Корона вирус: Зашто се у неким земљама носе маске, а у другим не

Све оне који ових дана изађу на улице Хонгконгу, Сеула или Токија без маске, највероватније попреко гледају.

Од почетка епидемије корона вируса, нека места су увела ношење маски за све грађане, а свако ко је ухваћен без ње ризикује да постане друштвено изопштен.

Али у многим другим деловима света, од Србије и САД до Сиднеја и Сингапура, и даље је савршено прихватљиво ходати унаоколо непокривеног лица.

То што неке земље уводе ношење маске, док их друге одбацују, није само питање директиве владе и здравствених савета - ради се и о култури и историји. Али, како се пандемија буде погоршавала, да ли ће се и то променити?

Званичан став према маскама за лице

Од почетка избијања епидемије корона вируса, званичан савет Светске здравствене организације био је јасан. Само два типа људи треба да носе маске: они који су болесни и показују симптоме, и они који се старају о људима за које се сумња да имају корона вирус.

Нико други не мора да носи маске за лице, а постоји неколико разлога за то.

Један је тај да се маска не доживљава као поуздана заштита, будући да актуелно истраживање показује да се вирус шири капљицама и преко контакта са контаминираним површинама. Дакле, може да вас заштити, али само у одређеним ситуацијама, као кад се налазите у близини других људи где би неко заражен могао да кине или се закашље близу вашег лица. Због тога експерти кажу да је учестало прање руку сапуном и водом много ефикаснија мера.

Скидање маске захтева посебну пажњу да не би дошло до контаминације руку, а може и да вам унесе лажни осећај сигурности.

А опет, у неким деловима Азије сада сви по аутоматизму носе маске за лице - то се доживљава као безбедније и увиђавније према другима.

У копненој Кини, Хонгконгу, Јапану, на Тајланду и Тајвану, претпоставка је да свако може бити носилац вируса, чак и здрави. И зато, у духу солидарности, морате да заштите друге од себе.

Неке од влада ових земаља позивају све грађане да носе маске, а у неким деловима Кине чак можете да будете ухапшени и кажњени уколико је не носите.

У Индонезији и на Филипинима, где постоји сумња да има много непријављених случајева, већина људи у великим градовима почела је да носи маске да би заштитила себе од других.

У многим од ових земаља, ношење маске је била културолошка норма и пре избијања епидемије корона вируса. То је чак постао модни детаљ - у једном тренутку су Хело Кити маске биле хит на уличним пијацама Хонгконга.

У Источној Азији, многи људи су навикли да носе маске кад су болесни или у сезони поленске алергије, зато што се сматра непристојним да се отворено кија или кашље. Епидемија вируса Сарса из 2003. године, која је погодила неколико земаља у региону, такође је подвукла важност ношења маске, нарочито у Хонгконгу, где је било много смртних случајева од овог вируса.

Дакле, једна кључна разлика између ових и западних друштава је у томе да су она већ раније доживела заразу - а успомене на то још су свеже и болне.

У Југоисточној Азији, нарочито у гушће насељеним градовима, многи носе маске на улицама просто због загађења.

Али то се није примило свуда у Азији - у Сингапуру влада је позвала јавност да не носи маске да би били сигурни да ће бити довољно залиха за здравствене раднике и већина људи хода около без њих. Постоји значајно поверење јавности у владу, тако да су људи склони да се придржавају таквих савета.

Маска као друштвени подстрек

Неки тврде да масовно ношење маске, као веома визуелни подсетник опасности од вируса, може заправо да послужи вама и другима као „подстрек на одређену врсту понашања", за свеукупно бољу личну хигијену.

„Ставити на лице маску сваки дан пре него што изађете напоље је као ритуал, а у том ритуалном понашању осећате да морате да будете достојни онога што та униформа представља, а то је хигијенскије понашање, као што је недодиривање лица или избегавање прометних места и социјално дистанцирање", каже Доналд Ло, бихевиорални економиста и професор на Хонгконшком универзитету науке и технологије.

Ту је и идеја да чак и ситнице много значе у рату који је свет објавио вирусу.

„Не можемо да кажемо да су маске неефикасне, али претпостављамо да имају бар неког ефекта, зато што је то заштита коју дајемо здравственим радницима", каже Бенџамин Каулинг, епидемиолог са Хонгконшког универзитета.

„Ако маске користи много људи у прометним областима, мислим да то има неког ефекта на јавно ширење заразе, а у овом тренутку тражимо било коју малу меру којом може да се смањи преношење - на крају у збиру то чини разлику."

Али, има и негативних страна, наравно. Нека места као што су Јапан, Индонезија и Тајланд тренутно се суочавају са несташицом маски, а Јужна Кореја је морала да уведе рационисање маски.

Влада бојазан да би људи на крају могли да почну поново да користе исте маске - што је нехигијенски - користе маске које се продају на црно или носе маске из кућне радиности, које би могле да буду слабијег квалитета и стога практично бескорисне.

Људи који не носе маске на тим местима били су стигматизовани, до тачке да су избацивани из продавница и зграда или им се није дозвољавао улаз.

У Хонгконгу, неки таблоиди објавили су на насловницама слике западњака који не носе маске и окупљају се у групама у делу града за ноћни провод, и критиковали исељенике и туристе зато што не предузимају довољно мера предострожности.

Али дискриминација је у овом случају двосмерна.

У земљама у којима ношење маски није норма, као што је на Западу, они који су носили маске били су исмевани или чак малтретирани. Није помогло ни то што су многи међу тим који су имали маску били Азијци.

Али она друштва која заговарају ношење маски можда су у праву и експерти све више почињу да доводе у питање званични став СЗО-а.

Неевидентирани случајеви

Као прво, све је више доказа да има више „тихих носилаца" или здравих људи са вирусом који показују мало или нимало симптома него што су експерти исправа мислили.

У Кини се процењује да трећина свих позитивних случајева не показује никакве симптоме, према строго поверљивим подацима кинеске владе у које је имао увид Саут чајна морнинг пост.

На крузеру „Дијамантска принцеза", који се укотвио у Јокохами, око половине од више од 600 позитивних случајева није имало никакве симптоме.

Сличан однос асимптоматичних случајева пријављен је и на Исланду, који тврди да тестира већу пропорцију грађана него било где другде на свету.

Превладава уверење да зато што ови људи не показују симптоме и нису веома заразни. Али неки сада и то доводе у питање. Можда се, кад би сви носили маске, ти тихи носиоци вируса не би претварали у преносиоце?

Недавно објављена студија случајева у Кини показала је да су „неевидентирани случајеви заразе" или они са благим симптомима или без њих били у значајној мери заразни и можда одговорни за скоро 80 одсто позитивних случајева вируса.

То је, међутим, само једна студија и будућа истраживања ће несумњиво додати нове нијансе општој слици.

Маска за лице је можда производ скорашње историје, претходног искуства са заразама и културолошке норме. Али како размере ове пандемије буду расле, заједно са новим доказима и истраживањем, наше понашање могло би поново да се промени.

Додатно извештавање: Хелијер Ченг

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected].