Сирија, рат и храброст: Фотограф Абуд Хамам и занат који му је спасио живот

Абуд Хамам је годинама пратио рат у Сирији за медијске куће широм света, а да при том никад није открио своје име - упркос томе што су га ангажовале различите зараћене стране.

Почео је као фотограф председничког пара - Башара и Асме ал-Асад.

Касније је снимао победничку параду Исламске републике. А сада је коначно изашао у јавност како би охрабрио азиланте да се врате у његов вољени родни град, Раку.

Абуд Хамам се смеје када га питате да - као професионални проучавалац лица - опише себе. Његов изглед и његову личност, каже он, обликовао је рат у његовој земљи који је трајао девет година.

„Кад год се погледам у огледало, запањим се колико сам оседео", каже он. „А то је све због рата и стреса који сам доживљавао."

Абуд има само 45 година, али живи на ивици, у сталном страху, и ризикује све што има како би свету изнео истину о ономе што се дешавало у Сирији.

Он је вероватно једини фоторепортер на свету који је радио за сваку велику силу укључену у сукоб - за диктатора Асада, за опозициону Слободну сиријску армију, ривалске исламистичке групе Џабата ал-Нусре и Исламску државу, као и Сиријске демократске снаге (СДФ) које контролишу Курди.

„Фотографија може да вас убије, баш као што може и да вам спаси живот", каже он.

Плашио се да ће га због кришом снимљених фотографија побуњеничких напада у Дамаску, на почетку устанка, Мукабарат, тајна полиција, убити, буду ли открили шта ради. У том периоду, режим је скривао податке о све већој војној сили побуњеника.

А касније му је умеће руковања камером можда помогло да преживи када га је Исламска држава ангажовала да сними војну параду поводом преузимања његовог родног града, Раке.

Абудова изузетна прича почиње међу таласастим пољима око Раке - која је често забележио на фотографијама - где је његов отац био фармер.

„Да будем искрен, друштво у ком сам одрастао, као и моји родитељи, није много ценило новинарство или фотографе. Више би волели да сам постао учитељ или правник", каже он. „Сматрали су да је фотограф глупаво занимање."

Али Абуд се за то заинтересовао када му је старији брат поклонио први фотоапарат, зенит руске производње.

Завршио је школу фотографије у Дамаску и пре устанка 2011. постао је шеф фотографске редакције у државној новинској кући Сана, пропагандном огранку власти.

У оквиру посла био је задужен да прати званичне доласке и одласке председника Башара ал-Асада и његове супруге, Асме.

Упркос смишљено створеној слици народске Прве даме, увек спремне да саслуша обичне људе и поприча с њима, Абуд каже да му се она и њен муж ниједном нису обратили док је обигравао око њих с фотоапаратом.

„Током службених посета нас су, фотографе, увек пратили виши војни и обавештајни официри", каже он. „Мрзео сам то, зато што сте морали да се опходите према њима на одређени начин [с поштовањем], а ја напросто нисам такав."

Када су се масовни улични протести 2011. године претворили у оружени устанак, Абуд је почео да живи застрашујућим двоструким животом. Дању је својим званичним фотографијама помагао да се угланца режимска слика. Ноћу и у зору је кришом снимао опозициону Слободну сиријску армију како изводи нападе на главни град.

Фотографије је слао међународним медијским кућама под псеудонимом, Нур Фурат. Фурат је арапски назив за реку Еуфрат, која протиче кроз Раку и на којој Абуд воли да се опусти кад му се укаже прилика - он ту реку назива својим „терапеутом". Све до данас, каже он, куће које су објављивале његове фотографије нису знале његово право име.

Али убрзо је постало сувише опасно да би с тиме наставио. „УСБ флеш који сам сакрио у џепу након што сам снимио догађаје које нисам смео да снимим увек сам посматрао као метак који ће ме убити буду ли ме разоткрили", каже он.

Године 2013, након што је Рака постала први провинсијски главни град у Сирији који је потпао под власт побуњеника, Абуд је побегао из Дамаска и вратио се кући. Приклонио се другој страни. Али за фоторепортера тај живот није био ништа мање ризичан. Плашио се да ће разне побуњеничке фракције које су се бориле за превласт у граду посумњати да ради за режим.

А онда, 2014. године, његов положај је постао још несигурнији.

„Видео сам аутомобиле и моторцикле како пролазе улицама града са истанкутим црним заставама. Неко ми је пришао и рекао: 'Ово је нови Исламски калифат'. Нисам знао шта то значи. Шта је тај калифат?"

Када је град преузела Исламска држава, већина новинара је отишла. Абуд, бивши Асадов службеник, требало је да буде у већој опасности од већине. Али он је остао - и наставио да ради. На изванредном снимку пронађеном накнадно у мобилном телефону мртвог борца Исламске републике види се он, у дугачкој галабији беж боје, како фотографише на једној раскрсници - уснимљени сниматељ.

Али тада је Абуд добио понуди коју није могао да одбије. Исламска република је затражила од њега да сними војну параду током које се у заробљеној војној машинерији, опточеној црним заставама, дефиловало улицама.

Његове фотографије коришћене су у пропагандном споту Исламске републике и послате су међународним агенцијама.

Уследиле су и многе друге на којима се види живот у „калифату", мада Абуд каже да је избегавао јавна погубљења, чак би у данима када су се одржавала остајао у кући.

„Никад се нисам заклео на верност Исламској држави и нико ме на то није приморавао. Развио сам стратегију како да у сваком тренутку останем независан."

Верује да је избегао хапшење због тога што је имао добре везе с племенским вођама у Раки, која је касније приступила Исламској држави. Али 2015. двојица утеривача Исламске државе покуцала су на његова врата и упозорила га да ће се наћи у великој опасности ако настави да ради. Стога је, касније те године, напустио Раку како би извештавао о рату са других места на северу Сирије.

Вратио се тек 2017, након што је, у кампањи Коалиције против Исламске државе, предвођене САД, бомбардована Рака и ослобођена од терориста - оставивши, додуше, углавном у рушевинама.

„Првог дана сам ћутао. Нисам имао шта да кажем", прича Абуд. „То нисам био ја. Другог дана, када сам изашао из куће и почео да фотографишем, заплакао сам. Лутао сам улицама и све време плакао."

Месецима је без престанка лутао по рушевинама Раке, с камером наготовс.

Постао је, како каже, чувар тог града, упознат са сваком утихлом, уништеном улицом, са сваком растуреном породицом. Уједињене нације тврде да је 80% града остало ненастањиво, а 90% становника је отишло одатле.

Од свих тужних фотографија које је снимио, највише га је погодила она на којој се види уништена стамбена зграда, са углавном разваљеним зидовима и једном јаркотиркизном хаљином која виси са руба нечега што је некад било соба.

„Осетио сам да је то страшан удар на приватност", каже он. „Пошто је то иначе хаљина коју жена носи само у кући. Породица више није ту, нема виђе радости, и та осамљена хаљина ту виси. Застао сам и загледао се у њу док ју је ветар њихао тамо-амо. Помислио сам да виси као што би нека особа висила са конопца, задављена насмрт."

Полако, међутим, боје су се вратиле на Абудове слике, пошто је град настављао да живи - жуте и црвене табле испред поново отворених продавница, плави вртлози Еуфрата истачкани купачима. Напослетку, одлучио је да изађе из сенке и објави своје фотографије - под правим именом - на Фејсбук страници Abood without Barriers. Његов циљ: да охрабри људе да се врате.

„Била је то реакција на све оно лоше што се десило мом граду. Мој једини циљ био је да покажем становницима Раке који су отишли да треба другачије да посматрају тај град. Знам да је боја вашег града била сива. Али присетите се како Рака изгледа обојена другим нијансама, заволите опет Раку и размислите о повратку. Ако погледате моје слике, увек ћете видети, чак и на најтужнијим и самртним сликама, нешто живописно, неки елемент живота."

Слика којом се највише поноси приказује девојку у светлој хаљини која се стидљиво осмехује док држи тањир зрелих, тек убраних шљива.

Она је ћерка човека који се преселио у Саудијску арабију, али се вратио у Раку како би се повезао са својом породицом - и помогао обнову локалне школе - након што је на интернету видео Абудове фотографије. Он каже да су се и неки други вратили због његове странице на Фејсбуку.

Абуд, међутим, сада више није у вољеном граду, мада се заклео да га никад неће напустити. Новинарски порив га је одвео да покрива борбе у и око делова северне Сирије које контролише Турска. И сада се плаши да се врати, из страха да ће актуелни властодршци у Раки, већински курдске СДФ (Сиријске демократске снаге), посумњати да је турски агент.

Преживео је најбруталније снаге, али сада сматра да не сме да ризикује да ради под онима који су - заједно са западним савезницима - ослободили Раку. То служи као подсетник да, у његовом послу, у Сирији, страх никад не јењава.

„Не могу да издвојим ниједан тренутак у ком сам, за све ово време, живео мирно или срећно. Сећам се, на пример, како сам једном отишао да снимим ваздушни напад, и после су ми рекли да је међу страдалима један мој рођак. Поново сам погледао снимак и на њему видео његово тело.

„Сада имам 45 година и због рата се нисам оженио. Немам своју породицу. Немам жену. И то је заиста тужно.

„Да нисам имао ову камеру, носио бих пиштољ. Противник сам оружја, али мислим да бих, да сам ушао у рат као обичан грађанин, последице по мене биле блаже.

„Наставићу да фотографишем оно што се дешава у Сирији, било то лоше или добро. Желим да сви то виде. Али да могу да бирам, фотографисао бих свет дивљине на неком веома мирном месту. Одувек сам маштао да одем у Швајцарску... Потребни су ми мир и спокој."

Можда ће вас занимати и како се Ковид-19 ширио Блиским истоком захваљујући иранској авио-компанији

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]