Председнички избори у Америци 2020: Како је Трамп променио свет

Председник Сједињених Америчких Држава није само лидер сопствене земље, он је вероватно и најмоћнија особа на планети.

Оно што он уради мења живота свих нас.

Доналд Трамп ту није изузетак.

Како је, дакле, Трамп тачно изменио свет?

Како свет доживљава Америку

Трамп је небројено пута до сада САД назвао „највећом земљом на свету".

Али према скорашњој анкети коју је у 13 земаља спровео Истраживачки центар Пју, он није урадио много за њен имиџ у свету.

У многим европским земљама, проценат јавности са позитивним доживљајем Америке на најнижем је нивоу у последњих готово 20 година.

У Великој Британији, позитивно мишљење има 41 одсто грађана, док је у Француској то 31 одсто, најниже од 2003. године, а у Немачкој свега 26 одсто.

Реакција Америке на корона вирус био је важан фактор у овоме - свега 15 одсто испитаника сматрало је да су САД добро водиле борбу против вируса, према бројкама из јула и августа ове године.

Повлачење из борбе против климатских промена

Тешко је разлучити шта Трамп тачно мисли о климатским променама, пошто их је називао свакако, од „скупе преваре" до „озбиљне теме" која „ми је лично веома важна".

Оно што је очигледно јесте да је шест месеци откако је преузео дужност, бацио научнике у очај најавивши повлачење САД из Париског климатског споразума, којим се скоро 200 земаља обавезало да задржи глобални раст температуре на мање од два степена Целзијуса.

САД је други највећи емитер гасова са ефектом стаклене баште после Кине, а истраживачи су упозорили да ако Трамп буде био реизабран, могло би постати немогуће да се глобално загревање одржи под контролом.

Одбацивши Париски споразум, амерички председник је устврдио да би овај „почео да гуши америчке произвођаче претераним регулаторним ограничењима".

То је стална тема за Трампа, који је укинуо велики број прописа у вези са загађењем како би смањио трошкове производње угља, нафте и гаса.

Погледајте: Трећа ТВ дебата донела и размирице око климатских промена

Неколико америчких угљенокопа се, међутим, ипак затворило, угрожено конкуренцијом јефтинијег природног гаса и државних мера подршке обновљивој енергији.

Владине бројке показују да су 2019. године обновљиви извори у САД произвели више енергије од угља, први пут после више од 130 година.

Излазак Америке из Париског климатског споразума формално ступа на снагу 4. новембра, дан после председничких избора. Џо Бајден је обећао да ће се одмах вратити пакту уколико победи.

Страхови да ће излазак САД из овог споразума изазвати домино ефекат нису се обистинили, иако неки посматрачи сматрају да је он олакшао Бразилу и Саудијској Арабији да блокирају напредак у смањењу емисија угљеника.

Затворене границе, за неке

Трамп је отпочео рат против имиграције само недељу дана након инаугурације, затворивши америчке границе за путнике из седам земаља са већинским муслиманским становништвом.

Тренутно су строга путна ограничења на снази за 13 земаља.

Број људи рођених у иностранству који живе у САД био је око 3 одсто виши 2019. године него 2016. године, последње године председника Обаме на власти.

Али у међувремену се променило ко су заправо ти имигранти.

Проценат америчких становника рођених у Мексику био је у сталном опадању током Трамповог мандата, док се број оних који су се доселили са других места из Латинске Америке и са Кариба повећао.

Дошло је и до општег смањења броја виза које људима омогућују да се стално настане у САД - нарочито за родбину оних који већ живе тамо.

Ако постоји неки симбол Трампове политике према имиграцији, онда је то свакако „велики, прелепи зид" који се он зарекао да ће подићи на граници са Мексиком.

Од 19. октобра, Америчка царинска и гранична заштита каже да је изграђена 371 миља (597 километара) зида - готово сва подигнута ограда налази се на местима где су баријере већ постојале раније.

Ови напори нису одвратили оне који очајнички желе да стигну у Америку.

Број миграната задржаних на америчко-мексичкој граници достигао је 2019. године највиши ниво у последњих 12 година, подстакнут порастом придошлица у пролеће.

Више од половине биле су породице, углавном из Гватемале, Хондураса и Ел Салвадора, где насиље и сиромаштво људе нагоне да потраже азил и нови живот негде другде.

Преусмеривши пажњу на избеглице, Доналд Трамп је значајно смањио број оних који могу да се населе у Америци. САД је примила скоро 85.000 избеглица у фискалној 2016. години, што је пало на испод 54.000 људи наредне године.

Максимум за 2021. годину биће 15.000 људи - најмањи број откако је програм за избеглице покренут 1980. године.

Повећане нуклеарне тензије у Азији

Председнички мандат Доналда Трампа покренуо је нека крупна безбедносна питања у Азији.

Не само да је шокирао Кину коментарима о Тајвану пре своје инаугурације, већ је његов државни секретар Рекс Тилерсон говорио о блокирању приступа Кине вештачким острвима која гради у Јужном кинеском мору, изазвавши упозорења о „војном сукобу" у једном државном листу.

Трамп је и Јапан и Јужну Кореју издвојио као земље које се сувише ослањају на САД. Чак је изјавио да би оне имале користи од властитог нуклеарног арсенала.

А онда је ту и најнепослушнија држава у региону, Северна Кореја, која тренутно израђује властито нуклеарно наоружање.

Трамп се суочава са задатком зауздавања тих амбиција, што није успело низу претходних америчких лидера.

Мало ко би могао предвидети да ће управо Трамп и Ким Џонг Ун постати први лидери САД и Северне Кореје који ће се лично састати.

Трамо је за Ким Џонг Уна говорио да је „Мали ракеташ" који би могао да угрози САД, да би се две године касније руковао током историјског билатералног састанка 2018. године у Сингапуру.

После тога двојица државника састали су још неколико пута, али су њихови сусрети мало напредовали откако се њихов други састанак у Вијетнаму завршио без постизања договора после спора око санкција које је САД увела Северној Кореји.

Недавно, када је објављено да су Трамп и његова супруга Меланија заражени корона вирусом, Ким Џонг Ун је послао телеграм, пожелевши им брз опоравак.

Под председником Бараком Обамом, политика које се водила звала се „стратешко стрпљење" - притиснути Северну Кореју санкцијама, убедити остале да ураде исто, а поготово Кина, и онда ишчекати резултате.

Али Трампов потпредседник Мајк Пенс сада је изјавио да је „дошао крај ери стратешког стрпљења".

Његова администрација каже да су „све опције на столу", а Трампово саопштење да шаље „армаду" америчких ратних бродова ка Корејском полуострву унео је атмосферу војне интервенције.

Овај потез дочекан је инаћењем севернокорејског режима, који је запретио „недељним" пробама балистичких пројектила и упозорио да може да дође до „тоталног рата".

Али свега 10 дана касније завладала је још већа збуњеност кад се испоставило да је офанзивна група америчке морнарице, за коју је Трамп рекао да је послата ка Корејском полуострву, заправо кренула у потпуно супротном смеру.

И док је Бела кућа покушавала да разјасни где се бродови тренутно налазе и инсистирала на томе да су они на правом путу, Трамп се поново усредсредио на притисак на Кину да предузме нешто.

„Кина умногоме представља економски спас за Северну Кореју, тако да, иако ништа није лако, ако они желе да реше севернокорејски проблем, решиће га", твитовао је он.

Не зна се шта ће бити његов следећи корак, али рани покушаји овог непредвидивог председника да изађе на крај са најнепредвидљивијом земљом на свету већ су указали на узаврелу тачку раздора која ће се врло вероватно враћати у годинама које су пред нама.

Чарке са Кином

Још од почетка мандата Трампова реторика према Кини је ратоборна, а појачана је претходних месеци због пандемије корона вируса, који амерички председник назива кинеским вирусом.

Америка је најтеже погођена земља овим вирусом који се најпре појавио у кинеском Вухану и одатле се проширио у свету.

Он оптужио је Кину да је у раној фази избијања пандемије обманула Светску здравствену организацију. Такође је тврдио да су Кинези вршили непримерен утицај на тело и поновио претње из 2018. године да ће САД повући чланство из те организације и повући финансијску подршку.

Међутим, не критикује само Трамп Кину. У јулу 2020. шеф ФБИ описао је Кину као највећу претњу са којом се суочавају САД. Кристофер Вреј оптужио Кину за економску шпијунажу, крађу података и монетарних средстава и илегалне политичке активности.

Постоји још један фронт САД и Кине - на интернету.

Трамп је 1. августа 2020. године рекао да ће његова администрација забранити коришћење популарне апликације ТикТок, чији је власник кинеска компанија.

Погледајте видео о односима САД и Кине

Другог децембра 2016. године, Трамп (тада још изабрани председник) предузео је крајње необичан корак обративши се директно председнику Тајвана - прекршивши тако преседан постављен још 1979. године, кад су прекинути сви званични односи између ове две земље.

Трамп је твитовао: „Председник Тајвана ме је ПОЗВАО данас да ми честита на освајању председничких избора. Хвала!"

Овај Трампов твит односи се на толико запањујући политички заокрет да поменути телефонски позив има властиту страницу на Википедији.

Кери Грејси, тадашња уредница ББЦ-јевог кинеског сервиса, предвидела је да ће потез изазвати „забринутост и бес" у Пекингу, који Тајван доживљава као кинеску покрајину а не независну државу.

Ово дрчно Трампово отварање било је само прво од бројних оштрица у такмичењу у подбадању између два велика геополитичка ривала, што је њихове односе довело до најниже тачке годинама уназад.

САД је наљутила Кину прогласивши њене територијалне претензије у Јужном кинеском мору незаконитим, нагомилавши таксе на њену робу, забранивши скидање њених популарних апликација као што су ТикТок и ВиЧет и ставивши на црну листу кинеског телекомуникационог гиганта Хуавеј - за који тврди да представља опасност по националну безбедност.

Али тензије нису започеле за време Трампа а делимично их изазивају и потези саме Кине.

Председник Кине Си Ђинпинг, на власти од 2013. године, био је председник током усвајања изузетно контроверзног закона за националну безбедност у Хонг Конгу и масовног затварања кинеске муслиманске мањине ујгура.

Трамп је преименовао је Ковид-19 у „кинески вирус" и, иако је можда жељан да скрене пажњу са сопственог вођења земље током пандемије, промена лидерства у Америци неће нужно значити помирљивији тон.

Демократски кандидат Џо Бајден је назвао председника Сија „силеџијом" и устврдио да кинески лидер „нема демократску кошчицу у свом телу".

Односи са Русијом - компликовани

Током изборне кампање пред изборе 2016. године, Трамп је хвалио руског председника Владимира Путина као снажног вођу са којим би волео да има добре односе.

То је било пре него што су америчке обавештајне службе утврдиле да је Русија одговорна за хаковање имејлова Демократске странке током изборне кампање - што је закључак са којим је Трамп на крају морао да се сложи.

Експлозивно објављивање неверификованог досијеа који тврди да Русија има компромитујући материјал о Трампу такође је изнело нека незгодна питања пред њега.

Он их је све негирао, одбацивши наводе као „лажне вести" и „политички лов на вештице".

Али забринутост због веза његове администрације са Русијом наставља да га прати кроз читав његов мандат, поготово кад је саветник за националну безбедност Мајкл Флин изненада поднео оставку због састанка са руским амбасадором у недељама пре председникове инаугурације.

Трамп је изјавио да је желео да почне да развија поверење у Путина, али је упозорио „да то не мора уопште да потраје".

А чини се да и није. Односи су се наизглед нагло погоршали после напада хемијским оружјем у Сирији, за који је окривљена сиријска влада и стална руска подршка председнику Башару Ал-Асаду.

Председник Трамп је додао да би „амерички односи са Русијом могли да буду на историјски најнижем нивоу".

Он је рекао да би била „фантастична ствар" кад би ове две земље поправиле односе, али је упозорио „да би лако могло да се деси управо супротно".

Замало рат са Ираном

„Иран ће се сматрати искључиво одговорним за губитке живота или начињену штету у било ком од наших објеката. Он ће платити веома ВИСОКУ ЦЕНУ! Ово није Упозорење, ово је Претња", твитовао је Трамп у Новогодишњој ноћи 2019. „Срећна Нова година!"

Свега неколико дана касније, шокиравши читаву планету, САД су извршиле атентат на Касема Сулејманија, најмоћнијег иранског генерала и човека који је предводио њихове војне операције на Блиском Истоку.

Иран је извршио одмазду, испаливши више од десетине балистичких пројектила на две америчке базе у Ираку.

Рањено је више од 100 америчких војника, а анализатори су проценили да су се две земље нашле на ивици рата.

До рата није дошло, али су невини цивили и даље страдали: свега неколико сати после иранског напада пројектилима, његова војска грешком је оборила украјински путнички авион, убивши свих 176 путника.

Како је дошло до тога?

На основу низа узајамно погрешних процена у атмосфери потпуног неповерења.

САД и Иран су у свађи још од 1979. године, кад је свргнут шах (његов монарх) ког је подржавала Америка, а 52 Американаца узета за таоце у америчкој амбасади.

У мају 2018. године, Трамп је подигао напетости одуставши од нуклеарног споразума из 2015. године, према ком је Иран пристао да ограничи свој нуклеарни програм у замену за укидање економских санкција.

Потом је покренуо оно што је Бела кућа назвала „најстрожим санкцијама које је увео режим" - са циљем да натера иранске лидере да пристану на споразум који је више по његовом укусу.

Техеран је одбио да попусти. Санкције су довеле економију Ирана у тешку рецесију и у октобру 2019. године цена хране скочила је за 61 одсто у односу на претходну годину, а цена дувана за 80 одсто.

Напаћени Иранци одржали су масовне протесте месец дана касније.

И док је криза изазвана корона вирусом заокупила политичку пажњу обе тешко погођене земље, њихови дипломатски канали остали су веома оскудни, а њихове тачке раздора бројне.

Употреба силе

Барак Обама је био изабран да приведе крају америчке ратове у Ираку и Авганистану и никако није био спреман да се упусти у још један сукоб на Блиском Истоку.

Чак и кад су размере разарања у Сирији постале брутално очигледне, остао је убеђен да би војна интервенција била скуп промашај.

Уместо тога, Обамина администрација усредредила се на пружање хуманитарне помоћи, делимично финансирање умерених сиријских побуњеника и заговарање примирја и политичких преговора са циљем одласка председника Асада.

Доналд Трамп се испрва такође противио америчкој војној акцији у Сирији, стављајући већи нагласак на домаћу политику.

„Заборавите Сирију и учините Америку поново великом!", твитовао је он 2013. године.

Зато је представљало поприличан заокрет кад је председник у априлу издао наређење за америчке ратне нападе на ваздухопловну базу сиријске владе.

Он је рекао да је његов став променио напад хемијским оружјем за који је окривљена сиријска влада.

„Тај напад на децу оставио је снажан утисак на мене", рекао је он.

То је било први пут да је САД директно гађала сиријски режим од избијања сукоба и тај ракетни напад је доживљен као вртоглава промена политике за претходно изолационистички настројеног лидера.

Али прошло је свега неколико дана пре него што је Трампова администрација поново демонстрирала силу, овај пут гађајући милитанте Исламске државе у Авганистану оружјем познатим као „мајка свих бомби", илити МОАБ, коју САД још никад пре није употребила у ратним дејствима.

И док све више издвајају за одбрану, САД делују - макар за сада - као да преузимају агресивнију улогу у страним сукобима.

Амерички „бескрајни ратови" и блискоисточни споразум

У говору о стању нације из фебруара 2019. године, Трамп се зарекао да ће повући америчке трупе из Сирије, објавивши: „Велике земље не воде бескрајне ратове".

Бројке творе мало сложенију слику. У најмању руку зато што је свега неколико месеци касније Трамп ипак одлучио да задржи око 500 војника у Сирији како би чували нафтне бушотине.

Смањио је војно присуство које је наследио у Авганистану, и до одређене мере у Ираку и Сирији. Али америчке снаге се и даље налазе свуда где су се налазиле оног дана кад је преузео дужност.

Постоје, наравно, начини да се изврши утицај на Блиски исток и без војске.

Трамп је игнорисао противљење претходних председника преместивши 2018. године америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим и признавши овај град, укључујући његов окупирани Исток, за престоницу Израела.

Прошлог месеца је прогласио „зору новог Блиског Истока" кад су Уједињени Арапски Емирати и Бахреин пристале да нормализују односе са Израелом.

Две Заливске државе тек су трећа и четврта арапска земља са Блиског Истока које су признале Израел откако је овај прогласио независност 1948. године.

То је, можда, најзначајније дипломатско достигнуће Трампове администрације.

Ирански нуклеарни споразум под знаком питања

За Барака Обаму, споразум према ком су укинуте санкције Ирану у замену за гаранције да неће правити нуклеарно оружје, био је „историјски".

Али за Доналда Трампа, који је поновио забринутост републиканаца, био је то „најгори споразум који сам икад видео да је потписан".

Рекао је да ће његово укидање бити његов „приоритет број један", али није конкретизовао шта жели да уради.

Сада је његова администрација најавила ревизију читаве америчке политике према Ирану.

То ће обухватити не само Техеранов пристанак на нуклеарни споразум, већ и његова дела на Блиском Истоку, где је кључни играч у сиријском сукоби и ривал Саудијске Арабије и Израела.

Ирански министар спољних послова Џавад Зариф већ је позвао Трампа да остане обавезан на нуклеарни споразум. Претходно је сугерисао да ће САД морати да поштују споразум имајући у виду да је постигнут заједно са још неколико светских сила.

Ирански Врховни вођа Ајатолах Али Хамнеј био је прилично директнији.

„Уколико га поцепају, ми ћемо га спалити", рекао је према извештавању Асошијејтед преса.

Односи између двеју земаља нису добро кренули од самог почетка Трамповог председничког мандата - САД су увеле нове санкције Ирану након што је овај извео пробу балистичких оружја.

„Иран се игра ватром", твитовао је Трамп.

Већи нагласак на НАТО

Трамп је раније оштро критиковао НАТО (Северноатлантски савез), камен темељац америчке спољне политике више од 60 година.

Ову организацију је напао као „застарелу", а њене чланице окарактерисао као незахвалне савезнике који извлаче корист од америчке дарежљивости.

Секретар за одбрану Џејмс Матис упозорио је у фебруару чланице НАТО-а да ће Вашингтон „ублажити своје учешће" уколико чланице не испуне захтеве његовог шефа за повећањем издвајања средстава за одбрану на два одсто њиховог БДП-а.

Трамп је тврдио да је његов оштар наступ довео до тога да „новац крене да пристиже", али су аналитичари истакли да су земље већ почеле да повећавају доприносе према споразуму из 2014. године.

Међутим, током заједничке конференције за штампу у априлу, шеф НАТО Јенс Столтенберг захвалио се америчком председнику што је указао на овај проблем.

„Сви ми почињемо да увиђамо последице вашег снажног указивања на терет који се дели у оквиру нашег савеза", рекао му је он.

За то време, Трамп се предомислио и рекао да НАТО „више није застарео".

Он је изјавио да су терористичке претње истакле важност овог савеза и позвао чланице да предузму више како би помогле ирачким и авганистанским „партнерима".

Умеће (трговинског) преговарања

Чини се да Трамп напросто презире споразуме које није сам закључио.

Првог дана на дужности одбацио је Транс-пацифичко партнерство, трговински споразум 12 земаља који је одобрио председник Обама, након што га је прогласио „језивим".

Од његовог повлачења највише користи имала је Кина, која је споразум доживела као покушај да се заустави њен утицај у Азијско-пацифичкој области.

Али у САД, критичари који су сматрали да би споразум угрозио америчка радна места поздравили су његово укидање.

Трамп је поново преговарао о условима Северноамеричког споразума о слободној трговини са Канадом и Мексиком, који је назвао „вероватно најгорим трговинским споразумом икад постигнутим".

Његова замена оставила је много тога неизмењеног, али је зато пооштрила услове рада и прописе о изворима аутомобилских делова.

Председникова права опсесија јесте колико Америка има користи од трговине са светом.

Резултат тога је љути рат са Кином, у ком су две највеће светске економије увеле стотине милијарди долара такси на робу једни других.

То је постала главобоља за узгајиваче соје у Америци и технолошку и аутомобилску индустрију.

И Кина је погођена овим, будући да су њене компаније морале да преселе производњу у земље као што су Вијетнам и Камбоџа како би смањиле трошкове.

За 2019. годину, амерички трговински дефицит за робу са Кином био је незнатно испод оног из 2016. године.

Америчке компаније увозиле су мање јер су желеле да избегну Трампове царинске таксе.

Међутим, упркос томе што је пандемија корона вируса умногоме утицала на трендове за 2020. годину, Америка и даље увози више него што извози.

Пораст „лажних вести"

„Мислим да је 'лажан' један од најбољих израза од свих које сам смислио", изјавио је Доналд Трамп у интервју у октобру 2017.Иако Трамп дефинитивно није сковао израз „лажне вести", слободно се може рећи да га је он популаризовао.

На основу постова на друштвеним мрежама и аудио транскрипта које надгледа Factba.se, овај израз је употребио око 2.000 пута откако га је први пут твитовао у децембру 2016. године.

Претражите „лажне вести" на Гуглу данас и добићете више од 1,1 милијарду резултата из свих крајева света.

Погледајте видео: Како ће изгледати друштвене мреже после избора у Америци

Кад анализирате то током протока времена, видећете да је интересовање у САД порасло у зиму 2016-17, а врхунац доживело у недељи кад је председник обелоданио оно што је назвао „Наградама за лажне вести", списак вести које је доживео као лажне.

Током изборне трке за Белу кућу 2016. године, „лажне вести" значиле су неистините извештаје попут оног да је папа Фрања пружио подршку Трампу за председника.

Али то је прешло у популарну употребу, а његово значење више није била само дезинформација.

Трамп је често користио израз „лажне вести" да би напао вести са којима се не слаже.

У фебруару 2017. године, отишао је корак даље, назвавши неколико информативних медијских кућа „непријатељима америчког народа".

Трамп је твитовао: „Медији ЛАЖНИХ ВЕСТИ (пропали @nytimes, @NBCNews, @ABC, @CBS, @CNN) нису моји непријатељи, они су непријатељи америчког народа!".

То је израз који су преузели и лидери на Тајланду, Филипинима, у Саудијској Арабији и Бахрејну, између осталих, а неки су оптужбе за ширење „лажних вести" користили како би оправдали репресију и прогон опозиционих активиста и новинара.

Групе грађанског друштва кажу да користећи овај израз против кредибилног извештавања, политичари фундаментално подривају демократију, која се ослања на консензус људи око тога шта су основне чињенице.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]