Шест месеци касније и даље болесна од корона вируса: „Немам представу како да оздравим“

Моник Џексон је добила Ковид-19 на почетку пандемије, а скоро шест месеци касније њој и даље није добро. Као једна од хиљаде њих у том положају, водила је илустровани дневник о симптомима и узалудним покушајима да се излечи.

Пре око годину дана, Моник Џексон је гледала Тед конференцију о печуркама и била очарана њима. Гљиве су, рекао је говорник, првобитни интернет, оне имају мрежу која се протеже испод читавих шума; то омогућује дрвећу да помажу једни другима кад их задеси нека невоља.

Данас, док се 24. недељу заредом бори против корона вируса, то је нешто о чему она често размишља.

Моник се разболела истовремено кад и њена пријатељица, након што су ишли на путовање возом заједно. Испочетка док би се чули, њихови симптоми су одражавали једни друге скоро савршено, али онда су оне на неко време изгубиле контакт.

„Морала сам да прекинем, било ми је сувише страшно", каже Моник.

Прве две недеље осећала се као да има грип - била је толико уморна да је једва могла да устане из кревета. Још је било хладно у Лондону, али она је имала једва шта на себи и држала је кесу са ледом уз чело да би се охладила. Топломери су били распродати, али она мисли да је имала температуру.

„Необично је рећи: 'Мислим'. За већи део овога ви само мислите - не знате ништа поуздано."

Друге недеље јој је дисање било отежано. Дошла је хитна помоћ, али су јој рекли да јој је ниво кисеоника у крви у реду. „Рекли су ми да имам напад панике, потенцијално као нуспроизвод симптома." Тада није била тестирана на Ковид-19 зато што је у марту Велика Британија резервисала мали број прибора за тестирање које је чувала за најтеже случајеве.

Покушала је сама да се излечи природним лековима. Док је јела сирови бели лук и целе љуте папричице, сећа се да јој је било необично што не може да им осети укус. И била је стално уморна. „Нисам имала снаге да се дописујем са више од двоје људи дневно", каже она.

После две недеље, неки од симптома су прошли, али изгледало је као да су их само заменили неки нови. „Осећала сам пробадање у прсима. И то пробадање се претворило у нешто што сам осећала као неку врсту ватре", каже она. „Био је то скоро неиздржив бол на левој страни. Мислила сам да имам срчани удар."

Позвала је хитну помоћ а они су је саветовали да узме парацетамол. Рекли су јој да се чини да тада бол нестане код неких људи, мада нису до краја могли да разумеју зашто.

Парацетамол је функционисао, али скоро моментално како је нестао тај бол, њен стомак и грло почели су да пеку „као ватра" кад би јела. Лекари су мислили да има чир. Тек су касније њене стомачне тегобе препознате као симптом вируса.

Ђаци прваци - како је изгледао први дан школе

После око шест недеља, Моник је почела да осећа да је пече док мокри и да је боле доња леђа. Доктор јој је исписао три различите врсте антибиотика пре него што је установио да се ипак не ради о бактеријској инфекцији.

„То је била агонија", каже она. „А онда је само престало."

Моник се искључила са друштвених мрежа. Чак јој је и слушање подкаста тешко падало зато што би се на сваки помен Ковида унервозила и то је утицало на њено дисање. Самопрокламована зависница од вести, сада није могла да их поднесе.

Плашила се да ће ако оде на друштвене мреже видети пост за постом о мртвим телима. Пронашла је утеху у онлајн шопингу, али чак јој је и уношење броја хаљине у празни прозорчић за претрагу доносио хорор приче о новим симптомима болести. „Заправо сам се плашила да уопште идем на Гугл", каже она.

После неког времена, замолила је пријатељицу да јој исприча шта се у међувремену дешавало у свету. Једна од првих ствари које је сазнала била је да умире већа пропорција људи из црних и мањинских етничких група. Моник је мешане расе и уплашила се.

„Имала сам осећај да сам у хорор филму у ком умиру само црнци", каже она.

Једног дана је лежала у кади слушајући подкаст кад су двоје белих водитеља необавезно поменули да многи Афро-Американци умиру од Ковида-19.

Скочила је и дохватила телефон да би послала мејл црној родбини у САД-у.

И почела је да размишља о чињеници да су већина људи на које се ослањала у последње време били припадници мањина - возачи Убера који су је возили на прегледе, болнички радници, људи у радњама у којима је куповала храну. „Свако кога сам сретала током свог ковидског путовања", каже она.

У њеном уобичајеном свакодневном животу није било тако.

Како су недеље пролазиле, њене симптоме су заменили неки други, постајући све бизарнији. Бол у врату пратила је необична сензација у уву, као да неко руком гужва кесу са чипсом. Руке су јој плавеле и морала је да жури до чесме под врелу воду да покуша да поврати циркулацију. Лекар ју је касније питао да ли је то можда сликала, али јој је то било последње на памети.

„Упорно сам звала због нових симптома и стално би ме питали: 'А какво вам је ментално здравље?'", каже она. „Импликација је била да ови симптоми нису за лечење или да нису стваран бол."

Имала је необичне осипе свуд по телу или би јој прсти на ногама постали јаркоцрвени, а понекад би се пробудила с оштрим болом у различитим деловима торза.

Једне ноћи, док је преко телефона разговарала са пријатељицом, осетила је како јој се десна страна лица оклембесила. Отрчала је право до огледала, али јој је лице изгледало савршено нормално. Уплашила се да можда има мождани удар, али лекари нису пронашли никакве доказе за то.

Имала је и друге необичне сензације свуд по телу. Понекад је имала осећај да је неко вуче за ногу рукама или да јој прелази косом преко лица - чак и у унутра у устима.

Провела је много времена покушавајући да објасни лекарима шта јој се дешава. Често је на располагању имала само петоминутни или десетоминутни позив да пренесе све што јој се дешава у телу, а то није били довољно.

„Да су ми рекли: 'Видите, ви имате Ковид, а ми немамо представу како то да лечимо', онда би све било у реду", каже она.

Она се мршти док покушава да преприча на које је све начине била лечена. Не жели да критикује особље Националне здравствене службе, од којих су јој многи пружили изврсну негу, али каже да систем не функционише за људе у њеном положају.

Прошло је девет недеља пре него што је Моник успела да се тестира на корона вирус. Током читавог тог времена, била је престрављена да ће пренети вирус неком другом.

Владин савет био је да се изолујете на седам дана или док симптоми не нестану - али шта ако никад не прођу, помислила је она.

Њени цимери су смислили систем за избегавање контаката у кући - сви су имали различито место на фрижидеру које су користили да би га отворили.

Потом би одлазили свако у своју собу да једу сами.

Једног дана изашла је са пријатељицом да удахне мало свежег ваздуха у парку близу своје куће, кад јој је притрчало мало дете. Моник је поскочила да се удаљи од малишана. Мајка је била огорчена. „Дете вам није било ни близу!", рекла је. Моник је покушала да објасни да се не боји да ће се заразити, већ да се плаши да ће му пренети вирус. Болесни људи треба да остану код куће, рекла јој је мајка.

Она се нада да ће њен дневник помоћи људима да разумеју да није увек све тако једноставно.

Иако су се њени пријатељи потрудили да јој помогну, Моник је примећивала да је другима свега већ преко главе. Нико није могао да разуме ништа од онога што јој се дешава. „Једна особа ми је рекла да сам постала опседнута тиме да имам Ковид", каже она.

Коначно је Велика Британија отворила тестирања за свакога ко исказује симптоме. Била је узбуђена, али је постојала квака - једини центар који је могла да пронађе био је драјв-ин, а она није имала кола. „Већина мојих пријатеља ни не уме да вози", каже она.

Један пријатељ се јесте понудио да јој одбаци, а њој није промакла чињеница да се успут и сам изложио ризику.

У центру за тестирање очекивала је да ће је умирити медицинске сестре и лекари, али уместо тога затекла је војнике, ознојених униформи тог топлог јунског дана. Док је гурала брис у нос, запазила је колико су сви млади.

Резултат је био негативан. Било је то огромно олакшање, зато што јој је речено да то онда значи да не може да зарази пријатеље и породицу. Али она се осећала чудно. „У психолошком смислу веома је тешко ослободити се осећаја да сте заразни", написала је она у дневнику касније. Било је и збуњујуће зато што се није осећала ништа боље.

Шта је пандемија

Четири месеца након што се први пут разболела, одлучила је да се исели из куће у Источном Лондону коју је делила с другима. Извршавање најпростијих дневних дужности као што је одржавање хигијене постало је тешко, а она је желела да буде у близини породице која је могла да јој помогне.

Дисање јој се поправило. Док у почецима није могла да се попне уз степенице а да успут не застане да поврати дах, у јулу је то могла да уради из цуга.

Али након што је чистила собу усисивачем читава четири минута, пала је на под оставши без даха. Остала је у кревету три недеље након тога.

Моник нема представу како да јој буде боље.

„Многи људи ми говоре: 'Моник, моћи ћеш поново да возиш бицикл и моћи ћеш да боксујеш и моћи ћеш да свратиш до мене кад се будеш осећала боље.' Али за мене то баш и није од велике помоћи."

Лекари и даље не знају како да помогну људима с овим симптомима који просто неће да прођу.

„Суштина је у прихватању шта могу и шта не могу да радим и да будем флексибилна, јер понекад нешто испланирате за тај дан, а ваше тело не мари за те планове", каже Моник.

„Ствар је у следећем: зарадила бих се пишући мејлове или причајући са лекарима а потом разговарала са пријатељима и онда бих била толико исцрпљена да не бих имала снаге да оперем зубе."

Успела је да пође не терапију менталног здравља што јој пружа алатке да изађе на крај са новом реалношћу нарушеног здравља, па се залаже и за то да ова помоћ буде доступна свима преко НХС-а.

Једна ствар коју никад није очекивала је да ће је њена болест повезати са другим љубитељима печурки.

Печурке имају антивирална својства, објашњава она у једном од постова. Али оне су и део нечега већег и лепшег.

Оне су плодови мицелија - мрежа подземних нити, које су у контакту с оближњим дрвећем. Мицелије размењују хранљиве материје са тим корењем. Многи експерти за гљиве верују да оне помажу дрвећу да комуницирају једни с другима, преносећи хранљиве материје од једног здравог дрвета до другог које је посустало.

То је подсећа на њене пријатеље који су јој доносили храну на врата, месец за месецом. На људе од којих је у толикој мери зависила откако се разболела.

„Изолована у мојој соби", постовала је у дневнику на Инстаграму, „осећала сам се повезаније него икад."

Пратите дневник Моник на Инстаграму на @_coronadiary

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]