Музика и Америка: Хоће ли документарац о Бритни Спирс довести до преиспитивања односа медија према славнима

„Сви причају свашта о мени. Зашто ме не пусте да живим?"

Тако је певала Бритни Спирс на синглу из 2004. године My Prerogative.

Више од 15 година касније, у недељи кад је нови документарац Кадрирање Бритни Спирс емитован у Америци, те речи поново су добиле на снази.

Филм у продукцији Њујорк тајмса бави се третманом који је певачица добијала у штампи пре озлоглашеног нервног слома у јавности 2007. и трајним спором око „надзора" над њом - специфичног споразума који значи да она не контролише многе аспекте властитог живота и каријере.

Документарац је довео до обновљених критика на рачун третмана који је имала у оквиру мехура селебрити културе двехиљадитих и изазвао низ преиспитивања у медијима.

„Сви смо криви за оно што се десило Бритни Спирс", гласило је извињење часописа Гламур поп звезди објављено на Инстаграму.

Блогер Перез Хилтон на сличан начин је изјавио да се „извињава" за понашање према њој.

„Моје речи и моја дела били су погрешни. Био сам одвратан, зао, свиреп, неувиђаван, грозан. Извинио сам се Бритни не само јавно, већ и приватно", рекао је у подкасту ове недеље.

Усред свог тог дубинског промишљања, некадашње опхођење према Спирс у оквиру медијске машине за забаву у данашњој атмосфери делује застарело - али да ли се искуство јавних личности заиста толико променило?

„Лабораторијски експеримент"

Није необично за јавне личности да се суоче са нападношћу и губитком приватности на врхунцу славе.

Међутим, за Бритни, младу жену која је носила фабриковани ореол „девојке из комшилука" сексуализоване невиности још од њеног тинејџерског доба, сјај рефлектора био је посебно снажан.

„Можемо да посматрамо Бритни у оквиру дугог низа уметница - од Мерилин Монро преко Витни Хјустон до Ејми Вајнхаус.

„Оне су биле процењиване не толико на основу рада, колико по начину на који су биле представљане у штампи", каже Луси Робинсон, историчарка културе са Универзитета у Сасексу.

Нигде то није било очигледније него током телевизијског интервјуа са Бритни из 2003. који је водила америчка новинарка Дајен Сојер.

„Она је попут лабораторијског експеримента над изолованом снагом неприкосновене славе", рекла је водитељка гледаоцима.

„Не заборавите, за њу нема средње школе или факултетског живота где би вежбала изласке, нема анонимности за покушаје и погрешке, и срамне одлуке."

Упркос овом наизглед разумевању, тон њеног испитивања, непопустљив и оптуживачки у нагласку на Бритнине везе и сексуални живот, оставио је 21-годишњакињу у сузама.

У једном тренутку, Сојер је сугерисала да је певачица „разочарала многе мајке у овој земљи".

Двоструки аршини?

Интервју је указао и на још један притисак - спекулације о Бритнином приватном животу.

Као узоран тинејџерски идол, она се заветовала на чедност пре брака, али је доспела на насловне стране кад је признала да је прекршила тај завет са момком, поп звездом Џастином Тимберлејком.

Кад су њих двоје раскинули, Тимберлејк је покренуо гласине о Бритнином неверству уврстивши прељубницу која изгледа идентично као она у видео спот за песму Cry Me a River.

Сојер је упорно доводила у питање њен морал по оба основа у интервју, због чега је Бритни имала емотивну реакцију.

„Опсесија Бритнином невиношћу апсолутно истиче сексуалне двоструке аршине између мушкараца и жена.

„Али више од тога истиче и како се институционализована сексуална експлоатација и објектификација младих девојака налази у самом средишту медијске и поп индустрије", каже Робинсон.

Не постоји простор у том контексту за млађе жене да постану господари властите сексуалности или да је истражују својом вољом.

„Уместо тога, оне постају криве кад год их одрасли људи сексуализују, и у индустрији забаве и међу публиком."

Тимберлејк је често отворено говорио о томе како јој је одузео невиност у радијским интервјуима дој је градио соло каријеру.

Пошто је кренуо даље после Бритни, славно је шчепао Кајли Миног за стражњицу на бини на додели награда Брит 2003. године, због чега је добио надимак Џејсин Траузерснејк,

Учествовао је и у славном „инциденту са гардеробом" Џенет Џексон на њеном наступу на Супер Боулу 2004. године.

„Одсуство емпатије"

За то време, жестоке спекулације око Бритниног приватног живота наставиле су се и кад се њен брак са плесачем Кевином Федерлајном - оцем њено двоје деце - распао.

Уследио је јавни нервни слом 2007, кад је Бритни обријала главу пред камерама, понашајући се неурачунљиво, да би на крају била одведена у болницу у амбулантним колима и затворена након што је проглашена опасном по себе и околину.

Њен отац Џејми Спирс постао је њен надзорник, илити законски старатељ, од 2008, због забринутости за њено ментално здравље.

Жестока медијска пропраћеност нервног слома истакла је „прави недостатак емпатије према Бритни", каже заменица телевизијског уредника Гардијана Хана Дејвис.

„На делу је била дехуманизација. Осећај да се Бритнина дела посматрају као да су у неком паралелном универзуму који нема никакве везе са стресом и притиском који осећате кад живите у жижи јавности."

„Осудити је постало је друштвено прихватљиво - сетите се само свих оних сувенира са темом њеног нервног слома, разгледница и шоља о Бритни која је преживела 2008. Кад се данас осврнем, све делује страшно јефтино."

Џен Офорд, ауторка и једна од водитељки подкаста Стандард ишју, сматра да је друштво традиционално „научено да не верује жена или да здравствене проблеме не схвата озбиљно."

„Ја сам отприлике истог годишта као и Бритни, тако да не мислим да ми је дошло у главу све до тренутка инцидента са бријањем главе да су медији све време били посебно сурови према њој", каже она.

„Постало ми је болно очигледно колико њој није добро, а опет је јавни дискурс око тога био непоколебљиво неувиђаван."

Део промене менталног склопа који је уследио потиче од све већег разумевања менталног здравља и медијске улоге у њему - нарочито после смрти водитељке Љубавног острва Каролине Флек прошле године.

„После њеног самоубиства, јавност је одједном постала изузетно забринута због увиђавности медија, али ми као публика конзумирамо управо оне чланке због којих је она била толико прогањана.

„Они не би били написани да се ми нисмо толико занимали за понекад веома очигледно нарушено ментално здравље њихових главних субјеката."

„Увиђавност не би смела да буде само ретроактивна."

Нова ера?

Да ли то, дакле, значи да је опхођење према јавним личностима смекшало?

Коментатор Мик Рајт каже да позитивна реакција на прошлогодишњи одлазак Џеси Нелсон из девојачке групе Литл Микс, која је као разлог за то навела потребу да заштити властито ментално здравље, сугерише да су медији свесни да не могу више да буду тако „отворено брутални".

„Таблоиди знају да морају макар номинално да исказују бригу за ментално здравље и право на приватан живот, али они и даље постају веома опседнути неким звездама и излажу их огромној количини притиска", каже он.

Али упркос повећаној свести, Хана Дејвис није до краја убеђена да је селебрити екосистем нужно постао увиђавнији - већ је напросто само почео да прераста у „нови индустријски комплекс" који се налази негде између традиционалних и нових медија.

„Мислим да много боље разумемо ментално здравља данас, али упркос томе - кад гледате како папараци малтретирају Бритни и кад видите те наслове, схватате да то није нешто што је обележје само позних 2000-тих."

„И даље виђамо како медији користе и искоришћавају јавне личности, а успон ријалити телевизије и друштвених мрежа само је учинио тај надзор константнијим и повећао ту покретну траку људи које таблоиди могу да подрже а онда да се окрену против њих"

„ББЦ серија Славна личност: Прича 21. века показала је како се тај однос развијао и мењао путем друштвених мрежа, укључујући Инстаграм и Јутјуб."

Али ако моћ ових платформи уме да буде деструктивна, као што је Нелсон често говорила пре свог одласка , оне за славне уме да буду и оснажујућа."

„Преузми контролу"

Да ли би те платформе помогле Бритни почетком двехиљадитих?

Посредно, већ јесу. Судски спор око њеног старатељства вођен је док је у јеку био онлајн покрет #FreeBritney, предвођен фановима који сматрају да се Спирс контролише против своје воље.

„Друштвене мреже су омогућиле славнима да преузму контролу над властитом истином и да одговарају брзо", каже шефица за публику Индепендента Бет Ештон.

„Кад неко моментално оспори неку тврдњу и подели то са милионима својих пратилаца, то је онда немогуће игнорисати."

„Прича се мења, па се мењају и наслови."

А након што је објављен документарац, Бритни, која сада има 39 година, обратила се преко друштвених мрежа да би рекла како јавност не може да зна какав је живот „особе од крви и меса која живи иза објектива".

„Да ли би Твитер и Инстаграм раних двехиљадитих био увиђавнији према Бритни од медијске индустрије?", пита де Ештон.

„Нисам сигурна, али би јој макар, као што су то показали њени постови током борбе за старатељство и после документарца, подарили глас."

„Да ли би Твитер и Инстаграм раних двехиљадитих био увиђавнији према Бритни од медијске индустрије?", пита де Ештон.

„Нисам сигурна, али би јој макар, као што су то показали њени постови током борбе за старатељство и после документарца, подарили глас."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]