Ровер и Марс: НАСА лансирала летелицу на „Црвену планету" - да ли ће наћи трагове живота

Америчка агенција НАСА (Национална ваздухопловна и свемирска администрација) лансирала је у четвртак на Марс ровер „Истрајност", који ће претраживати древни језерски кратер у потрази за знацима некадашњег живота.

Али ако сведочанство о животa изникне на Црвеној планети, како ће га научници препознати? Кен Вилифорд, заменик главног научника на пројекту, објашњава шта то они заправо траже.

Данас је Марс ненастањив. Сувише је хладно да би вода на површини остала у течном стању, а ретка атмосфера пропушта висок степен радијације, потенцијално стерилишући горње слојеве земље.

Али није увек било тако. Пре 3,5 милијардe година или још више, површином је текла вода.

Правила је канале који су још увек видљиви данас и сакупљала се у кратерима насталим од пада свемирских тела. Гушћа атмосфера састављена од угљен диоксида блокирала би штетнију радијацију.

Вода је чест састојак у биологији неког простора, тако да изгледа могуће да је древни Марс некад био станиште живота.

Седамдесетих година прошлог века мисије Викинг спроводиле су експеримент у потрази за савременим микробима на марсовском тлу. Али резултати су проглашени недореченим.

Раних 2000-тих, Насини ровери за истраживање Марса добили су задатак да „следе воду". „Опортјунити" и „Спирит" пронашли су издашне геолошке доказе за присуство течне воде у прошлости.

Ровер „Кјуриосити", који је на планету слетео 2012. године, открио је да је језеро које је некад прекривало његову локацију за слетање код кратера Гејл могло да садржи живот.

Он је пронашао и органске молекуле (са угљеником) који служе као основна грађа живота.

Сада ће ровер „Истрајност" истражити слично окружење инструментима прављеним за тестирање на знакове живота.

„Мислим да је то прва Насина мисија још од Викинга која ће конкретно то да ради", каже Кен Вилифорд, заменик главног пројектног научника ове мисије, из Лабораторије за пропулзију ракетних мотора (ЈПЛ) у Пасадени, у Калифорнији.

Викинг је био потрага за постојећим животом - што ће рећи, за животом који би могао да буде присутан на Марсу данас.

„За разлику од тога, новији Насин приступ је да истражи древне животне средине, зато што подаци које поседујемо указују на то да нам најранија историја планете говори да је Марс био најанастањивији током његових првих милијарду година."

Мета „Истрајности" је кратер Језеро, где су знаци водене прошлости још јаснији кад се гледају из орбите него они у кратеру Гејл.

Ровер ће бушити марсовске стене, извлачећи језгра отприлике величине парчета креде. Она ће бити запечаћена - ускладиштена - у посуде и остављене на површини.

Њих ће сакупити други ровер, послат касније, лансираће их у Марсову орбиту и испоручити на Земљу ради анализе.

Све је то део сарадње Европске свемирске агенције (Еса) - „Повратак Марсовских узорака".

Али ровер ће вршити и гомилу других научних истраживања на површини.

Језеро садржи један од најбоље очуваних марсовских узорака делте: слојевитих структура које се формирају кад се реке слију у отворене водене масе и направе наслаге од стења, песка и - потенцијално - органског угљеника.

„Имате речно корито које улази са запада, буши обод кратера, а потом, одмах по уласку у кратер, на самом ушћу, ту постоје прелепе видљиве равни делте. Наш план је да слетимо непосредно испред те делте и кренемо са истраживањем", каже доктор Вилифорд.

Делта садржи зрнца песка која потичу од стена даље узводно, укључујући слив на североистоку.

„Цемент између зрнаца веома је занимљив - он бележи историјат интеракције воде са тим песком из времена стварања наслага око делте у језеру", каже Кен Вилифорд.

„То пружа могућа станишта за било какве организме који живе између тих зрнаца песка. Комади органске материје од било ког организма узводно могао би потенцијално да буде нанет на ову страну."

Језеро се налази у области која је одавно предмет великог интересовања наукe.

Лежи на западном ободу огромног басена насталог ударом свемирског тела по имену Исидис, који емитује најснажније марсовске сигнале минерала оливина и карбоната измерене из свемира.

„Минерали карбонати једни су од кључних мета које су нас довеле до тога да истражимо управо ову област", каже Кен Вилифорд.

Докторка Мелиса Рајс са Универзитета Вестерн у Вашингтону (обоје научници у овој мисији и колеге) открила је наслаге карбоната на западном ободу древне обале.

Ови „ободни карбонати" пореде се са прстеновима у кади - сапунским талогом који остане кад се испусти вода.

Земаљски карбонати могу да садрже научне доказе у склопу својих кристала. Један тип конструкције који понекад преживи је строматолит.

Строматолити настају кад се бројни слојеви и седименти бактерија дебљине милиметра временом наталоже у веће конструкције, понекад купастих облика.

На Земљи, они настају дуж древних обала, где сунчеве светлости и воде има у изобиљу.

Пре милијарди година, обала Језера била је управо она врста места где су могли да настану строматолити - и да се очувају.

„Истрајност" ће научним инструментима истражити тај „прстен у кади" богат карбонатом како би видео да ли су се такве конструкције икад формирале овде.

Инструмент Шерлок прави слике у крупном плану занимљивих стена и производи детаљне мапе присутних минерала, укључујући било чега органског.

Један други инструмент, Пиксл, потом ће научницима дати детаљан елементарни или хемијски састав исте области.

У оквиру овог сета података, научници ће „тражити концентрације биолошки важних елемената, минерала и молекула - укључујући органску материју.

Конкретно, кад су те ствари концентрисане у облике то потенцијално сугерише присуство живота", каже Вилифорд.

Сакупљање много различитих линија доказа је кључно; визуелна идентификација сама по себи неће бити довољна да убеди научнике у биолошко порекло, имајући у виду колико је високо постављена летвица тврдњи о постојању ванземаљског живота.

Ако изузмемо огромна изненађења, открића ће највероватније бити описана као могућа био-обележја све док се стене не пошаљу на Земљу на анализу.

Говорећи о стрoматолитима, доктор Вилифорд објашњава: „Слојеви су обично неправилни и наборани, као што можете да очекујете од гомиле микроба који живе једни на другима.

Та читава ствар може да се фосилизује, што буде видљиво чак и на камерама."

„Али кад угледамо такве облике, онда је можда један слој другачијег хемијског састава од другог, али постојаће неки образац који се понавља, или ћемо пронаћи органску материју сконцентрисану у одређеним слојевима - то су ултимативна био-обележја којима се надамо."

А опет, Марс можда неће одати своје тајне баш тако лако.

Научници из мисије 2019. године посетили су Аустралију да се боље упознају са фосилним строматолитима који су се формирали пре 3,48 милијарди година у региону Пилбeр у овој земљи.

„Мораћемо да тражимо темељније на Марсу него кад смо ишли у Пилбару… Наше познавање њихове локације потиче од више деценија током којих су многи геолози одлазили годину за годином и мапирали ту територију", каже Вилифорд.

На Марсу, каже он, „ми смо ту први".

Стене у овој области сличне су по саставу ономе што може да се види у кратеру Језеро

Али шта ако ровер не буде видео ништа толико велико или очигледно као што су строматолити?

На Земљи, ми можемо да детектујемо фосилизоване микробе на нивоу појединачних ћелија. Али да би их видели, научници морају да исеку парче стене, да је састружу до дебљине листа папира и проуче је под микроскопом.

Ниједан ровер то не може да уради. Али можда неће ни морати.

„Веома је ретко пронаћи појединачног микроба како ту стоји сам", каже доктор Вилифорд.

„Док су још били живи - уколико су били налик земаљским микробима - спајали би се у мале заједнице које чине конструкције или грумење ћелија које ровер може да открије."

Након што истраже дно кратера, научници желе да потерају ровер узбрдо на сам обод.

Језгра стена узетих одавде, када буду анализиране на Земљи, могле би да одреде старост удара који је издубио кратер и максималну старост језера.

Али постоји још један разлог за конкретну заинтересованост за обод кратера. Кад неко крупно свемирско тело удари у стене са водом, хидротермални системи могу да отпусте огромну количину енергије - и онда топла вода циркулише кроз стене.

Топла вода раствара минерале из стена који онда дају неопходне састојке за живот.

„Ако се то десило, то би била прва настањива животна средина код кратера Језеро", каже Вилифорд.

Докази - заједно са знацима било каквог живота који је настањивао средину - могли би да буду сачувани на том ободу.

Тренутни сценарио мисије предвиђа да се ровер одвезе до оближње североисточне области Сиртис као „циљ коме се тежи".

Он је још старији чак и од Језера и такође садржи потенцијал за видљиве карбонате - који су могли да настану на другачији начин него они у кратеру.

Уколико се, до краја ове мисије, не пронађу знаци некадашњег живота, потрага ту неће бити завршена. Жижа ће се пребацити на језгра, која чекају да буду испоручена на Земљу.

Али узбудљива могућност остаје да мисија неће само постављати нова питања, већ ће понудити и неке одговоре. Тај исход могао би да уздрма читаву планету.

Шта год да очекује у будућности одважну „Истрајност", налазимо се на ивици нове фазе нашег разумевања овог земаљског скоро па комшије.

Пратите Пола на Твитеру.