људи примили око 200 милиона доза вакцина против Ковида-19, али да је 75 одсто њих дато људима у само 10 најбогатијих земаља.

Поређења ради, у око 130 земаља у којима живи 2,5 милијарди људи није примљена ни једна једина доза, према речима Гевина Јамија, професора Глобалног здравља и јавне политике на Универзитету Дјук у Северној Каролини.

„Било је изузетно депресивно гледати како богате земље празне полице. Вакцине су разграбљене практично по принципу 'прво ја' и 'само ја', и то не само да је веома нефер, већ је и један ужасан приступ јавном здрављу", каже он за ББЦ.

Међутим, богатије земље подржавају међународне напоре да се земљама у развоју испоруче вакцине - макар само финансијски.

Ковакс, глобална иницијатива да се земљама у развоју испоручи две милијарде вакцина, и Ц-ТАП, који заступа размену информација о Ковиду-19 и права на интелектуалну својину, надају се да ће постићи ширу и равноправнију дистрибуцију.

Али оба пројекта су наишли на проблеме.

Иако је поступак да Ковакс вакцинише угрожене популације покренут, врло је мало земаља које се ослањају на овај систем дошло у прилику да почне да даје дозе јер залихе тек треба да им буду испоручене.

На сличан начин, Ц-ТАП, који је основала СЗО у јуну 2020. године, до сада је имала врло мало реакција.

„До дана данашњег није размењена ниједна технологија. Ништа није размењено.

Другим речима, портфолио производње у Ц-ТАП-у је нула", каже Ракел Гонзалез, шефица спољних односа при невладиној организацији Лекари без граница (МСФ).

„Била је то иницијатива која би посредно омогућила повећање производње, нарочито у земљама у развоју, али није наишла на одговор фармацеутске индустрије, која је у овом случају власник патената", додаје она.

Иако билатерални споразуми за производњу и дистрибуцију вакцина постоје - као што су они између Астразенеке и Института за серум Индије, или Џонсона и Џонсона са Аспен Фармакером у Јужној Африци - критичари тврде да то није ни изблиза довољно да се осигура глобални приступ вакцинама.

Шта блокира производњу?

Производњу вакцина контролише закон о патентима, који штити фармацеутске компаније кад изуме и израде нове лекове, како би се осигурале да их нико други неће правити.

То им омогућава да контролишу и производњу и цену, што може да доведе до тога да лекови постану неприступачни сиромашнијим људима и земљама.

Јужна Африка и Индија су затражиле од СТО-а да укине право на интелектуалну својину за вакцине током трајања пандемије, практично учинивши патенте привремено неважећим.

Циљ је, објашњава Гонзалез из Лекара без граница, да омогући трансфер технологије и научног знања како би земље у развоју могле да повећају производњу вакцина и учине их приступачним свом становништву.

„Индија и Јужна Африка тврде да постоје фармацеутске лабораторије и фабрике за производњу које би могле бити покренуте уколико знање буде размењено.

„Уколико се знање у овом тренутку не подели, једине компаније које могу да праве вакцине су оне које поседују и њихов патент", каже она.

Да ли би ово решило проблем?

Међутим, стручњаци за фармацеутску индустрију тврде да ово не би произвело више вакцина него што се већ прави у овом тренутку.

Томас Куени, генерални директор Међународне федерације фармацеутских произвођача и удружења (ИФПМА), каже да проблем нису права на интелектуалну својину.

Он као проблеме наводи уска грла као што су несташица сировина, састојака и капацитета, али и, врло важно, знања.

„Расправа о патентима, о томе да се они одузму, не би вам дало ниједну нову дозу више у овом тренутку", каже он за ББЦ.

„Морате да поделите знање, сировине, састојке. Можете да добијете рецепт за торту од било ког посластичара, али то не значи да бисте знали како да направите ту торту."

Штавише, у писму председнику Бајдену, које су потписале компаније као што су Фајзер и Астразенека, фармацеутски лидери тврде да би попуштање закона о патентима направило више штете од пуког ометања проналаска вакцина и инвестиција.

У писму се тврди да би један такав потез „подрио глобалну реакцију на пандемију", створивши конфузију која би смањила поверење јавности у безбедност вакцина а да заправо не би убрзало производњу.

Да ли се историја понавља?

Ово нису први позиви да се ублаже прописи о медицинским патентима како би се земљама у развоју омогућио приступ лековима.

Деведесетих кад је Африка била погођена епидемијом ХИВ-а, разне владе са континента тражиле су да се патенти повуку за антиретровиралне лекове који спасавају животе.

Богатије земље које су производиле ове лекове и у којима су они већ били у употреби одбиле су то.

Прошло је десет година пре него што су ти лекови постали доступни земљама са ниским примањима без неприступачне цене коју одређују фармацеутски гиганти.

Током актуелне пандемије, иницијативе као што су Ковакс и Ц-ТАП смишљене су са циљем управо да би се избегло понављање те ситуације, а компаније за производњу лекова и владе истичу да су помогле у финансирању таквих иницијатива.

Али новац је одлазио и у другом правцу.

Извештај објављен у фебруару у медицинском часопису Ленсет показао је да су произвођачи вакцина добили око 10 милијарди долара јавних и непрофитних средстава како би финансирали своје вакцине.

А та цифра је, каже се у извештају, можда и ублажена, јер већина података о овим пројектима није јавна.

Критичари тврде да ако су фармацеутске компаније већ примиле милијарде у јавном средствима, њихова дужност је да поделе технологију.

Уз то, једном кад се пандемија оконча, добиће прилику да зараде много новца, кажу активисти.

Међународна медицинска активисткиња и консултанткиња за право на интелектуалну својину Елен Тоен рекла је за ББЦ да земље у развоју морају да добију „парче колача".

Она каже: „Очигледно је да је њихов план на дуже стазе да повећају цену вакцина чим се најургентнија фаза пандемије оконча, тако да је то још један разлог зашто земље у развоју тврде да морају сада да стекну способност да саме израђују ове вакцине."

„Постоји и други аспект свега овога, наравно, ако повећате знање у производњи вакцина у другим деловима - или свим деловима - света, помажете и да будете много боље припремљени за следећу пандемију", додала је она.

Одговор Светске здравствене организације

СЗО је упозорила да је свет на „ивици катастрофалне моралне пропасти" као последица онога што је назвала „вакциналним апартхејдом".

Шеф организације Тедрос Адханом Гебрејесус рекао је у јануару да није фер да млађи, здравији људи у богатијим земљама буду вакцинисани пре угрожених у сиромашнијим земљама.

Доктор Тедрос је рекао да ће приступ „прво ја" на крају бити изузетно штетан, зато што ће подићи цене и подстаћи на гомилање залиха.

„Кад се све сабере и одузме, ови поступци ће само продужити пандемију, мере ограничења неопходне да се она заузда, као и људску и економску патњу", додао је он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]