Од медицинске сестре до пљачкашице банака: Успон и пад „Експлозивнe лопуже"

Сандип Каур ставила је перику и наместила брендиране наочаре гледајући се у ретровизору.

Тог 6. јуна 2014. године у Санта Кларита Велију у Калифорнији, поподне је било уобичајено сунчано и тихо, изузев врисака са оближњег ролеркостера.

Пословница „Ферст" банке налази се на шездесетак километара северозападно од Лос Анђелеса, у засеоку пуном продавница у шпанском стилу.

Поред засеока пролази аутопут „Меџик маунтин" и води до забавног парка „Сикс флегс", који се рекламира као светски центар узбуђења.

Каур је имала 24 године. Истраживала је пљачке банака на интернету и било јој је јасно да тај подухват подразумева велики ризик.

Неки пљачкаши су побегли са читавим богатствима, док је друге ухватила или чак убила полиција.

Отворила је врата аутомобила и изашла на поподневну врућину.

Висока само 160 центиметара, витка медицинска сестра индијског порекла није била мишићава као већина пљачкаша банака. Није имала оружје ни возача. Уместо тога, у руци је чврсто стезала папир на ком је у брзини било написано:

ТИК-ТАК. ИМАМ БОМБУ.

Каур није деловала као криминалац, а није се уклапала ни у тип очајног пљачкаша банака.

Сандип и њена породица су посвећени сики, припадници религије у којој се избегава себично стицање богатства. Била је изванредна студенткиња и дипломирала је на колеџу за медицинске сестре неколико година пре рока, док је још била тинејџерка.

Радила је три посла, неуморно се старајући о старим лицима која болују од рака, о пацијентима у једној болници у Сакраменту, као и, иронично, о затвореницима у једном затвору.

Међутим, док је прилазила банци, била је спремна да учини незамисливо и да се придружи тим затвореницима.

Прва пљачка

У 2:30 поподне, Каур је стајала пред стубовима који подражавају римски стил на улазу у банку. На стакленим вратима улаза белим словима је било исписано: „Молимо да скинете шешире и наочаре за сунце пре уласка."

Сандипин одраз изгледао је као да се упутила на маскенбал, прерушена у Ану Винтур, уредницу часописа „Вог".

Када је ушла у банку, службеник који дочекује клијенте нагло јој је пришао и рекао: „Добар дан, како могу да вам помогнем?".

Ову технику, која се назива „безбедно хватање", подучавају стручњаци ФБИ-ја како би се потенцијални пљачкаши одвратили од такве намере. Сандип је ухватила паника и побегла је.

Вратила се и села у ауто, пијуцкајући воду коју је украла из оближњег супермаркета. На супротној страни трга окруженог пословним зградама боје цигле, приметила је медведа у ходу, лого банке „Бенк оф д вест".

Подсећао је на медведа на застави Калифорније, наводно направљеног по узору на гризлија ухваћеног 1889. године на захтев Вилијама Рендолфа Херста, власника дестина дневних и недељних новина.

Када је отворила зелена врата банке и осетила удар леденог климатизованог ваздуха, Каур је залупало срце.

Плишани медвед је зурио у њу са полице. Пришла је шалтеру и у себи поновила: „Једноставно морам ово да урадим. Или ово или ништа".

Предала је папир са поруком службенику на шалтеру.

Пљачкаши банака постају изумрла врста.

Због све веће учесталости плаћања електронским путем, постепено настаје друштво без готовине. Број пљачки банака се смањио за 47 одсто од 2003. године.

Том криминалном активношћу се, поред тога, углавном баве мушкарци. Према најновијим бројкама ФБИ-ја, само 8 одсто од 4.347 пљачки банака прошле године у Сједињеним Државама извршиле су жене.

„Жене су углавном укључене у пљачке банака као возачи или као саучесници мушких пљачкаша", каже др Ричард Шмит, криминалистички психолог који је анализирао више од 50 пљачкаша банака.

Шмит сматра да је образована, професионална жена и сик, у улози пљачкаша банке, „веома необична појава... у историји САД нећете наћи ниједног другог пљачкаша банака таквог профила".

Када је Сандип Каур побегла из банке у Валенсији, ризиковала је живот и слободу због тек нешто више од 21.200 долара. Потом је, без ичије помоћи, кренула у пљачкашки поход који је трајао пет недеља. За то време је опљачкала банке у Аризони, Калифорнији и Јути.

Због тога што је претила бомбом и облачила се екстравагантно, ФБИ је Сандип дао надимак „Експлозивна лопужа" и тражио помоћ јавности да би је ухватио.

ФБИ је поносан на упадљиве надимке које даје пљачкашима, као што су: „Лопов са лошом периком" „Разбојник са пунђом" и „Бум-бум бандит", у чијој је поруци писало: „Без драме - без бум-бум".

Добар надимак чини пљачкаша познатим и тако постаје и тема разговора, каже Емили Ејмилер из ФБИ-ја. Ејмилер каже да су новинари надимак „Експлозивна лопужа лако и брзо прихватили".

Месецима сам пратио причу о „Експлозивној лопужи" која се одвијала као бизарна крими драма, не знајући када ће следећа епизода бити приказана.

Био је то спектакл који је достигао врхунац када је Каур ухапшена 31. јула 2014. године, након махните полицијске потере. У јурњави су прешли стотинак километара кроз три савезне државе и две временске зоне, достижући брзине од више од 200 километара на час.

Када је коначно приказана без маске у новинама, Каур се појавила на насловним странама и медијима широм Сједињених Држава, као и у родној Индији. Новинари су опколили дом породице Каур, питајући зашто је образована млада жена пљачкала банке.

Нико од чланова индијске заједнице, који су међусобно блиско повезани, није хтео са њима да разговара.

А онда је Сандип 28. јануара 2015. године одговорила на моју поруку, у којој сам од ње тражио одговоре. Њен адвокат ми је написао: „Госпођица Каур жели да се састане са вама".

Сандип Каур тада имала 25 година. Ослонила је витке руке на сто у просторији за посете затвора округа Ајрон у Сидар Ситију у Јути. Неко од затвореника изрезбарио је реч „кости" у дрвену плочу стола.

„Моја мама и даље живи у заблуди да људи не знају за ово", каже Сандип, причајући разоружавајућим индијско-америчким акцентом.

На њену маслинасту затворску униформу слива се поток суза.

„Када неко пита за мене, она каже да радим", додаје, смејући се кроз јецаје. „Хтела је да умре од срама."

Током наредна четири сата, Сандип ми је испричала трагичну причу коју је судија савезног суда касније назвао „сложеном", док је њу описао као „један од злочиначких умова које суд не разуме".

Детињство у Индији и Америци

Њена прича почиње у Панџабу, северозападно од Њу Делхија, близу границе са Пакистаном. Панџаб је једна од најмањих, али и најразвијених и најбогатијих држава у Индији.

Сандип Каур рођена је 11. новембра 1989. године у граду Чандигар. То је први град у Индији који је пројектован и грађен плански и понекад се назива „град лепотица".

Сандип каже да је значење њеног имена „први зрак сунца". Када је имала седам година, њена мајка, њен брат Џатиндер и Сандип преселили су се у Америку, да се придруже њеном оцу.

Стигли су у Сан Хозе у Калифорнији у време када се број индијских становника те области убрзано повећавао. Међутим, Каур тврди да се одувек осећала као аутсајдерка.

„Моја мама би отишла у продавницу и ако је мушка одећа на снижењу, свима би нам купила исту одећу. Мој млађи брат понекад је носио Покахонтас сандале. Мама то није разумела", испричала ми је.

Сандип и њеног брата вршњаци су немилосрдно малтретирали, а након терористичких напада 11. септембра 2001. године, појавиле су се и тензије на расној основи.

„У школи су ме називали терористом. Понављали су ми: 'Је ли твој тата крив за ове нападе?'"

Каур и њен брат бежали су из школе да би утекли мучитељима, и због тога су суспендовани са наставе. Да би их казнили, родитељи су их послали у интернат у источним Хималајима.

Када су се вратили у Америку, Сандип каже да су им родитељи забранили мобилне телефоне, гледање телевизије и дружење са пријатељима, и тако су изоловали децу.

„Морали смо да стојимо држећи столицу у подигнутим рукама типа сат времена, док нас руке не заболе", сећа се Каур. „Тако смо подизани, знали смо да не треба да се жалимо на то у школи. Тукли су нас штапом. Такво је било одгајање деце".

Каур је постала блиска са сестром од тетке, Амундип Каур, којој се и поверавала. Амундип је тада имала 27 година и са њом сам обавио дугачак телефонски интервју.

Њихове мајке су сестре, а иако је Сандип две године млађа, играла је улогу Амундипине старије сестре. Амундип признаје да је била несташнија од Сандип. Она је Сандип кришом водила у биоскоп, а Сандип је заузврат њој помагала да сакрије забрањене тинејџерске романсе.

Сандип се често шалила да је „невоља" Амундипино друго име.

Медицина и берза

Када је Каур имала 14 година, њена мајка се разболела и завршила у болници. Пријатна главна сестра инспирисала је Сандип да постане болничарка.

„Чак ми је дала и њене уџбенике за болничаре", каже.

Каур је то дало подстрек да превремено матурира и да упише колеџ са невероватних 15 година. Већ са 19 година је имала дозволу за медицинску сестру и једва је чекала да побегне из породичног дома, који описује као „затвор".

Убрзо је Каур зарађивала и до 6.000 долара месечно. Радила је у једној здравственој установи, неговала смртно болесног бизнисмена и радила смену за сменом у разним болницама у заливу Сан Франциска.

„Становала је са мамом, па није плаћала рачуне, имала је веома стар и пропао аутомобил...новац јој се гомилао", каже Амундип.

Затим је 2008. године дошло до краха америчке привреде. Каур каже да је почела да инвестира на берзи.

„Баш сам се унела у то. Уложила сам сав новац који сам уштедела, као и нешто новца родитеља... акције су драстично пале, а ради се о највећим банкама које постоје у Америци. Тешко да су могле да буду ниже, акције банке ‚Бенк оф Америка' вределе су два долара и педесет три цента."

То је тема коју нисам очекивао током ове посете затвору. Каур се кладила на Америку и победила.

„Улагала сам у осигуравајућа друштва, ‚Америкен интернешнл груп' и ‚Пруденшл'", каже. „На крају сам зарадила 200.000 долара."

Тада је Сандип, као и свака девојка у Америци тог узраста, почела да иде на журке, излази са момцима и ради све остало што су јој родитељи бранили.

Да завара мајку, облачила би хаљину за излазак испод болничке униформе. Почела је да води двоструки живот.

Са 20 година је напустила кућу, преселила се у Сакраменто и уписала факултет за болничаре.

„Чак сам радила у... затвору округа Сакраменто. [Мерила сам] затвореницима крвни притисак, давала им лекове...мерила шећер у крви затовореницима са дијабетесом."

Осврнувши се око себе, додаје: „Некако је чудно што сам сада ја са друге стране."

Нови живот

Каур каже да је њен 21. рођендан у новембру 2010. године представљао прекретницу. То је узраст у ком је у Америци дозвољено конзумирање алкохола, па је њена сестра од тетке испланирала прославу на путовању.

Девојке су слагале мајке и пожуриле на аеродром у Сакраменту. И пре него што је Сандип наставила причу, погодио сам где су отишле.

Својевремено, док је„ Експлозивна лопужа" била у бекству, обележио сам њене пљачке на мапи. Приметио сам да су мимоишле амерички град греха, Лас Вегас.

Налик на флотилу металних санти леда, тржни центар „Кристалс" издиже се изнад сувенирарница у Булевару Лас Вегас, попут џиновске геометријске слагалице. Наводно се у њему под истим кровом налази највећи број продавница одеће познатих дизајнера на свету, бутици Баленсијаге, Кристијана Диора и Џимија Чуа.

За Каур је то представљало рај пун смелих западњачке гардеробе од којих би њеној мајци крв прокључала. Одећа у Гучи бутику као да ју је претварала у другу особу.

„То ми је био омиљени бренд, стил који ми се свиђа. Луј Витон је превише нападан... Гучи је класичнији и трајнији", описује ми.

Каже да је са сестром од тетке купила „гардеробу која кида", кратке хаљине и ципеле на штикле, које им пре тога није било дозвољено да носе.

Две девојке су потом отклацкале у новим, скупим ципелама до казина и клубова. Каур је коначно пронашла слободу.

„Коцкала сам се. Зарадила сам неколико хиљада долара и било је прилично забавно. Играла сам блекџек и стално сам добијала", каже. „Сви остали за столом су почели да се љуте."

Уз вртоглаву почетничку срећу, Каур каже да је освојила 4.000 долара и да се „одмах навукла".

То прво путовање се претворило у два, па у три, да би недуго потом ишла у Лас Вегас сваког месеца. Друштво су јој правили брат и круг пријатеља који су се смењивали.

„Након неколико одлазака, почели су све да ми дају бесплатно", каже Сандип.

А онда је открила бакару и одједном ништа друго на свету није било битно.

„Поред рулета могу без проблема да прођем", каже, „али ако макар само видим бакару, срце ми поскочи."

Заводљивост коцке

Бакару су, поред Џејмса Бонда у филмовима, деценијама играли милионери који су у њој уживали у приватности и раскоши посебно ограђених простора за велике играче.

У овој једноставној игри картама, играчи се кладе на збир карата који ће бити најближи девет.

„У бакари није могуће победити... то је лутрија", каже Мајкл Каплан, амерички новинар који пише о коцкању. „Када видите људе који записују ток игре... то је идиотски."

Каур је играла прогресивно, повећавајући улог дупло сваки пут када изгуби, како би поново зарадила изгубљени новац.

Таква врста агресивног играња довела је до троструког повећања прихода од бакаре у Невади од 2002. године.

Данас коцкарнице зарађују 1,4 милијарде долара годишње од бакаре, више него од блекџека, крепса и покера у збиру.

„Када сам се коцкала, то ми је био бег од свега", каже Каур. „Због притиска од маме да урадим ово или оно - хтела је да купим кућу...ишла сам тамо да побегнем од тога."

Ритам и блуз хитови трештали су са елегантно дизајниране музичке линије марке Боуз у Сандипином пентхаус апартману хотела и казина „Белађио".

Луксузни апартман са две спаваће собе и пет купатила, постао је приватни ноћни клуб по ком су биле разбацане флаше Патрон и Дон Хулио текиле и Хенеси коњака.

Коцкала се иза замагљених стакала Салона за бакару, просторије за коцкање у стилу плесне дворане, са лустерима величине породичног аутомобила.

Каур је стекла репутацију неустрашивог играча кога прати срећа - дешавало се да игра све док не освоји чипове вредне по 10.000 долара, а да затим сав добитак потроши у бутицима најпознатијих модних креатора.

„Била сам слаба на брендиране наочаре", признаје.

„Прво бих отишла да видим колико коштају, а онда бих се кладила на добитак у том тачном износу. Ако освојим новац, отишла бих да купим те наочаре, а ако не, то значи да ми нису биле суђене."

У казину су се према њој односили као према краљици и играла је раме уз раме са страним функционерима и са познатим личностима. Каур каже да је одлучила да игра на кредит у казину.

„Тако нисам морала да носим новац са собом."

„Маркер је китњастији термин за чек", објашњава управник казина Стив Сир. „Издавање чека без покрића је кривично дело у Невади."

Каур се, пак, строго држала буџета од 15 долара и уживала у добицима. Недуго потом, казино јој је повећао маркер на 20.000 долара, па је она повећала своје улоге.

Каур је ишло одлично. Зарађивала је новац ниоткуда и имала је прођу на најпопуларнијим местима заводљивог ноћног живота Лас Вегаса.

А онда су ствари кренуле наопако.

Годину дана након првог излета у коцку, у новембру 2011. године, Каур се пожалила Амундип да је изгубила 60.000 долара.

Рекла је да је новац изгубила на берзи али њен брат је открио истину.

„Прокоцкала је све у типа три руке у картама, видео сам", рекао је сестри од тетке. Амундип каже да је након тога „схватила да она има проблем".

Каур каже да је дала отказ као болничарка и одустала од студија, да би се концентрисала на коцкање.

„Престала сам да радим. Не могу да се усредсредим кад морам да радим за тај ситан новац", каже.

Преносила је све више и више новца са рачуна на ком је држала новац стечен улагањем на берзи.

„У почетку сам имала око 250.000 долара." Сав тај новац се истопио.

Пад у понор

Крајем марта 2012. године, у казину су је видели како хода около као у бунилу. Изашла је из салона за бакару и прошла покрај низова слот машина „Индијски драгуљ" и „Женске из Боливуда", а њихове међусобно неусклађене мелодије појачавале су унутрашњи аларм у њеној глави.

Потрошила је сву уштеђевину, а поврх тога је још имала дуг према казину.

Тада јој пришао непознати човек, каже Каур. Посматрао ју је издалека док се коцкала и био је импресиониран њеним талентом.

Каже да јој је рекао: „Могу да ти набавим нешто новца". Сандип каже да није био члан особља у казину, већ један од многих посматрача игара.

„Видео сам раније како добијаш, можеш да освојиш свој новац назад", рекао јој је.

Каур каже да ју је извео напоље и представио јој још неке људе.

„Рекла сам му да ми треба 20.000, а он је рекао да може да ми их набави. Желела сам да победим... била сам навучена. Били су то опасни момци, али ја сам стварно мислила да ћу моћи да им вратим новац. Рекли су да ће каматна стопа бити висока... и ја сам се сложила."

Каур даје опис мушкараца: „Један Мексиканац, а други тип је можда неки мешанац... можда из Порторика, носио је кикице".

Дала им је своје податке, а онда су јој у гаражи казина дали готовину.

„Вратићу вам новац, вероватно ће ми требати неколико сати", рекла је. Затим је одмарширала назад кроз врата са логоом казина, спремна за победу.

Више није било високих штикли и скупе одеће. Каур је носила тренерку док је играла да би платила дуг Белађију и зеленашима.

Каже да јој је било потребно 45.000 долара.

„Чак сам и јела за столом. Правила сам паузе само да одем до тоалета. Седела сам 16 сати за столом."

Али карте су биле окрутне и убрзо јој се смањио број чипова. Домаћин казина јој је предложио да за срећу проба неко пиће, на пример коњак Луј XIII, или неку скупу цигару, што је прихватила.

„Седела сам тамо...надајући се да ће се све променити", сећа се. Пућкајући цигару у спортској одећи, Каур је изгледала необично у салону за бакару са панелима од махагонија, модерним уметнинама и егзотичним цвећем.

Међутим, њена хрпа чипова ускоро је почела да расте.

„У једном тренутку сам имала 38.000 долара", каже - само неколико хиљада ју је делило од безбедности. За још неколико руку, могла би да буде у плусу.

Можда ће чак освојити довољно да оде и у шопинг?

„А онда је све отишло низ воду", каже, описујући последњих неколико руку, у којима је изгубила сав новац.

„Не могу да верујем да сам ово урадила", говорила је себи.

Каур је тада побегла из Лас Вегаса и од поверилаца и заклела се да ће престати са коцкањем.

У мају 2012. године, преселила се са мајком у Јунион Сити у Калифорнији, да би имала нову адресу и нов почетак, увек будно мотрећи да ли ће се појавити повериоци.

Каур је достигла лимит на свим кредитним картицама да би платила депозит за породичну кућу. Да би прикрила губитке, мајци је рекла да је платила кућу у целости.

Радила је као медицинска сестра по 96 сати недељно да би плаћала тајну хипотеку. Међутим, 11. децембра 2012. године издат је налог за њено хапшење, због тога што није платила маркер у казину.

Откривене тајне

Сандипина мајка је убрзо открила истину.

„Родитељи Индијаца су права њушкала, воле да прегледају изводе из банке", каже Каур. „Флипнула је: ‚Где је новац? Зашто си ово урадила? Знаш ли колико лоше ово изгледа, пошто си женско?'"

Било је и других тајни у дому Каурових.

Сандип каже да су се њени родитељи развели, што је неуобичајено у индијској заједници. Каже да је њен отац често путовао у Индију и да је наставио да присуствује породичним догађајима и окупљањима као да се ништа није догодило.

„Осећала сам се као да целог живота живим у лажи", каже. „Као да је све само приказ који други треба да виде."

Каур каже да њен отац „није био укључен" у њихове животе. Каже да је „у пензији" и да је „раније радио за разне компаније". Амундип ми каже да је заправо таксиста у Јунион Ситију.

Каур тврди да се држала подаље од Лас Вегаса „наредних годину дана", како би побегла од зеленаша и дуга у казину.

Амундип, међутим, прича другачију причу. Каже да је Сандип „ишла редовно у Лас Вегас" до јула 2013. године и да се чак хвалила како је претворила „1.100 у 25.000 долара".

Каква год да је хронологија заправо била, јасно је да Каур није вратила дугове. У то време је њена мајка почела за њу да уговара брак.

Позивала је потенцијалне просце у породични дом, али Сандип није била одушевљена.

„Какав је то мушкарац који нема петљу да каже својима да жели да ожени жену коју сам изабере?", каже.

Осим тога, уговорени брак њених родитеља био је фарса. У септембру 2013. године, Сандип се тајно венчала са мушкарцем по свом избору.

Док смо разговарали у затвору, није хтела да прича о свом мужу.

Рекла је само: „Била сам затвореник у сопственом дому".

Амундип ми каже да је Сандип муж давао 1.000 долара недељно, које би она прокоцкала у Лас Вегасу.

Њена сестра од тетке такође додаје да је у јануару 2014. године Сандип одузет аутомобил у принудној наплати неплаћених рачуна.

У априлу исте године, њен брак се завршио, а муж је престао да јој даје новац у мају, каже Амундип. Тада су хипотека и велики коцкарски дугови, заједно са Сандипиним лажима, постали бомба са тајмером који откуцава.

Утеривачи дугова

У понедељак 26. маја 2014. године, на Дан сећања, Сандип каже да је приметила како је тајанствени црни аутомобил прати док се возила ка Фримонту у Калифорнији у посету пријатељима.

„Мислила сам да је мој отац унајмио неког да ме прати", каже. Када је отишла да плати након пуњења горива, видела је двојицу непознатих мушкараца како седе у њеном ауту.

„Па ви сте у погрешним колима", рекла им је.

„Морамо да разговарамо. Знамо да си ти Сандип", сећа се да јој је један од њих рекао. „Дугујеш нам 25.000 долара, али то није довољно, треба нам више."

Каур каже да то нису били мушкарци који су јој позајмили новац.

Није неуобичајено да бескрупулозни наплаћивачи дугова купе тешко наплатив дуг за мали део његове укупне вредности. Питала их је ко су.

„Један од њих је био тамнопут... један тип је био црнац. Средњег раста... имао је неки надимак, не сећам се који."

Сандип каже да су од ње захтевали 35.000 долара и да су јој дали два дана да их набави. „Моја породица тада још увек није знала ништа о свему томе."

„Питали су ме одакле ћу да набавим новац."

Каур је узела телефон: „Позваћу неке људе", рекла је. „Рекли су: ‚А зашто их не би позвала одмах?'."

Пошто нико није био вољан да јој позајми новац, мушкарци су претили да науде њеној породици, каже. Рекли су јој да може да бира - да им врати новац или да ради за њих.

„Нисам знала шта подразумевају под тим да радим за њих. Претпостављала сам да мисле нешто око дроге, шта знам, проституција.. .а они су рекли: ‚Можеш да опљачкаш банку. Опљачкај нечију кућу, уради било шта, потребан нам је новац.' Хтели су да ми дају пиштољ."

Када су предложили пљачку банке, Каур каже да јој се та идеја није чинила суманутом.

„Свело се на ‚чини или гини'. Ако то урадим, а онда се нешто деси, барем ће полиција бити укључена", резоновала је. „Или бих просто могла да се убијем."

Али зашто није само испричала све полицији?

„Још откад смо били деца, морали смо увек да лажемо", каже. Од казни које је претрпела у родитељском дому, до излажења и развода њених родитеља, све што је срамотно требало је крити.

Једанаест дана касније, Каур је била у бегу након прве пљачке банке у Валенсији. Возила је аутопутем Меџик Маунтин и наставила ка Лос Анђелесу.

Док је скидала перику, полицијски ауто је пролетео покрај ње у супротном смеру.

„Све време сам гледала иза себе, размишљајући: ‚Сад ће да ме ухвате... или сада? ...сада?'"

Међутим, након што је возила шест сати, Каур је схватила да је успела да побегне. Стигла је до ресторана у близини пристаништа у Санта Моници, где су је, како каже, чекали повериоци.

„Наредног дана сам се нашла са њима у Санта Моници, као што је било договорено. Рекла сам им шта сам урадила."

Каур каже да им је предала новац.

„Рекли су: ‚Ово није довољно'."

Дали су јој недељу дана да прибави још 20.000 долара, каже. Камата је расла по зеленашкој стопи и Каур каже да је некако скупила још 5.000 долара.

Затим је 20. јуна 2014. године отишла у Лас Вегас, да преда тај новац повериоцима.

Међутим, чим је стигла у град, осетила је добро познате лептириће у стомаку. Паркирала је ауто испред казина „Ариа", хотела повезаног са „Белађијом".

Можда би могла да тих 5.000 долара претвори у већи износ, размишљала је, и да заувек реши све своје проблеме.

Ништа не опија више од срећне руке у игри бакаре.

Сандипиних 5.000 долара постало је скоро 10.000 за свега неколико минута. Устрепталост се вратила.

Када је осетила нечију руку на рамену, помислила је да неки пријатељ жели да јој честита.

Ипак, био је то огроман радник обезбеђења, који јој је рекао: „Можете ли да пођете са нама? Издат је налог за ваше привођење."

Недуго потом, Каур је гледала у фотоапарат центра за привођење округа Кларк, у Булевару Казино Сентер. Маркер ју је коначно сустигао.

„Помислила сам да ће ме уловити и за пљачку банке и да је за мене све готово", каже.

Међутим, на њену срећу, нису је повезали са пљачком. Амундип јој је помогла да 26. јуна скупе 15.000 долара за јемство и Сандип је пуштена из притвора.

Њен дуг, пак, никада није био већи. А након што је оптужба за „тешко" кривично дело унета у њен досије, Каур је знала да више неће моћи да ради као медицинска сестра.

Прекретница

Ускоро је поново на ајфону претраживала адресе банака.

„Које су шансе да се извучем са још једном пљачком?", питала се.

„Можда треба само да се убијем и тако све окончам... не, онда би отишли код моје породице. Морам то да учиним. Била сам веома близу [самоубиства]. Непрекидно сам размишљала...

‚Таблете. Не, постоји могућност да преживим. А опет... ако већ размишљам да окончам живот, зашто и да не опљачкам банку? Дуг се повећава сваког дана. Наставиће да расте до краја мог живота. Ако бих могла да набавим још 20.000 долара од ове пљачке, онда сам успела.'"

Филијала банке „Велс Фарго" у Лејк Хавасу Ситију налази се на око 90 километара од државне границе Неваде, у Аризони.

Сандип Каур је 8. јула 2014. година ушетала у банку у уској црној хаљини која прати линију тела, носећи мараму са цветним дезеном, сунчане наочари по којима је била препознатљива, као и, неуобичајено за пљачку банке, сандале са изрезом на прстима.

У 5:30 поподне дала је службенику у банци цедуљу на којој је писало да има бомбу и да жели 100.000 долара.

Полицијски истражитељи наводе да је на цедуљи такође писало да су је петорица мушкараца натерали да опљачка банку и да она то не жели да уради. Службеник на шалтеру предао јој је новац и Сандип је отрчала до свог аутомобила.

„Паркирала сам поред [продавнице сендвича] ‚Џерзи Мајкс'", сећа се. „Неки људи су ме чак видели како истрчавам из банке. Тог дана сам имала среће."

Страховита олуја спречила ју је у бегу, каже. Возачи су били приморани да се зауставе и да сачекају да прође.

Док је киша добовала по ветробрану, избројала је новац и изнервирала се зато што га је било једва нешто мање од 2.000 долара.

Укључила је радио, а мушкарац из суседног аутомобила јој се насмешио. Учтиво је узвратила осмех.

„Свима осталима деловала сам нормално", каже. „Мозак ми је само понављао да је све у реду."

Дан касније, поручник Трој Стирлинг из полицијског одељења у Лејк Хавасу Ситију изјавио је за медије да упоређује податке са другим институцијама надлежним за спровођење закона.

„Неки од тих злочинаца обично воле да понављају исто дело и у другим областима", рекао је.

Мрежа се затварала око „Експлозивне лопуже".

Наредног дана, 10. јула, сестре Каур изашле су на вечеру. Амундип је била запањена колико је њена сестра изгубила на тежини. Често су заједно биле на дијетама, делиле планове исхране и охрабривале једна другу.

„Како ти полази за руком?", питала је, са завишћу. „Пре тога је имала 68 [килограма]...за месец дана је спала [на] 52."

Сандип јој ништа није рекла о пљачкању банака и било је очигледно да је шворц, каже Амундип. Није чак имала новца ни да плати вечеру.

Нове пљачке

Каур је, пак, већ планирала своју трећу пљачку, сада у Сан Дијегу.

„Проверила сам и сазнала да је тамо већ било много пљачки за које су се људи извукли. Један тип ког су називали Чичица никада није ни ухваћен ни ништа. Људи у Сан Дијегу су то некако подржавали", закључила је, јер „нико га није цинкарио".

Чичица је серијски пљачкаш банака са највећим бројем пљачки у Сан Дијегу.

Неки сматрају да је у питању млађи човек који носи маску какве се користе за специјалне ефекте у холивудским филмовима, како би прикрио своје стварне године. Није ухваћен ни након 11 успешних пљачки, а Сандип га је већ сустизала.

Да ли јој је, пак, пљачкање банака постајало лакше са више искуства?

„Свака је некако...другачија", каже.

Четрнаести јул 2014. године био је понедељак, најпопуларнији дан у недељи за пљачке банака, према ФБИ статистици.

Око 2:50 поподне, Сандип је опљачкала банку „Комерика бенк" у дистрикту Мидвеј у Сан Дијегу. То је била њена друга пљачка за шест дана.

Поново је предала службенику на шалтеру пресавијен лист папира, на ком је писало да захтева новац и да има бомбу. Том приликом се маскирала шареном марамом на глави.

„Тада сам украла 8.000 долара, па сам следећег дана отишла да се нађем [са повериоцима] на истом месту у Санта Моници", каже.

„Дала сам им новац, али и даље није било довољно... Рекли су ми: ‚Понестаје ти времена. Ако до 1. августа не будеш имала новац, отећемо те и мораћеш да радиш за нас.'

„Тада сам помислила: ‚Добро, опљачкаћу још ту једну банку и даћу им новац до првог и завршити са свим овим.' Одлучила сам се за Јуту, ни сама не знам зашто. Почело је да ми делује као да ће наставити да стално повећавају износ. Рупа је постајала све дубља."

Банка „Ју-Ес Бенк" у Сент Џорџу има драјв-ин шалтер, па мали број клијената заправо уђе у саму зграду подружнице.

Унутра, љубазно особље држи чиније са слаткишима на инфо-пулту.

У 4:50 поподне 31. јула 2014. године, Сандип Каур ушла је у банку са капуљачом на глави. Носила је наочари за сунце и хируршку маску, те је управник банке првобитно помислио да се плаши бацила.

Убрзо затим је, пак, схватио да: „Ово не ваља". Каур је службеници на шалтеру предала цедуљу на којој је писало: „ИМАШ ДВА МИНУТА ДА МИ ДАШ 50 ХИЉАДА У КЕШУ ИЛИ ЋУ ТЕ УПУЦАТИ. ОВО НИЈЕ ШАЛА".

Није имала пиштољ.

Управник је гледао како Каур отрчава до аута носећи новац, па је позвао полицију и дао им опис њеног сребрног нисана.

„Експлозивна лопужа" била је у бекству, изјуривши са паркинга највећом брзином.

Полицајац Марк Бил био је у оближњој ватрогасној станици када му је јављено за пљачку банке. У патролном аутомобилу појурио је ка аутопуту.

„Осумњичена је можда наоружана", рекао је диспечер.

Потера

Бил је поставио возило на излазу са аутопута, управо у тренутку када је најављени сребрни аутомобил пројурио крај њега. Возач је био превише низак да био могао да га идентификује.

„Чим је кренуо да ме прати, знала сам", каже Каур. „Схватила сам да је то крај."

Међутим, није се зауставила.

Полицијски аутомобил пратио ју је стрпљиво преко државне границе у Аризону. Тада се и локална полиција придружила потери, у два бела полицијска аутомобила са плаво-црвеним ротационим светлима.

Пустиња наранџасте боје у том делу изгледа скоро као предео са Марса док Сент Џорџ измиче из видокруга, пре него што огромне светлоцрвене стене у клисури реке Вирџин прогутају пут.

Полицијски радио је утихнуо, а возила у колони претворила су се у аутиће за игру, наизглед претворена у минијатуре огромношћу кањона.

„Размишљала сам о томе да слетим с пута", каже Каур. „Али нисам знала да ли ћу повредити још неког."

Када је потера пројурила кроз прашњави град Мескит, придружио јој се и полицијац Бред Свонсон. Чак три полицијска одељења су сада гонила Сандип, са укљученим ротационим светлима на аутомобилима.

Пројурили су покрај казина који се налазе дуж аутопута и у којима се рекламирају „СЛОТОВИ СА 10.000 ДОЛАРА КОЈИ ДОНОСЕ НАЈВИШЕ СРЕЋЕ", док су се примицали Лас Вегасу.

У 4:26 поподне Каур је прешла у другу временску зону у Невади, возећи брзином од више од 200 километара на час.

Полицајац Свонсон јавио је колеги који је чекао испред потере да постави бодљикави ланац. Међутим, Сандип је нагло заокренула и гуме на њеном аутомобилу нису биле оштећене.

Око 40 километара даље, пут се сузио и остала је само једна трака. Тамо је постављен бодљикави ланац, са већим успехом.

У 4:48 поподне, Сандипин пљачкашки поход се завршио. Полицајац Свонсон јој је наредио да изађе из аутомобила.

„Само ме упуцајте", преклињала је Каур.

Стигло је још полицијских возила, а хеликоптер са ТВ екипом зујао је изнад њих.

Трој Бенсон, полицајац из градске полиције Лас Вегаса, довикивао је Сандип упутства преко разгласа у Свонсоновом аутомобилу.

Пат позиција је трајала наредна два сата, све док полиција није убедила пљачкашицу да ће је одвести у болницу, а не у затвор. Међутим, лагали су.

Хапшење

Амундип Каур је у теретани вежбала на траци за трчање када јој је телефон завибрирао и на њему се појавила СМС порука:

„ОПЉАЧКАЛА САМ БАНКУ."

Сишла је са траке и зурила у екран. Појавио се следећи облачић са текстом:

„ЗЕЗНУЛА САМ СТВАР."

Каур су транспортовали у центар за привођење округа Кларк и ставили је у туробну затворску ћелију.

„Поново сам била у тој рупчаги. Помислила сам: ‚Ја ово не могу'."

Одлучила је да пресече вене.

„Покушала сам... али ме је цимерка пријавила", каже, плачући. „Онда су ме ставили у ћелију на психијатрији у којој вам скину сву одећу и онда седите голи."

Испитивање и суђење

Сет Футлик, специјални ФБИ агент, интервјуисао је потиштену Сандип Каур 14. августа.

„Каур није показала кајање, а није била ни потпуно искрена током тог интервјуа", рекао ми је.

Питао сам га да ли му је испричала о зеленашима.,

„Каур је показала да је неискрена, а није могла да пружи податке који би потврдили њене тврдње. Ова канцеларија није даље спроводила истрагу њених тврдњи о насилним зеленашима", одговорио је.

Пошто Каур отворено признаје да је водила живот „пун лажи", тешко је проверити њену причу.

Са друге стране, открио сам да су се обе њене пљачке у Аризони и Јути поклопиле са захтевима суда за повраћај њених коцкарских дугова. Који год да су њени стварни разлози, ово је прича о жени која очајнички настоји да сакрије своју срамоту.

Пре службе у храму сика у Јунион Ситију у Калифорнији, на степеницама испред храма читају се панџапске новине „Аџит".

Док се суђење Сандип приближавало, у тим новинама се спекулисало да јој прети до 20 година у савезном затвору на основу сваке од четири тачке оптужнице против ње, као и новчане казне од по 250.000 долара.

Каур каже да је њена мајка прочитала чланак и пала у несвест.

Ниједан члан Сандипине породице није био присутан приликом изрицања казне, 7. априла 2015. године у Петом окружном суду у Сент Џорџу.

Судији су предата писма њеног брата Џатиндера и сестре од тетке Амундип, у којима га веома емотивно преклињу да буде благ.

Неколико тренутака пре него што се Каур појавила, чујем звецкање ланаца на њеним рукама и ногама. Затим се догегала у малу судницу, у јарконаранџастом затворском комбинезону, са ознаком броја одштампаном на леђима.

Упутила ми је нервозан осмех.

У два поподне, Џеј Винворд, њен адвокат, бранилац по службеној дужности, обраћа се судији Теду Стјуарту са: „Има добрих и лоших криминалаца".

Он за Каур каже да је образована и да носи „велику вредност у друштву" и тврди да ју је њена култура „ухватила у замку".

„Ухваћена у замку?", одвраћа тужилац Пол Колер, чије одело је елегантније и помодније од Винвордовог.

„Треба да говоримо о онима који су заиста били у замци... породицама које су путовале аутопутем када је Каур јурила брзином од 200 километара на сат... банкарским службеницима... ови злочини су насилне и серијске природе."

С друге стране, Сандипино понашање је на моменте било скоро комично.

У току суђења је препричано како је опљачкала банку у Сејнт Џорџу претварајући се да јој је прст у ствари пиштољ. А и носила је ту смешну перику.

Потом почиње права драма у судници.

Судија је донео неуобичајену одлуку да суђење затвори за јавност и наложио новинарима да напусте судницу.

Јављено је да су изношени „осетљиви" докази у вези са тим како су Сандип третирали зеленаши. Чак и ако јој ФБИ агент задужен за њен случај није веровао, делује да судија јесте.

„Нагомилала је велике коцкарске дугове а онда је пљачкала банке да би могла да врати новац зеленашу", закључио је судија.

„То понашање објашњава зашто је урадила оно што је урадила, али ни у ком случају то не оправдава... то се не може користити као изговор, по мишљењу суда."

Изнервираним новинарима је дозвољено да се врате у судницу на време за завршну реч тужиоца.

„Била је спремна да се коцка не само са својим новцем и новцем који је освојила у казину, већ и са безбедношћу других људи", каже Колер.

Судија је изрекао Сандип Каур казну од 66 месеци у затвору и наложио јој да врати сваки долар који је украла.

Сандип је обрисала сузе из очију и захвалила се судији. Рекла је да је хапшење за њу било „олакшање".

Током нашег интервјуа у затвору, непосредно пре него што нам је истекло време, Каур ми каже да у последње време помаже другим затвореницима.

Неки од њих „излазе и враћају се", често због истих ситних злочина.

Сандип каже да их подстиче да преокрену свој живот док још могу. Такође каже да се поново заинтересовала за религију и да је доживела просветљење оне ноћи у самици затвора у Лас Вегасу.

„Тада сам престала да размишљам о томе да се убијем", каже. „Урадила сам ово самој себи...Сада се питам шта могу да учиним да помогнем другима? То је оно што ме мотивише сада."

Док се тешка врата затварају са треском и гледам Каур кроз ојачани прозор како се гега назад у ћелију, желим да јој верујем.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]