Русија и уметност: Прича о скандалозној изложби Фабержеа у Ермитажу и онима који стоје иза ње

Велика изложба куће Фаберже у Ермитажу претворила се у велики скандал.

Oрганизаторе оптужују да су изложили фалсификате.

ББЦ је испитао спор и пронашао необичну уметничку колекцију са центрима у Санк Петербургу, Немачкој и Италији, повезану са петроградским бизнисменом, Путиновим познаником и бившим пословним партнером Ротенбергових.

Почетком јануара, лондонски трговац уметнинама и колекционар Андреј Ружников написао је отворено писмо директору Ермитажа, у којем је бројне предмете са изложбе „Фаберже - јувелир императорског двора" назвао фалсификатима и „вулгарним репликама".

Из Музеја нису одговорили на питање да ли су оригинални предмети изложени у Зимском дворцу, већ су позвали стручњаке на дијалог.

Али јавни дијалог је већ почео.

И у њему водећи руски и западни истраживачи јувелирске куће деле сумње у аутентичност експоната, од којих су неки повезани са Константином Голошчаповим.

Медији овог бизнисмена називају пријатељем руског председника.

ББЦ је такође у Италији пронашао културну фондацију коју је основала супруга Голошчапова, а чији је почасни председник директор Ермитажа, Михаил Пиотровски.

Фондација је посвећена заоставштини Леонарда да Винчија, и, баш као и у случају Фабержеа, организује изложбе радова овог мајстора, које већина стручњака није признала.

„За кућу Фаберже ово је већ срамота"

Изложба „Фаберже - јувелир императорског двора" отворена је у сали Грбова Зимског дворца 25. новембра 2020. године.

На њој је представљен низ Фабержеових дела која су јединствена и оригинална по мишљењу свих стручњака, међу којима и „Ротшилдово јаје-сат" из 1902. године.

Ружников примећује да су сва царска јаја произведена у једном примерку, али предмети у Ермитажу понављају експонате који су већ препознати као оригинали у другим руским музејима.

С тим у вези, сматра колекционар, постоји озбиљан разлог за сумњу у аутентичност низа предмета на изложби.

Ермитаж одбија да разговара о аутентичности изложених предмета.

„Стил и жанр такозваног 'писма' чине 'одговор' на њега, етички немогућим", одговорио је Пиотровски Ружњикову.

У потписима експоната и у каталогу изложбе Ермитаж идентификује спорне предмете као оригинална Фабержеова дела, а кустос изложбе Татјана Бабошина представља их као царске поклоне.

Па ипак, из музеја одбијају да недвосмислено изјаве, да ли су то оригинали или нису.

Пиотровски је одбио да да интервју за ББЦ.

„У Ермитажу су испланирали низ догађаја повезаних са изложбом Фабержеа.

„Пре него што буду одржани ти догађаји, Михаил Борисович сматра да је одржавање таквих интервјуа преурањено", одговорила је служба за штампу Ермитажа на захтев ББЦ-ја.

Убрзо је директор Ермитажа дао интервју за другу публикацију, у којој је избегао да одговори да ли се ради о оригиналним делима или фалсификатима, позивајући се на чињеницу да се о овом питању воде расправе.

Али једини присталица њихове аутентичности је власник неких од ових предмета, колекционар Александар Иванов, оснивач приватног музеја Фабержеа у Баден-Бадену, у Немачкој.

Себе назива милијардером и каже да поседује платна Леонарда да Винчија, Рембранда и Ботичелија али одбија да их покаже.

Такође тврди да поседује злато Етрураца, Инка и Астека, а да се оригинална „Мона Лиза" Леонарда да Винчија наводно чува у Петрограду.

Међутим, водећи стручњаци за Фабержеове радове сумњају.

„Судећи по фотографијама и описима објављеним на интернету, сва такозвана „новопронађена царска Фабержеова ускршња јаја" из музеја у Баден-Бадену, представљена на овој изложби су по мом мишљењу фалсификати", рекла је Геза фон Хабсбург за ББЦ, један од најпознатијих стручњака за кућу Фаберже.

Хабзбургова је била кустос највећих међународних изложби Фабержеа, међу којима и прве велику изложбе радова јувелира у Ермитажу од 1993. до 1994. године.

Немачки стручњак Александар фон Солодков, стручњак за Фабержеа и аутор монографија о руској уметности, такође је изразио озбиљне сумње у аутентичност предмета.

Финска истраживачица Ула Тиландер Гуденјелм, праунука јувелира Александра Тиландера који је радио за царски двор и ауторка дисертације о систему награђивања царске Русије, такође сумња у аутентичност царских јаја на изложби у Ермитажу.

Нису упитна само ускршња јаја, већ и други предмети, како што је на пример, изрезбарена фигура војника.

Оригинал ове фигуре, који сви потврђују, чува се у Музеју минерала А.Е. Ферсмана Руске академије наука у Москви, који поседује јединствену колекцију Фаберже.

Главни кустос музеја Михаил Генералов рекао је за ББЦ да фигуру војника изложену у Ермитажу сматра копијом, која је направљена „толико срамотно да је то увредљиво за Фабержеа".

Рекао је да је музеј послао писмо Ермитажу, изражавајући забринутост и став у вези са оригиналношћу фигуре војника, али није добио суштински одговор.

Највећа колекција царских јаја на свету налази се у Оружејној палати у музејима Државног Кремља у Москви, а друга је колекција Малкома Форбса, коју је након његове смрти купио руски милијардер Виктор Векселберг.

Ниједан од предмета из ових колекција није представљен на изложби.

Али партнери Ермитажа на изложби су Руски национални музеј и Музеј хришћанске културе.

Иза прве назива у виду правног лица скривало се име Иванова, које није имало своје просторије, а иза другог музеј, чији је покровитељ Голошчапов.

Медији га називају познаником, па чак и „блиским пријатељем" руског председника.

Био је председник Савезног државног унитарног предузећа у председничкој администрацији и пословни партнер Ротенбергових у СМП банци.

Управо из ове две приватне колекције потичу сви експонати, у чију веродостојност стручњаци сумњају.

Голошчапов није одговорио на захтев ББЦ-ја.

Дијалог у виду извештаја

Стручњаци са којима је разговарао ББЦ најактивније критикују два експоната на изложби у Ермитажу, који су представљени као „царска ускршња јаја": „Кока" и „Годишњица венчања" наводно из 1904. године.

Колекционари и стручњаци већ деценијама знају за другу „Коку", не из Ермитажа, већ из приватног музеја Фабержеа, у коме се налази колекција милијардера Виктора Векселберга, откупљена од наследника Малкома Форбеса.

Судбина експоната из Ермитажа је компликованија. 2018. године, без икаквог јавног оглашавања, у холовима музеја појавило се јаје слично „Коки", које су красили ситни детаљи: крунисано је врхом, који оригинал нема, а уместо танког златног обруба, јаје је подељено на два дела широким изрезбареним обрубом.

Предмет је потписан као „царско ускршње јаје" из приватне колекције али име колекционара није обелодањено.

Тек 2020. године откривено је да је ово приватни „Музеј хришћанске културе" Константина Голошчапова.

Бројни водећи стручњаци рекли су за ББЦ да су још 2018. године контактирали Ермитаж упозоравајући о могућем фалсификату и затражили дозволу за испитивање експоната.

Према њиховим речима, као одговор предложено им је да одрже конференцију са представницима власника ових предмета.

И фотографија из архива и најранији познати описи и слике „Коке" из 1885. године, говоре у прилог предмету из колекције музеја Фабержеа, а не ономе који је изложен у Ермитажу.

„Које је од два јаја оригинал, а које копија, време ће показати када стручњаци за дела Фабержеа спроведу истраживања", одговорио је Ермитаж у лето 2018. године на питање водича из Петрограда, изненађеног сличношћу два експоната.

То значи да је и две и по године пре изложбе и оптужби критичара, Ермитаж признао да јаје из колекције Голошчапова није неоспорни оригинал, међутим, наставили су да га излажу под натписом „Царско ускршње јаје".

Али тек после јавних оптужби у јануару 2021. године, Ермитаж је одлучио да прокоментарише ситуацију и позвао је Иванова да да „извештај стручњака", који је такође назван „извештајем конференције", иако критичари нису добили реч.

На веб страници музеја Иванов је представљен као „професор, члан специјалне комисије УНЕСКО-а за очување светске културне баштине, стручњак Министарства културе Руске Федерације".

Из УНЕСКО-а су на захтев ББЦ-ја одговорили да Иванов није стручњак комисије.

Министарство културе указало је на списак сертификованих стручњака.

Иванов није на њему.

У интервјуу за ББЦ, Иванов је признао да није ни стручњак Министарства културе, ни члан УНЕСКО-ве комисије, и рекао да га је Ермитаж представио на овај начин, а он сам се представља само као „стручњак за Фабержеа".

Инсистирао је на томе да је „почасни професор", али није могао да наведе ни предмет ни образовну институцију, избегавајући одговор неколико пута.

Прес служба Ермитажа рекла је да је детаље биографије пружио сам Иванов.

У „извештају-конференцији" Иванов је засипао „убиственим материјалима", како се сам изразио и претио је, да ће Ружников „бити доведен у Америку у лисицама".

Развио је теорију да иза лондонског дилера наводно стоји водећи стручњак музеја Кремља, која није коментарисала изложбу и не учествује у овом спору.

Али упркос личним нападима, по питању контроверзног јајета „Коке", Иванов је заправо признао да су критичари били у праву и рекао да је Марина Лопато, која је задужена за Фабержеова јаја у Ермитажу, одлучила да га прикаже на изложби као царско јаје.

„Да будем искрен, ја сам, наравно... помало је Марина Николајевна [Лопато] пожурила", рекао је Иванов.

„Не бих сада доносио исхитрене закључке и рекао да је ово царско ускршње јаје", признао је колекционар.

„Ово је мишљење Марине Николајевне [Лопато]. Рекла је да постоје документа, постоје записи. Али нема докумената, нема ничега", рекао је Иванов у разговору за ББЦ.

Лопатова је преминула у јулу 2020.

Никада није јавно коментарисала ову изложбу.

У извештају, Иванов је такође изјавио да су пре изложбе експонати проучавани у лабораторијама Ермитажа.

Али у разговору за ББЦ одбацио је ове речи и рекао да је процес проучавања почео не пре изложбе, већ тек након оптужби Ружникова.

Ермитаж није одговорио на захтев ББЦ-ја да ли је такво испитивање спроведено.

Јаје које није постојало

Што се тиче „Јубиларног свадбеног" јаја, односно „јаја из 1904. године", стручњаци са којима је разговарао ББЦ сигурни су да оно једноставно није могло постојати.

На то указује и одсуство референци у документима царског двора, и мемоари главног мајстора Фабержеа Франца Бирбаума.

Заправо је као чињеницу у својој дисертацији и Лопатова, кустос Фабержеа у Ермитажу то помињала: „Јаја нису прављена 1904. и 1905. због руско-јапанског рата".

О томе је писао и водећи руски историчар фирме Фаберже, Валентин Скурлов.

Иванов тврди да је цар луксузни поклон једноставно сакрио од народа: „да не би узнемиравао умове, наравно да чињеница да је јаје направљено и чињеница да је јаје уручено нису оглашаване".

Али поред недостатка докумената, постоје и друге недоследности.

На јајету из „1904. године" минијатуре са портретима двеју великих књегиња насликане су са каснијих фотографија (које датирају из 1906. и 1910. године), односно, неколико година након што је јаје наводно настало, указује се у анализи америчког истраживача Ди-Ен Хоф.

Такође је приметила грешке у приказу ордења Николаја II.

Стручњаци такође напомињу да је „јаје из 1904. године" веома слично општепризнатом јајету „Петнаеста годишњица владавине" у музеју Фабержеа у Петрограду.

Већ након јавних оптужби за фалсификовање, Иванов је почео да тврди да су минијатуре замењене током рестаурације јајета 1908. године.

„Ово питање је успешно решено када су пронашли рачун од Фабержеа од 27. априла 1908. <...> Дакле, кад су књегиње биле формиране као одрасле девојке, ови портрети су сликани и убачени тамо", рекао је Иванов у Ермитажу.

То, међутим, не објашњава како је фотографија из 1910. могла бити употребљена 1908. године.

Али у разговору за ББЦ, Иванов је сугерисао да је фотографија која датира из 1910. године могла бити снимљена много раније, а затим „је прошло неколико година пре него што је одобрена за штампање".

Осим Иванова, нико не потврђује постојање рачуна за поправку.

Колекционар тврди да је документ пронашла покојна Марина Лопато у Руском државном историјском архиву (РДИА) али је глатко одбио да га покаже.

На поновљени захтев дописника ББЦ-ја да пошаље фотографију или скен документа, Иванов је одговорио: „Никад не знаш шта ти је занимљиво, аха. Хоћеш да уклониш целу сензацију."

Супарник Матрјошке

Фаберже је једина руска јувелирска кућа која је постала глобални бренд.

Управо су царска ускршња јаја допринела да породични посао прибалтичких Немаца са француским коренима представља један од симбола касне царске Русије.

Револуцијом 1917. године историја фирме Карла Фабержеа се завршила.

Царским јајима назива се нешто више од педесет јувелирских јаја која су направљених у периоду од 1885. године до 1917. године по поруџбини последњих руских монарха.

Александар III је започео ову традицију и поклањао је за Ускрс својој супрузи јаје, а Николај II је наставио ту традицију, наручујући поклоне и својој супрузи и својој мајци царици, удовици.

Прилично је тешко проценити садашњу вредност јаја, јер се такви предмети ретко појављују у продаји.

Руски милијардер Виктор Векселберг платио је 2004. године више од 100 милиона долара за Форбсову колекцију од девет царских јаја (осим њих, у колекцији је било и много других мање приметних предмета).

Према речима стручњака, сада цена сваког царског јајета, ако се изненада ставе на продају, може да премаши и суму од 30 милиона долара.

Фабержеове слике и мотиви популарни су и широј јавности.

На интернету можете пронаћи десетине понуда обележених речима „копија" или „реплика", које подсећају на рад дворског јувелира или надигравају раскош руске царске куће.

Нешто је представљено као „сувенири из Русије", који „подједнако парирају препознатљивости матрјошке".

Цене почињу од 20 долара.

Али у свету Фабержеа за последњих сто година, више пута су се јављали скандалозни случајеви када су фалсификате покушавали да продају као оригинале.

Копије су толико честе да је мотив лажног Фабержеа ушао у поп културу.

Од филма о Џејмсу Бонду до совјетског детективског серијала „Зналци воде истрагу".

„То је комерцијална промоција фалсификата.

Постоје разни трговци који управо раде само то, продају копија или неких производа под брендом Фабержеа.

То је прилично стара ствар и добро позната, и људи су познати", каже Михаил Генералов, главни кустос Музеја минерала А.Е. Ферсман.

„Ништа није штета за Русију"

Већ дуги низ година Иванов тежи да стекне признање познаваоца бренда Фаберже и ово није његов први покушај да ради са угледним руским музејом.

Крајем 1990-их понудио је сарадњу Минералошком музеју Ферсмана РАН, у коме се чувају многобројна јединствена Фабержеова дела.

Било му је дозвољено да проучи колекцију и фотографише експонате. (Иванов тврди да му се Ферсманов музеј први обратио, али не негира да је имао приступ колекцији).

Убрзо после тога, у колекцији Иванова, у којој несумњиво постоје оригинална дела, појавили су се експонати врло слични неким предмета из Ферсмановог музеја.

Истовремено, колекционар тврди да баш он поседује оригинале, али одбија да каже како је дошао до њих, као ни о другим његовим контроверзним експонатима.

Из музеја у Кремљу потврђују верзију да се оригинали признати од стране стручњака налазе у музеју Ферсман.

Ипак, ствари из колекције Иванова су врло сличне експонатима из Ферсмановог музеја, а сада су се појавиле у Ермитажу као оригинали.

У прошлости Иванов се бавио популаризацијом јувелирске куће Фабержеа и објављивао је књиге о њеној историји, које су многи стручњаци оценили високо.

Себе је прогласио за правог витеза реда Фабержеа, који је и сам основао.

Осим ван уског круга стручњака, име Иванова је одјекнуло 2007. године, када је на аукцији у аукционарској кући Кристи купио Ротшилдово Фабержеово јаје за рекордних 18,5 милиона долара.

После те куповине, Иванов је причао да поседује највећу колекцију Фабержеових радова на свету, већу чак и од музеја у Кремљу.

Осим тога, такође је тврдио да његова колекција садржи дела Прерафаелиста, Ботичелија, па чак и „неколико дела Леонарда да Винчија".

Тада је часопис Форбс скренуо пажњу на чињеницу да таква колекција и надметање са Векселбергом изискује стотине милиона долара.

А Ивановљев капитал, како он наводи, потиче из кооператива за извоз рачунара са почетка раних 90-их.

„Одакле такав новац човеку који не послује од раних деведесетих?", запитали су се у часопису Форбс.

На питање ББЦ-ја да појасни, позивајући се на чланак из Форбса, Иванов је одговорио: „Тамо су објавили јако подли чланак."

Главна теорија о стварном извору средстава за куповину јаја Ротшилдових формирала се неколико година касније.

Када је 2014. године Владимир Путин представио Ермитажу јаје Ротшилдових, које је Иванов купио истовремено са сатом за камин „Годишњица венчања".

Први експонат потписан је као поклон председника „преко донатора А. Н. Иванова".

Други као поклон председника „преко донатора К.В. Голошчапова."

„Не жалим ништа за Русију", рекао је Иванов.

Додао је да је „председник иступио као особа која је поклонила јаје Ермитажу, али је заправо Руска Федерација дала поклон свом музеју."

За разлику од Иванова, име Константина Голошчапова познато је и у политичким и у пословним круговима Петрограда.

Заједно са Ротенберговима, био је кооснивач СМП Банке и био је шеф Савезног државног унитарног предузећа за управљање председничким пословима.

Голошчапов се „сматра једним од најутицајнијих људи у Петрограду", пише Фонтанка.ру.

„Комерсант" је Голошчапова назвао „добрим пријатељем Георгија Полтавченка", бившег гувернера Петрограда.

Сада се име Голошчапов чешће појављује у медијима у вези са добротворним иницијативама: он је кооснивач Руског светогорског друштва и члан Царског православног палестинског друштва.

Међутим, његова супруга је власница грађевинских компанија у Петрограду, а међу њеним партнерима је и Полтавченков син.

Поседовала је и фирме у Холандији и на Кипру, а последњу заједно са Ротенберговима.

ББЦ је такође скренуо пажњу на чињеницу да је фондација Голошчапов имала исту адресу у Москви и број телефона, као и „Фондација Алине Кабајеве", којом је управљала мајка гимнастичарке.

Још 2018. године, опозициони ресурси „Градски Скенер" и „Радио слободна Европа" (организација која припада списку лица која обављају функцију страног агента) написали су да је можда Голошчапов тај који стоји иза колекције Иванова.

То доказују и документа приватног музеја Фаберже у Баден-Бадену у Немачкој, првобитно регистрованог на име Голошчапов, али који је затим постао пројекат Иванова (нема никакве везе са музејом Фабержеа у Петрограду, где се чува Векселбергова колекција ).

То доказују и документа приватног музеја Фаберже у Баден-Бадену у Немачкој, првобитно регистрованог на име Голошчапов, али који је затим постао пројекат Иванова (нема никакве везе са музејом Фабержеа у Петрограду, где се чува Векселбергова колекција ).

У интервјуу за ББЦ, Иванов је рекао да је од Голошчапова позајмио новац за отварање музеја у Баден-Бадену.

„Као гаранцију да ће му новац бити враћен, постао је са мном... гешефтфјурер... како се то каже на немачком... сувласник. И чим сам му дао новац престао је да буде кооснивач."

Голошчапов је покровитељ „Музеја хришћанске културе", огранка „Руског националног музеја" Иванова. (Иванов каже да је његово партнерство са Голошчаповом већ завршено).

Музеј је започео у дворишту манастира, а Голошчапов га је лично представљао почасним гостима, од патријарха Кирила до светогорских монаха.

„Константин Венијаминович се бави набавком и испоруком [експоната]. Константин Голошчапов сноси све финансијске трошкове", рекао је директор музеја у интервјуу за православни часопис „Жива вода".

Часопис је објаснио да „музеј ради као отворено складиште, што омогућава одређену слободу распоређивања и одсуства пратећих докумената".

На веб сајту музеја објашњено је да експонати имају „уметничку и историјску вредност, али пре свега то су светиње".

„Голошчапов је увек водио овај музеј, ово је његов лични музеј", рекао је Иванов о Музеју хришћанске културе.

„Иначе, он има веома велику колекцију, а узгред речено, и Фабержеа."

Анђео Да Винчија

ББЦ је открио да породица Голошчапова има и још једну културну иницијативу, италијанску фондацију, посвећену проучавању заоставштине Леонарда Да Винчија.

И ова фондација је такође у вези са руководством Ермитажа.

Британски таблоид Дејли мејл (Daily Mail) објавио је 2015. године сензационалну вест: у приватној колекцији у Петрограду можда се налази ауторска копија Мона Лизе Леонарда да Винчија. Име колекционара држало се у тајности.

Такве вести насмеју истраживаче: аматери и преваранти редовно дају ренесансне слике различитих квалитета за Леонардове слике које раније нису биле познате.

Али у случају „петроградске Ђоконде" све је било мало другачије.

Њу је проучио италијански уметнички критичар Карло Педрети, који важи за признатог стручњака Да Винчијевих дела.

И управо је он сугерисао да је слика можда дело Леонардове четкице.

После објаве, у Петроград је долетео тим који се спремио да сними документарни филм о Мона Лизи за BBC Two.

До тог тренутка стручњаци са Универзитета у Болоњи извршили техничку експертизу платна и установили да се у Петрограду налази касна француска копија.

Пердети је погрешио.

Од тада нико није чуо за „петроградску Ђоконду".

Али чланови ББЦ-ове филмске екипе рекли су да су се преговори о снимању филма водили управо преко Музеј хришћанске културе.

Иванов је назван власником слике, али неформално музејско особље је потврдило да иза њега стоји Голошчапов.

У интервјуу за ББЦ, Иванов је одбио да каже како је повезан са овом сликом, али је инсистирао да је то оригинал Мона Лиза, рад Леонарда.

Одбија да се сложи са анализом спроведеном на Универзитету у Болоњи, и тврди да „петроградска Ђоконда" не припада Голошчапову. Истовремено, он не именује власника.

Исте те 2015. године, када се у Петрограду појавила мистериозна слика, супруга Голошчапова, предузетница Ираја Гилмутдинова, постала је кооснивач компаније „Розана и Карло Педрети", породичне фондације италијанског критичара уметности.

У управном одбору фондације су Пиотровски и Татјана Кустодијева, водећи научни сарадници одсека за западноевропску уметност Ермитажа.

Доласком руских покровитеља уметности, фондација је започела активно да ради: започета је рестаурација историјске виле Баронтини у Винчију, Леонардовом родном граду, коју је сам мајстор могао да посећује.

Тамо је отворен и изложбени центар „Лео-Лав", посвећен наслеђу Леонарда и који је у власништву Гилмутдинове. Правно лице било је регистровано на њен хрватски пасош.

„Наш музеј и Центар повезани су заједничким плановима и заједничком мисијом да поврате у живот и врате људима високу уметност", рекао је Пиотровски прошле године. (Центар "Лео-Лев" није одговорио на ББЦ-јев захтев за интервју са Гилмутдиновом).

Грандиозне планове пореметила је смрт Педретија 2018. године.

Није доживео један дан до свог 90. рођендана, а његова супруга Розана умрла је годину дана касније.

Али центар „Лео-Лав", жене Голошчапов, у родном граду да Винчија наставио је са радом.

Сада се у њему налази статуа архангела Гаврила из цркве Сан Ђенаро у Капанори.

Уводну реч за каталог ове изложбе написао је Пиотровски.

На веб страници центра тврди се да је Педрети препознао статуу као Леонардово дело, међутим, с назнаком, да не деле сви стручњаци ову процену.

Прошле јесени Пиотровски је постао почасни председник Фондације Педрети.

Питања без одговора

Стручњаци са којима је разговарао ББЦ, иако огорчени сумњивим Фабержеовим предметима у Ермитажу, сугеришу да их музеј не може одбити.

Они који су се бавили овом темом водили су личне разговоре са Пиотровским, рекли су да имају утисак да је можда одлука о контроверзним Фабержеовим јајима изван надлежности директора Ермитажа, а музеј је у овој причи више жртва.

Посетиоци музеја су се сетили, да када су се два спорна предмета појавила у холовима Ермитажа, водичи су давали контрадикторне одговоре на питања о њима, и молили да се ови предмети не фотографишу.

Дијалог о аутентичности царских јаја, на који Ермитаж и даље позива, парадоксално се у суштини одвија без учешћа самог државног музеја, који у целој овој причи, чини се, покушава да сведе своју улогу на случајни изложбени простор.

Неколико месеци пре отварања изложбе у Ермитажу, руски и страни стручњаци су у разговору за ББЦ упозорили на предмете за које су сматрали да су фалсификати али су тражили да не помињу њихова имена, из страха да не покваре односе са музејом.

Неки од њих одлучили су да јавно говоре тек након што су контроверзни експонати ушли у сале Зимског дворца, и то недвосмислено са натписом „царска ускршња јаја" и други Фабержеови предмети, па чак и без осигурања у облику знака питања (?).

Сада стручњаци и историчари уметности могу да наставе и развијају ову расправу јавно.

Али положај Ермитажа у тој дискусији остаје недефинисана.

Како је у државни музеј Ермитаж као говорник, организатор изложбе и равноправни партнер доспело затворено акционарско друштво „Руски национални музеј", чије је правно лице без просторија и каталогаколекције и његов власник Иванов?

Зашто је Ермитаж указао поверење колекционару а игнорисао је упозорења стручњака?

Запослени музеја, који су говорили за ББЦ под условом да остану анонимни, изразили су збуњеност партнерством и изложбом, али додају да више воле да се не мешају у тај посао.

Неки су се позивали на страх.

ББЦ је послао питања Ермитажу о критеријумима за сарадњу са приватним музејима, али су она, као и друга питања, остала без одговора.

Пиотровски је преко прес службе одбио да разговара са дописником ББЦ-ја.

Из музеја су рекли да ће у блиској будућности бити организоване посебне конференције о раду куће Фаберже.

Није познато да ли ће се на конференцији која је планирана у Ермитаж за март месец, бити разматрана питања која је Андреј Ружников упутио Пиотровском.

Испоставило се да је Ермитажу много теже да буде платформа за дијалог о питањима аутентичности царских јаја него да буде изложбена платформа.

У прелиминарним плановима учесника мартовске конференције, колико је ББЦ сазнао, такође постоји и главни присталица аутентичности контроверзних ставки.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]