Нуклеарне подморнице, Русија и загађење: На дну мора прети нови Чернобиљ

Према традицији, Руси увек носе непаран број цветова живој особи, а паран број на гроб или споменик.

Али сваког другог дана, 83-годишња Раиса Лапа оставља три руже или гладиоле поред спомен-плоче сину Сергеју у њиховом родном граду Рубцовску, као да он није потонуо са подморницом током операције спасавања на Арктику која је 2003. године пошла по злу.

„Имам епизоде кад нисам нормална, просто полудим, мислим да је жив, па донесем паран број", каже она.

„Треба да извуку ту подморницу, да би ми мајке могле да положимо посмртне остатке наших синова у земљу и можда онда добијем мало више мира."

После 17 година неиспуњених обећања, можда ће јој се коначно испунити жеља, мада не из бриге државе према костима капетана Сергеја Лапе и његове шесточлане посаде.

Председник Владимир Путин покренуо је иницијативу за извлачење две совјетске нуклеарне подморнице и четири нуклеарна реактора са муљевитог дна, смањујући тако количину радиоактивног материјала на Арктику за 90 одсто.

Прва на листи је Лапина подморница K-159.

Порука, упућена пре него што ће Русија преузети председавање Арктичким саветом ове године, гласи да је ова земља не само надмоћна трговачка и војна сила на Арктику који се загрева, већ и да је чувар животне средине.

(САД, Русија, Норвешка, Канада, Исланд, Данска, Шведска и Финска, основале су 19. септембра 1996. Арктички савет).

Подморница K-159 лежи код Мурманска у Баренцовом мору, најбогатијем ловишту бакалара на свету и важном станишту зракоперки, црвене краљевске крабе, моржева, китова, поларних медведа и многих других животиња.

Истовремено, Русија врши нову „нуклеаризацију" Арктика са потпуно новим пловилима и оружјима, од којих су два већ доживела несреће.

Наслеђени распад

Током Хладног рата, САД и СССР су направиле више од 400 подморница на нуклеарни погон, „тиху службу" која ривалима омогућује одмазду чак и ако су њихови силоси за ракете и стратешки бомбардери онеспособљени у изненадном првом нападу.

Свега 97 километара од границе са чланицом Натоа Норвешком, арктичка лука Мурманск и оближње војне базе постале су центар совјетске нуклеарне морнарице и ледоломаца, као и њиховог високо радиоактивног потрошеног горива.

После пада Гвоздене завесе, на видело су испливале све последице.

На пример, у Заливу Андрејева, где се 600.000 тона токсичне воде 1982. године излило у Баренцово море из резервоара за одлагање нуклеарног горива, потрошено гориво из више од 100 подморница делимично се држало у зарђалим канистерима под отвореним небом.

Плашећи се контаминације, Русија и западне земље попут Велике Британије, започели су опсежну операцију чишћења, потрошивши скоро 1,3 милијарде долара на повлачење и растављање 197 совјетских нуклеарних подморница, бацање батерија од стронцијума из 1.000 навигационих уређаја и почели да уклањају гориво и отпад из Залива Андрејева и три друге опасне обалске локације.

Као и у другим земљама, међутим, совјетски нуклеарни отпад такође је бацан у море и сада је главна пажња усмерена на то.

Студија одрживости из 2019. године конзорцијума који укључује британску фирму за нуклеарну безбедност Нувиа открила је 18.000 радиоактивних објеката у Арктику, међу њима 19 пловила и 14 реактора.

Иако се радијација коју емитује већина ових предмета приближила позадинским нивоима захваљујући таложењу муља, студија је показала да 1.000 њих и даље има повишене степене продорне гама радијације.

Деведесет одсто тога налази се у шест објеката које ће руска државна нуклеарна корпорација Росатом извући у наредних 12 година, рекао је за ББЦ Анатолиј Григоријев, шеф међународне техничке помоћи Росатома: две нуклеарне подморнице и три реактора из три нуклеарне подморнице и ледоломца „Лењин".

„Узимамо у обзир чак и изузетно малу вероватноћу да радиоактивни материјали исцуре из ових објеката, што представља неприхватљив ризик по арктичке екосистеме", рекао је Григоријев у саопштењу.

Никада до сада није спроведена толика операција чишћења нуклеарног материјала из мора.

Уклањање погонских реактора подразумеваће акцију извлачење у леденој води која је безбедна за такве операције само три или четири месеца током године.

Две нуклеарне подморнице које заједно садрже милион кирија радијације, око четвртина чега је испуштена током првог месеца после катастрофе у јапанској Фукушими, представљаће још већи изазов.

Једна од њих је подморница K-27, некада позната као „златна рибица", због високих трошкова које је направила.

Јуришна подморница дуга 118 метара (подморница прављена да лови друге подморнице) била је праћена бројним проблемима још од првог поринућа 1962. године с експерименталним реакторима који се хладе течним металом, а од којих се један пробушио шест година касније и изложио девет морнара фаталним дозама радијације.

Морнарица је 1981. и 1982. године испунила реактор асфалтом и потопила подморницу источно од острва Новаја земља у пуких 33 метра воде. Тегљач је морао да набије прамац доле након што је рупа у танковима баласта потопила само крмени крај.

K-27 је потопљен тек након што су примењене неке сигурносне мере које би требало да одрже олупину безбедном све до 2032. године. Али ту више забрињава један други инцидент.

K-159, јуришна подморница дуга 107 метара класе Новембар била је у служби од 1963. до 1989. године. K-159 је потонула без упозорења, сместивши 800 килограма потрошеног уранијумског горива на морско дно испод богатог рибљег ловишта и бродских рута северно од Мурманска. Томас Нилсен, уредник онлајн листа Баренц обзервер, описује подморнице као „спороходне Чернобиље на дну мора."

Ингар Амундсен, шеф међународне нуклеарне безбедности у норвешкој Управи за радијацијску и нуклеарну безбедност, слаже се да је питање када ће, а не да ли, потопљене подморнице контаминирати воде уколико буду остављене овако као што јесу.

„Оне садрже велике количине потрошеног нуклеарног горива које ће се у будућности засигурно излити у животну средину, а ми из искуства знамо да само мала количина контаминације окружења, или чак гласине о њој, могу да доведу до проблема и економских последица по морске производе и рибља ловишта."

„Уклети август"

Сергеј Лапа је рођен 1962. године у Рубцовску, градићу у Алтајским планинама близу границе са Казахстаном.

Иако је најближи океан удаљен хиљадама километара, он је развио интересовање за морепловство у локалном клубу за прављене макета бродова и после школовања је примљен на вишу академију морнаричког инжењерства у Севастопољу, на Криму.

Висок, спортски грађен и добар ученик, био је додељен најпрестижнијој морнаричкој служби: Северној подморничкој флоти.

После распада Совјетског Савеза, међутим, војска је доживела стагнацију што је постало очигледно читавом свету кад је врхунска јуришна подморница Курск потонула са 118 чланова посаде у августу 2000. године.

У то време Лапа је већ био капетан подморнице K-159, која је почела да рђа још од 1989. године на доку у изолованом поморском граду Гремика, чији је надимак гласио „острво летећих паса", због јаких ветрова.

Ујутро 29. августа 2003. године, стигло је дуго одлагано наређење да се одвуче подморница K-159, кабловима везана за четири понтона од 11 тона како би се одржала на површини током операције, до базе близу Мурманска, где ће се раставити, упркос ветровитој временској прогнози.

С угашеним погонским реакторима, Лапа и његова есенцијална посада од девет инжењера управљали су подморницом уз помоћ батеријских лампи.

Док је подморница тегљена близу острва Кидлин пола сата после поноћи, каблови везани за понтоне код прамца су се откачили на немирном мору, а пола сата касније откривено је да вода надире у осми реактор.

Али, док је штаб оклевао да пошаље скупи хеликоптер за спасавање, посада се трудила да одржи подморницу на површини.

У 02:45, Михаил Гуров послао је последњу радио поруку: „Надире вода, учините нешто!".

У време кад су спасилачки чамци стигли са тегљача, K-159 се већ налазила на дну мора близу острва Килдин.

Од три морнара који су успели да се извуку из подморнице, једино је преживео старији поручник Максим Цибулски, чија се кожна јакна испунила ваздухом оставивши га да плута на површини.

Још једна нуклеарна подморница потонула је током тог „уклетог" августа, писале су руске новине, али је инцидент изазвао мало халабуке у поређењу са Курском.

Морнарица је обећала родбини да ће наредне године извући K-159, а потом изнова и изнова одлагала читав пројекат.

Чак и после 17 година чепркања морских створова и корозије, макар су кости посаде вероватно остале сачуване у подморници, према речима Лин Бел, форензичке антрополошкиње с Универзитета Сајмон Фрејзер.

Али породице је одавно напустила нада да ће их добити.

„Родбини ће то донети неко олакшање ако њихови очеви и мужеви буду сахрањени, а не само буду остављени да леже на дну мора у челичној олупини", каже Гуровљев син Дмитриј.

„Само што нико не верује да ће се то десити."

Ситуација се сада, међутим, променила, јер је Русија обновила интересовање за Арктик и своје рушевне совјетске луке и војне градове.

Од 2013. године, седам арктичких војних база и два терминала за танкере изграђени су у склопу Северног морског пута, краће руте до Кине за коју је Путин обећао да ће имати 80 милиона тона промета до 2025. године.

K-159 лежи испод источног краја руте.

Минимизовање ризика

Русија, Норвешка и друге земље чији рибарски бродови лове у богатим водама Баренцовог мора сада су се затекле са Дамокловим мачем над главом.

Иако руско-норвешка експедиција из 2014. године до олупине K-159 која је тестирала воду, морско дно и животиње у мору као што су морска гусеница, није нашла радијацију изнад нивоа позадинске, стручњак са московског Института Курчатов рекао је ономад да квар нуклеарног погонског реактора „може да се деси и 30 година после потапања у најбољем случају и 10 година у најгорем".

То би у воду испустило радиоактивни цезијум-137 и стронцијум-90, између осталих изотопа.

Иако огромност океана брзо разблажује радијацију, чак и врло мали нивои могу да се сконцентришу у животињама на врху ланца исхране преко „биоакумулације" - а потом да је у себе унесу људи.

„Али економске последице по рибарску индустрију у Баренцовом мору, која обезбеђује огромну већину бакалара и златоперке у британским продавницама 'фиш енд чипса', могле би да буду горе и од последица по животну средину", каже Хилде Елизе Хелдал, научница са норвешког Института за поморска истраживања.

Према њеним студијама, кад би сав радиоактивни материјал из реактора подморнице K-159 био испуштен у једном „пулсном пражњењу", повећао би нивое цезијума-137 у мишићима бакалара у источном Баренцовом мору најмање 100 пута. (Као што би и цурење из Комсомолеца, још једне потопљене совјетске подморнице близу Норвешке чије извлачење није планирано.)

То би и даље било испод граница које је поставила норвешка влада након Чернобиљске катастрофе, али би могло да буде довољно да одврати потрошаче.

Више од 20 земаља наставља да забрањује јапанску морску храну, на пример, иако студије нису показале да постоје опасне концентрације радиоактивних изотопа у пацифичким рибама грабљивицама после катастрофе у нуклеарној електрани Фукушима 2011. године.

Било каква забрана рибарења у Баренцовом и Карином мору могло би да кошта руску и норвешку привреду 114 милиона долара месечно, према студији одрживости Европске комисије о пројекту извлачења подморница.

Али несрећа током вађења подморница, с друге стране, могла би нагло да продрма погонски реактор, потенцијално помешавши елементе горива и покренувши неконтролисану ланчану реакцију и експлозију.

То би могло да појача нивое радијације у рибама и 1.000 пута више од нормалне или, уколико би се десила на површини, озрачи копнене животиње и људе, открила је још једна норвешка студија. Норвешка би била присиљена да прекине продају производа са Арктика као што су риба и јеленско месо на годину дана или дуже од тога.

Студија је проценила да би више радијације могло да се испусти него у инциденту из Залива Чазма 1985. године, кад је неконтролисана ланчана реакција током точења горива у совјетску подморницу близу Владивостока убила 10 морнара.

Амундсен тврди да је ризик од једне такве критичне екскурзије са K-159 или K-27 веома низак и може да се минимизује правилним планирањем, као што је то био случај током уклањања високо ризичног потрошеног горива из Залива Андрејева.

„У том случају не смемо да оставимо проблем будућим генерацијама да га решавају, генерацијама чије би знање о руковању таквим наслеђеним отпадом могло да буде врло оскудно", каже он.

Безбедност и транспарентност руске нуклеарне индустрије често је, међутим, довођено у питање, најскорије кад су холандске власти закључиле да је радиоактивни јод-131 откривен над северном Европом у јуну потекао из западне Русије.

Погон за прераду Мајак који је примио потрошено гориво из Залива Андрејева возом има проблематични историјат који сеже све до времена до тада најгоре нуклеарне катастрофе на свету из 1957. године.

Росатом упорно негира налазе међународних експерата да је погон био извор радиоактивног облака рутенијума-106 откривеног над Европом 2017. године.

И док K-159 и K-27 морају да се извуку, Рашид Алимов из Гринписа Русије генерално је резервисан. „Брине нас надзор тог рада, учешће јавности и транспорт потрошеног горива у Мајак", каже он.

Специјално осмишљена мисија

Извлачење подморница из мора редак је подвиг инжењерства. Сједињене Америчке Државе потрошиле су 800 милиона долара на покушај подизања једне друге совјетске подморнице, K-129, која је имала погон на дизел и носила неколико нуклеарних пројектила, са 5.000 метара дубине у Пацифичком океану, под привидом рударске операције на морском дну.

На крају су успели да извуку на површину само трећину подморнице, због чега је ЦИА добила врло мало корисних обавештајних података.

То је било извлачење са највеће дубине у историји.

Најтеже је било Курск.

Да би извукли ову подморницу са пројектилима тешку 17.000 тона са 108 метара дубине у Баренцовом мору, холандске компаније Мамот и Смит интернешенел поставиле су 26 еластичних хидрауличких дизалица на огромну тегленицу и избушиле 26 рупа у челичном трупу подморнице обложеном гумом воденим млазом којим су руковали рониоци.

Осмог октобра 2001. године, журећи да предухитре сезону зимских олуја после четири месеца пипавог посла и одлагања, челичне хватаљке убачене у 26 рупа подигле су Курск са морског дна за 14 сати, након чега је тегленица одвучена до сувог дока у Мурманску.

Са мање од 5.000 тона, K-159 је мањи од Курска, али чак и пре него што је потонуо, његов спољни труп био је „слаб као фолија", према Белониним речима.

У међувремену је обложен 17-годишњим муљем.

Рупа у прамцу искључује могућност да се напуни ваздухом и подигне балонима, као што је претходно предлагано.

На конференцији донатора Европске банке за реконструкцију и развој (ЕБРД) у децембру, представник Росатома је рекао да не постоји брод на свету способан да је подигне, тако да мора да се изгради специјално пловило за спасавање.

То ће повећати процењене трошкове са 330 милиона долара за извлачење шест најрадиокативнијих објеката.

Донатори расправљају о руском захтеву за помоћ у финансирању пројекта, рекао је Балтазар Линдауер, директор нуклеарне безбедности при ЕБРД-у.

„Постигнут је консензус да ту нешто мора да се уради", каже он.

Свако такво специјално рађено пловило вероватно ће морати да има a обиље специјализоване технолошке опреме као што су прамчани и крмени потисници како би се одржала у прецизном положају над олупином.

Али у августу је Григоријев изјавио за сајт који финансира Росатом да је један план који је разматрала компанија подразумевао пар тегленица опремљених хидрауличним кабловским дизалицама и чврсто фиксираних у дубоком мору.

Уместо челичних хватаљки као што су биле оне које су увучене у рупе на Курску, џиновске закривљене штипаљке шчепаће читав труп и подићи га између тегленица.

Делимично потопљиви лаки брод биће постављен испод, а потом извучен на површину заједно са подморницом и она коначно одвучена у луку. K-27 и K-159 би обе могле да се извуку на овај начин, рекао је он.

Једна од три инжењерске фирме које раде на предлозима за Росатом јесте биро за војни дизајн Малакит, који је урадио нацрт пројекта за подизање подморнице K-159 2007. године, а који „никад није реализован због недостатка новца", према речима главног дизајнера.

Ове године биро је почео да ажурира тај план, изјавио је један запослени у бироу за ББЦ у предворју седишта Малакита у Санкт Петерсбургу. Многа питања, међутим, остају без одговора.

„У ком је стању труп? Колико силе може да поднесе? Колико муља се накупило? Морамо да проучимо све услове", рекао је запослени, пре него што је стигао шеф обезбеђења да прекине наш разговор.

Нуклеарни парадокс

Уклањање шест радиоактивних објеката уклапа се у слику коју је Путин изградио о себи као браниоцу крхког арктичког крајолика.

Он је 2017. године прегледао резултате операције уклањања 42.000 тона отпадног метала из архипелага Земља Фрање Јосифа у склопу „генералног спремања Арктика".

Говорио је о очувању животне средине на годишњој конференцији Арктичких нација.

А истог дана у марту 2020. године кад је издао нацрт своје уредбе о потопљеним објектима, потписао је арктичку политику која наводи „заштиту арктичке животне средине, изворног земљишта и традиционалног начина зарађивања за живот домородачких народа" као један од шест националних интереса у региону.

„За Путина, Арктик је део његовог историјског наслеђа. Он мора да буде добро заштићен, да буде од праве користи и да буде чист", рекао је Димитриј Тренин, шеф експертске групе Карнегијевог центра у Москви.

А опет, истовремено док покушава да „очисти" Арктик, Кремљ истовремено подржава развој арктичке нафте и гаса, који чине већину бродског транспорта на Северном морском путу.

Државни Газпром изградио је један од два све већа спремишта нафте и гаса на полуострву Јамал, а ове године је влада смањила порез на пројекте за нови арктички течни природни гас на 0% како би узела удео од трилиона долара које доносе фосилно гориво и минерално богатство у региону.

И док Путин рашчишћава совјетско нуклеарно наслеђе на далеком северу, истовремено гради властито.

Стабилни прилив нових нуклеарних ледоломаца и, 2019. године, једине пловеће нуклеарне електране на свету, начинили су Арктик поново најнуклеарнијим водама на планети.

За то време, Северна флота гради најмање осам подморница и има планове да изгради још неколико, као и осам разарача пројектила и један носач авиона, све на нуклеарни погон.

Такође, испробава подводни дрон на нуклеарни погон и крстарећу ракету.

Свеукупно, на Арктику би до 2035. године могло би да буде у употреби чак 114 нуклеарних погонских реактора, скоро дупло више него данас, показала је студија Баренц обзервера из 2019. године.

Овај раст није прошао без инцидената. У јулу 2019. године, пожар у нуклеарном подводном возилу за дубока мора близу Мурманска скоро је изазвао „катастрофу глобалних размера", наводно је изјавио један официр на сахрани 14 морнара који су страдали.

Наредног месеца, „реактивни систем пропулзије на течно гориво" експлодирао је током теста на плутајућој платформи у Белом мору, убивши двојицу актера и накратко повећао ниво радијације у оближњем граду Сверодвинску.

„Заједнички напори међународне заједнице, укључујући Норвешку и Русију, након распада Совјетског Савеза, а уз помоћ новца пореских обвезника, да се почисти нуклеарни отпад, била је добра инвестиција у наша рибља ловишта", каже Нилсен из Баренц обзервера.

„Али данас има све више и више политичара у Норвешкој и Европи који мисле да је изузетно велики парадокс то што међународна заједница пружа помоћ да се обезведи наслеђе Хладног рата, док Русија даје приоритет изградњи новог Хладног рата."

Док год је цивилна агенција Росатом задужена за чишћење, руска војска има врло малу мотивацију да успори с овим нуклеарним дивљањем, истиче Нилсен.

„Ко ће да плати за чишћење тих реактора кад више не буду били у употреби?", пита се он.

„То вам је главни проблем са данашњом Русијом, што војска не мора да размишља о томе шта да ради са веома, веома скупим повлачењем из употребе свега овога."

И тако, док је најављено нуклеарно чишћење вероватно највеће ове врсте у историји, могло би да се испостави да је оно само увод у неопходне потезе како би се изашло на крај са следећим таласом нуклеарне силе на Арктику.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]