Кина, људска права и мањине: Како Пекинг намерно расељава ујгурску радну снагу

Кинеска политика пребацивања стотина хиљада Ујгура и других етничких мањина из покрајине Шинђјанг на нова радна места која се често налазе веома далеко од њихове куће доводи до проређивања њихове популације, тврди кинеска студија високог нивоа у коју је ББЦ имао увид.

Влада негира да покушава да промени демографију у области на крајњем западу и каже да је циљ премештања на нове послове подизање висине прихода и ублажавање хроничне руралне незапослености и сиромаштва.

Али наши докази сугеришу да - уз кампове за реедукацију подигнуте последњих година - ова политика подразумева висок ризик од принуде и осмишљена је на сличан начин како би асимилирала мањине мењајући њихов начин живота и размишљање.

Студија, која је била намењена вишим званичницима али се грешком појавила на интернету, чинила је део ББЦ истраге засноване на пропагандним репортажама, интервјуима и посетама фабрикама широм Кине.

А постављамо и питања око могућих веза између пресељених ујугурских радника и две велике западне робне марке, будући да се у свету све више изражава брига до које је мере присилни рад ушао у глобалне ланце снабдевања.

У једном селу у јужном Шинђјангу, на пољима се сакупља сено а породице постављају воће и танак хлеб на своје супе, ниске платформе око којих се традиционално одвија породични живот Ујгура.

Али топли ветар који дува преко пустиње Такламакан са собом носи бригу и промену.

ТВ репортажа, коју је емитовао државни канал под контролом кинеске Комунистичке партије, приказује групу званичника у центру села како седи испод транспарента који оглашава послове у покрајине Анхуи 4.000 километара одатле.

После пуна два дана, каже наратор репортаже, ниједна особа из села се није пријавила и тако су званичници кренули лично од врата до врата.

Оно што следи је један од најфасцинантнијих материјала о кинеској масовној кампањи да се преселе Ујгури, Казахстанци и друге мањине из Шинђјанга на фабричке и мануелне послове, често на значајној удаљености од њихових домова.

Иако је емитован 2017. године, негде у време кад је ова политика почела појачано да се примењује, снимак се није појављивао у међународним вестима све до сада.

Званичници разговарају са једним оцем који је очигледно неспреман да пошаље ћерку Бузајнап на толику удаљеност.

„Мора да постоји неко други ко би волео да иде", моли их он.

„Ми можемо да саставимо крај с крајем овде, дозволите нам да живимо наш живот овако."

Они се потом обраћају директно 19-годишњој Бузајнап, говорећи јој да ће се, ако остане, ускоро удати и никад више неће моћи да оде.

„Размисли добро, хоћеш ли отићи?", питају је они.

Под снажним притиском владиних званичника и државних телевизијских новинара, она врти главом и одговара: „Нећу ићи."

Ипак, тај притисак се наставља, све док, на крају, у сузама, она не пристане.

„Ако други иду, ићи ћу и ја", каже она.

Кратки филм се завршава опроштајем у сузама мајки и ћерки, док Бузајнап и други слично „мобилисани" регрути остављају породице и културу за собом.

Професорка Лора Марфи је експерткиња за људска права и савремено ропство са британског Универзитета у Шефилд Халаму која је живела у Шинђјангу између 2004. и 2005. и путовала тамо од тада.

„Овај видео је изузетан", рекла је она за ББЦ.

„Кинеска влада упорно тврди да се људи сами јављају да учествују у овим програмима, али ово апсолутно показује да је то систем принуде ком људи не смеју да се одупру."

„Друго што ово показује су задње намере", рекла је она.

„Иако је званична верзија да желе да се људи извуку из сиромаштва, циљ је да им се потпуно промене животи, да се разбију породице, да се разуди становништво, да им се промени језик, њихова култура, структура њихове породице, што је вероватније да ће повећати сиромаштво него да ће га смањити."

Погледајте видео: Како живе Ујгури у кинеским затворима

Наглашена промена у приступу Кине владавини над Шинђјангом може да се веже за два брутална напада на пешаке и путнике на посао - у Пекингу 2013. и Канмингу 2014. - за који је она окривила ујгурске исламисте и сепаратисте.

У суштини њене реакције - и у камповима, и у програмима за пресељење на нова радна места - јесте жеља да се замене „старе" ујгурске лојалности култури и исламској вери „савременим" материјалистичким идентитетом и присилном лојалношћу Комунистичкој партији.

Овај свеобухватни циљ асимилације Ујгура у Хан културу већинске Кине постао је очигледан у исцрпној кинеској студији програма трансфера на нова радна места у Шинђјангу, који је послат вишим кинеским званичницима и у који је ББЦ имао увид.

Заснован на теренском раду спроведеном у префектури Хотан у Шинђјангу у мају 2018, извештај је грешком постао јавно доступан на интернету у децембру 2019. и после тога скинут неколико месеци касније.

Аутори извештаја су група академика са Универзитета Нанкаи у кинеском граду Тјанђину и у њему се закључује да су масовни радни трансфери „важан метод за утицај, мешање и асимилацију ујгурских мањина" и довођење до „трансформације њиховог начина размишљања".

Кад се извуку из сопствене средине и преместе негде другде у региону или у неку другу кинеску покрајину, каже се, „то смањују густину насељености Ујгура".

Извештај је на интернету пронашао ујгурски истраживач из иностранства, а архивирана верзија (на кинеском) сачувана је пре него што је универзитет увидео властиту грешку.

Доктор Адријен Зенз, виши саветник у вашингтонској Меморијалној фондацији за жртве комунизма, написао је властиту анализу извештаја која садржи и њен превод на енглески.

„Ово је до сада невиђено, ауторитативни извор који су написали водећи академици и бивши владини званичници са приступом високог ранга самом Шинђјангу", рекао је доктор Зенз у интервјуу за ББЦ.

„Вишак популације са којим некако мора да се изађе на крај и радна пресељења као начин да се смањи концентрација тих радника у властитом родном крају, по мом мишљену, најшокантније је признање овог извештаја."

Његова анализа садржи и правно мишљење Ерин Фарел Розенберг, бивше више саветнице америчког Меморијалног музеја Холокауста, да извештај из Нанкаија пружа „реалне основе" за оптужбу за злочине против човечности који се огледају у присилном пресељењу и прогону.

У писаном саопштењу, кинеско Министарство спољних послова наводи:

„Извештај одражава само ауторов лични став и већи део његовог садржаја није у складу са чињеницама."

„Надамо се да ће новинари користити званичне информације кинеске владе као основ за извештавање о Шинђјангу."

Аутори извештаја са Нанкаија одушевљено говоре о резултатима борбе против сиромаштва потцртаним „гаранцијом добровољног пријављивања" на радна места, и са фабрикама које допуштају радницима да „слободно одлазе и враћају се".

Али те тврдње нису у складу са степеном детаља о начину на који ова политика функционише у пракси.

Постоје „квоте" које морају да се постигну, са префектуром Хотан која је сама - у време спровођења студије - већ извезла 250.000 радника, једну петину властитог укупног, радно способног становништва.

Врши се притисак да се постигну квоте, а регрутне станице отварају се „у сваком селу" док званичници имају задатак да „колективно мобилишу" и „лично посећују домаћинства", као у случају 19-годишње Бузајнап.

А постоје и знакови контроле на сваком кораку, где се регрути спроводе кроз „едукацију политичке мисли".

Затим се пребацују у фабрике у групама - понекад и по стотине њих у једном наврату - „предвођени и праћени политичким кадровима да би се обезбедили сигурност и управљање".

Пољопривредници који не желе да напусте земљу или стадо подстичу се да их пребаце у централизовани владин програм који би се о њима старао у њиховом одсуству.

А једном кад стигну на нове фабричке послове, сами радници стављају се под „централизовану управу" званичника који „једу и живе" са њима.

Али извештај наводи и да темељна дискриминација која се налази у сржи овог система омета његово ефикасно функционисање.

Локалне полицијске снаге у источној Кини се често толико уплаше доласка возова пуних Ујгура да их често враћају назад.

На неким местима се чак упозорава да је кинеска политика у Шинђјангу можда чак екстремна, на пример, наводећи да број људи смештен у кампове за реедукацију „далеко надмашује" оне за које се сумња да имају везе са екстремизмом.

„Не сме се претпоставити да су сви Ујгури побуњеници", пише у извештају.

Текстилна компанија Хуафу лоцирана је на ободу сиве индустријске зоне у граду Хуабеју, у источној кинеској покрајини Анхуи.

У ову фабрику послата је Бузајнап, која се појављује у репортажи државне телевизије.

Кад им је ББЦ стигао у посету, одвојена петоспратна спаваоница за Ујгуре показивала је мало знакова насељености, сем пара ципела остављеног поред отвореног прозора.

На капији, чувар је рекао да су се ујгурски радници „вратили кућама", додајући да се то догодило због мера против Ковида-19 у читавој земљи.

У саопштењу управе Хуафуа наведено је да „компанија тренутно не упошљава раднике из Шинђјанга".

ББЦ је успео да пронађе јастучнице направљене од Хуафуовог предива на продаји на сајту британског Амазона, али није могуће потврдити да ли је производ повезан за конкретном фабриком коју смо посетили или неким од других погона компаније.

Амазон је у писаном одговору на ББЦ питања саопштио да не толерише коришћење присилне радне снаге и да кад год установи да неки производе не испуњавају његове стандарде ланца добављања, уклања их из понуде.

ББЦ је сарађивао са групом међународних новинара из Кине, заједнички посетивши укупно шест фабрика.

У фабрици ципела Донгуан Луџоу у покрајини Гвангџоу, један радник је рекао да су ујгурски радници користили одвојене спаваонице и властиту мензу, а један други мештанин новинарима је рекао да компанија прави ципеле за Скечерс.

Фабрика је и пре овога била повезивана с овом америчком компанијом, уз непотврђене снимке са друштвених мрежа који наводно приказују ујгурске раднике како израђују производне линије Скечерса.

Скечерс је у саопштењу навео да „апсолутно не толерише присилан рад", али није одговорио на питања да ли користи Донгуан Луџоу као добављача.

Донгуан Луџоу није одговорио на захтев за коментар.

Интервјуи снимљени на лицу места сугеришу да су ујгурски радници били слободни да напуштају фабрику током слободног времена, али у другим фабрикама посећеним за ово истраживање докази су били опречнији.

У најмање два случаја, новинарима је речено да постоје ограничења, а у једном погону у граду Вухану, радник, припадник етничке кинеске групе Хан, рекао је ББЦ-ју да се његовим ујгурским колегама, којих има двестотинак, уопште не допушта да излазе.

Три месеца пошто је Бузајнап приказана како одлази из села да би започела обуку из политичке едукације, екипа кинеске државне телевизије срела ју је поново, овај пут у текстилној компанији Хуафу у Анхуију.

Тема асимилације поново је била у првом плану у овој новинској репортажи.

У једној сцени Бузајнап је на ивици суза док је прекоревају због њених грешака, али на крају се каже да њена трансформација ипак тече по плану.

„Питома девојка која је само ћутала и држала погнуту главу", каже се, „почиње да стиче ауторитет на послу."

„Начини живота се мењају и ставови се мењају."

Продуцент: Кејти Лонг

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]