Корона вирус и чула мириса и укуса: Паросмија - „Откад сам имала Ковид, храна ме тера на повраћање“

Многи људи са Ковидом-19 привремено изгубе чуло мириса.

Кад се опораве, оно им се обично врати - али неке ствари почну да миришу другачије, а ствари које би требало да миришу лепо, као што су храна, сапун и њихови ближњи, имају одбојан мирис.

Број људи с овим стањем, познатим као паросмија, у сталном је порасту, али научници нису сигурни зашто се то дешава или како га излечити.

Клер Фрир заврши у сузама сваки пут кад покуша да скува нешто за своју четворочлану породицу.

„Позли ми се од мириса. Смрад трулежи испуни кућу чим укључим рерну и то постане неиздрживо", каже она.

Ова 47-годишњакиња из Сатон Колдфилда, на ободима Бирмингема, живи са паросмијом већ седам месеци и због ње су јој многи свакодневни мириси постали одвратни.

Црни лук, кафа, месо, воће, алкохол, паста за зубе, средства за чишћење и парфем нагоне је на повраћање.

Вода са чесме има исти ефекат (мада не и филтрирана), што јој отежава прање.

„Не могу више ни да пољубим партнера", каже она.

Клер се заразила корона вирусом у марту прошле године и, попут многих, као последица тога изгубила је чуло мириса.

Оно јој се кратко вратило у мају, али је у јуну почела да одбија омиљену храну за понети зато што је смрдела на устајали парфем, а сваки пут кад би нешто ставила у рерну, почела би да осећа агресивни мирис хемикалија или нечег загорелог.

Од лета живи на хлебу и сиру зато што само то може да поднесе.

„Немам енергије и све ме боли", каже она.

То је утицало на њу и емоционално; каже да већину дана само плаче.

„Иако аносмија није била пријатна, и даље сам могла да живим по старом и да наставим да једем и пијем", каже Клер.

„Живела бих с тим заувек, не размишљајући, ако би то значило да могу да се решим паросмије."

Клерин лекар опште праске каже да се још никад није срео са њеним стањем.

Уплашена и избезумљена, окренула се интернету у потрази за одговорима и пронашла Фејсбук групу са 6.000 чланова коју је отворила добротворна организација са губитак чула мириса Ебсент.

Скоро сви су кренули са аносмијом која је проистекла из Ковида-19 и на крају завршили са паросмијом.

„Уобичајени описи за различите мирисе паросмије подразумевају: смрт, трулеж, покварено месо, фекалије", каже оснивачица Ебсента Криси Кели, која је отворила ову Фејсбук групу у јуну након онога што описује као „плимним таласом" случајева паросмије услед Ковида -19.

Људи су користили изразе као што су „воћна канализација", „топло сквашено смеће" и „устајали мокри пас".

Често се муче да опишу мирисе зато што они не личе ни на шта са чим су се сусрели до сада и уместо тога бирају речи које одражавају њихово гађење.

Око 65 одсто људи са корона вирусом изгуби чуло мириса и укуса, а процењује се да око 10 одсто њих доживи „квалитативну дисфункцију мириса", што значи паросмију или друго стање, фантосмију, кад осећате мирис нечега чега нема.

Ако је то истина, 6,5 милиона од 100 милиона људи који су имали Ковид-19 широм света можда сада пати од паросмије дуготрајног Ковида.

Докторка Џејн Паркер, научница за мирисе са Универзитета у Редингу, проучавала је паросмију још пре него што је избила пандемија, док је то још било веома ретко стање.

Једна од теорија о пореклу језивих мириса које осећају људи са паросмијом јесте да они осећају само нека од агресивнијих једињења које садржи дата супстанца, а да они горе миришу кад су изоловани.

Њихов интензитет можда је чак и појачан.

На пример, кафа садржи једињења сумпора која миришу добро у комбинацији са свим другим молекулима који кафи дају њену заокружену и пријатну арому, али не и кад се осете појединачно.

Радећи се великим бројем људи из Ебсентове Фејсбук групе за паросмију, Паркер и њен тим открили су да месо, црни и бели лук, и чоколада рутински изазивају лошу реакцију, заједно са кафом, поврћем, воћем, водом са чесме и вином.

Већина других ствари мирише лоше неким добровољцима, а ништа им не мирише добро „сем можда бадема и трешње".

Они, и други са паросмијом, стално на исти начин описују неколицину ружних мириса, међу којима један који је хемијски и димљен, један који је слаткаст и мучан, и трећи који је „налик повраћки".

Истраживање Паркерове показало је и да лоши мириси остану са паросмичарима, како се они називају, необично дуго.

Код већине људи мирис кафе ће им се задржати у ноздрвама неколико секунди.

Код паросмичара може да им се задржи сатима, чак и данима.

Савети за излажење на крај са паросмијом:

Извор: AbScent

Бари Смит, британски шеф Глобалног конзорцијума за хемо-чулна истраживања, каже да је друго шокантно откриће било оно што назива аспектом паросмије „лепо је лоше, лоше је лепо".

„За неке људе, пелене и мириси из купатила постали су пријатни - чак су им пружили и неко задовољство", каже он.

„То је као да им људски отпад сада мирише као храна, а храна сада мирише као људски отпад."

И шта онда изазива паросмију?

Најчешћа хипотеза је да потиче од оштећења нервних влакана која преносе сигнале од рецептора у носу до терминала (гломерули) булбуса за мирисе у мозгу.

Кад они крену поново да срастају - било да је оштећење изазвала саобраћајна несрећа или вирална или бактеријска инфекција - сматра се да се влакна везују за погрешни терминал, каже Паркер.

„Нашли су се у погрешној соби за састанке!

„То се назива погрешним преспајањем жица и значи да мозак не препознаје мирис и можда је програмиран да мисли да је то нешто опасно."

Теорија је да ће у већини случајева мозак временом кориговати проблем, али Паркер не жели да каже колико ће то потрајати.

„Зато што је толико мало људи имало паросмију пре Ковида-19, она није била превише проучавана и већина људи није била свесна шта је то, тако да немамо историјске податке.

„А немамо податке ни за Ковид-19, зато што би за то могле да буду потребне године", каже она.

Поред чекања да се мозак прилагоди, нема другог лека, мада Ебсент верује да би „обучавање за мирисе" могло да помогне.

То се састоји од редовног мирисања избора есенцијалних уља једног за другим, мислећи истовремено на биљке из којих су извучена.

Клер Фрир је почела то да ради и каже да су лимун, еукалиптус и каранфилић почели благо да миришу како би требало, али да не може да намирише ружу.

Неки паросмичари су увели властиту исхрану, да би им живот с овим стањем постао иоле подношљивији.

Две сестре, Кирсти (20) и Лора (18) из Килија примениле су овај приступ, мада је морало да прође одређено време док нису схватиле како то да раде, а да истовремено живе усклађено са родитељима.

Сестре су једном приликом морале да се растрче по кући и поотварају прозоре, кад су им се родитељи вратили са фиш-енд-чипсом, „зато што је мирис био напросто грозан", каже Лора.

Њихови родитељи, с друге стране, већ су се били уморили од љутих зачина које су сестре користиле у кувању, да би маскирале непријатне мирисе и да би себи пружиле наговештај било каквог укуса.

„Неки људи нам говоре да само стиснемо зубе и ипак поједемо ту храну. Ми се трудимо, али веома је тешко јести храну која има укус као да је покварена", каже Кирсти.

„А онда наредна три дана морам да живим са тим мирисом који се осећа у мом зноју.

„То је један од најнепријатнијих мириса и стално се осећам прљаво."

Сада су схватиле да им најбољи укус има храна заснована на биљу и уживају у јелу као што су болоњез од сочива и рижото са мускатном тиквицом.

„Месо је велики окидач који се сада трудимо да избегавамо.

„Проналажење нових рецепата у којима уживамо умногоме је олакшало излажење на крај с овим", каже Кирсти.

„Морале смо да се прилагодимо и да изменимо наш ментални склоп зато што смо свесне да бисмо потенцијално могле да живимо с овим годинама и годинама."

Губитак мириса може негативно да утиче на психичко стање

Џејн Паркер истиче да је губитак чула мириса прилично ниско на листи приоритета оних који се боре са пандемијом, али она и Бари Смит кажу да то често утиче на ментално здравље и квалитет живота.

„Тек кад изгубите чуло мириса схватите колико је оно било саставни део ткања вашег свакодневног искуства", каже Смит.

Повезивање међу људима, задовољство и успомене су везани за мирисе, истиче он.

„Они кажу да се осећају одсечено од свог окружења, отуђено. Не проналазе више никакво задовољство у једењу и губе ту умирујућу блискост кад можете да намиришете људе које волите."

И док Клер Фрир каже да јој недостају дани кад јој се допадао мирис њеног мужа кад изађе из туша, 41-годишњи Џастин Хард из Челтенхема никад није осетио мирис ћерке рођене у марту 2020. године.

Џастин није ишао на коњички фестивал одржан у Челтенхему истог месеца, али познаје људе који јесу, и заразио се вирусом недуго после тога, изгубивши чуло и укуса и мириса.

Делимично му се вратило у јулу, али онда је кафа почела да му мирише чудно - и врло брзо су се ствари погоршале.

„Готово сви мириси су ми постали страни", каже он.

„Јаја ми се физички гаде и не могу да уживам у пиву или вину јер имају укус који просто зовем Ковид."

Као и Кирсти и Лора, открио је да су му нека јела без меса јестива, укључујући кари са поврћем, али више неће одлазити у пивнице, док год буде трајала његова паросмија, и неће јести пржени доручак.

„Сав тај луксуз који узимамо здраво за готово нестао је откако сам имао Ковид. Осећам се сломљено и као да више нисам онај стари ја."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]