Најтежа одлука: Сурова економска криза у Венецуели присиљава мајке да се одрекну беба

„Забрањено је бацање беба", пише на натпису који је направио Ерик Мехикано.

Овај венецуелански уметник поставио је знакове упозорења на зидове широм Венецуеле, након што је новорођенче пронађено у контејнеру за смеће близу његовог стамбеног блока у главном граду Каракасу.

Мехикано каже да је покренуо ову кампању да био указао људима на чињеницу да је у Венецуели „нешто постало уобичајено што не би смело да се сматра нормалним".

Економија земље налази се у великом паду, а сваки трећи Венецуалац има проблем како да обезбеди храну која испуњава минималне критеријуме хранљивости, према студији коју је спровео Светски програм за исхрану Уједињених нација.

Уз контрацептивна средства до којих је тешко доћи и која су многима прескупа, нежељене трудноће су честе. Строги закони о абортусу који дозвољавају прекид трудноће само у случајевима кад је мајчин живот угрожен или фетус није здрав додатно ограничавају изборе жена.

Усред економске кризе, једна добротворна организација саопштила је 2018. године да је приметила да се број беба напуштених на улици или остављених у улазима јавних зграда повећао за 70 одсто.

Венецуеланска влада последњих година није објавила никакве званичне бројке а министарство за комуникације и владино тело које се бави правима деце нису одговорили на наше захтеве за коментар.

Али социјалне службе и здравствени радници које је консултовао ББЦ потврдили су да је дошло до наглог повећања броја напуштених беба као и до наглог пораста броја оних која су дата на званично усвајање.

„Пречице"

Нелсон Виљасмил је члан савета за заштиту деце у једном од најсиромашнијих квартова у Каракасу. Он објашњава да се, суочени са лоше финансираним системом усвајања који је у потпуном расулу, очајни родитељи понекад одлучују за пречице.

Прича о беби Томасу (није његово право име) један је такав случај. Њега је родила мајка која је живела у сиромаштву у Каракасу и сматрала је да није у ситуацији да га одгоји.

Гинеколог који је био присутан при Томасовом рођењу пристао је да јој помогне.

Он каже да то није први пут да је срео мајку која је сматрала да не може да одгоји дете. „Оне се готово увек предомисле након што први пут подоје дете", објашњава он. „Али понекад се то не деси, а онда морате да пронађете неко решење."

Он је контактирао једну од својих пацијенткиња. У четрдесетим и жељна да има бебу, Тања (није њено право име) није могла да затрудни.

Она је желела да помогне Томасу и његовој мајци, али се после неког периода премишљања одлучила да га ипак не прихвати. Уместо тога, контактирала је пар са којим је пријатељица и који је пристао да одгоји Томаса као властито дете у свом дому у руралној Венецуели.

Морали су брзо да региструју дете да не би изазвали позорност, тако да је Тања платила мито од 250 долара како би званичник зажмурио и навео име њене пријатељице као Томасове биолошке мајке.

Томаса сада одгајају њени пријатељи на селу и његова нова породица управо је прославила Томасове прве самосталне кораке.

Тања каже да не жали за тим што је урадила и инсистира да је заобишла званичне канале усвајања за Томасово добро. „Никад нисам ни помислила да ћу урадити било шта слично, али легално усвајање не функционише у Венецуели и та беба би се напатила у државном сиротишту", објашњава она.

У клопци

Томас је усвојен уз добровољни пристанак његове мајке, али не мањка људи који искоришћавају очај венецуеланских жена.

Док је била трудна са другим дететом, Изабелин муж је умро, што је навело Изабел (није њено право име) да почне да размишља о томе да да дете на усвајање док је још била трудна. „Била сам сама и плашила сам се да нећу моћи да отхраним бебу", каже она.

Послушавши савет познанице, одлетела је на острво Тринидад у Карибима како би се састала са паром за који јој је речено да жели да усвоји њену бебу.

Речено јој је да ће њена реч бити последња кад је у питању било каква коначна одлука, али се врло брзо нашла под притиском Колумбијке која је уговорила трансакцију.

„Речено ми је да ће све бити легално а ја се никад нисам обавезала да ћу се одрећи бебе", присећа се она. Али једном кад се нашла у Тринидаду, „схватила сам да сам се нашла у клопци трговаца људима."

„Била сам под сталном присмотром", присећа се она. Изабел каже да јој није дозвољено да напусти кућу у којој је одсела и да се повратна карта за авион назад у њену родну Венецуелу која јој је обећана никад није појавила.

Раздвојени

Недељама касније имала је прерани порођај у тринидадској болници. Одлучила је да задржи бебу, али су на њу одмах извршили притисак Колумбијка и човек који је тврдио да је адвокат.

„Рекли су ми да нови родитељи чекају на паркингу и да морам да потпишем нека документа на енглеском која нисам разумела и да им предам моју бебу."

Изабел је испрва то одбила, али током наредних недеља њени тамничари су појачали притисак, ускративши јој храну, лекове и пелене.

„На крају сам морала да им предам сина да бих му спасла живот и да бих могла да се вратим у Венецуелу и потражим помоћ", каже она кроз сузе.

Уз помоћ једне невладине организације, Изабел је сада покренула правни поступак да поврати сина који се налази под званичним старатељством државе Тринидад. У овом тренутку, њој је дозвољено да га виђа само једом недељно.

Она каже да се неће смирити док њих двоје поново не буду били заједно.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]