Америка, самоубиства и свеприсутно оружје: Мало позната епидемија америчког проблема са оружјем

Ноћ када је Брајден умро била је хладна и ведра у Хелени, у подножју Стеновитих планина у савезној држави Монтана.

Снег је благо падао по граду и задржаао се у наносима око кућа. Брејден је са мајком Мелисом гледао репризу омиљене хумористичке серије.

На другом крају града, Брејденов најбољи пријатељ Кејс налазио се са властитом мајком у дому породичног пријатеља.

У том тренутку, почетком фебруара 2016. године, Брејден Шејфер и Кејс Дитрих били су најбољи пријатељи скоро половину живота.

Упознали су се кад су имали девет година, кад се Брејден накнадно уписао у локалну школу у Хелени и био му је потребан неко ко ће га упознати са средином.

Брејден је био бистрооки дечак широког, зубатог осмеха, склон несланим шалама.

Кејс је био повучени, стидљиви дечак.

Привукло га је Брејденово лагодно самопоуздање.

Живели су у Хелени, правили друштво један другом у дугим летњим данима, и касније, као тинејџери играјући кошарку, пливајући у језеру или се возећи бесциљно у Брејденовом црном шевијевом камионету из 1991. године.

Ретким данима кад се не би виђали, слали би један другом поруке, размењујући током година на стотине њих.

Та фебруарска ноћ ни по чему није била другачија.

Кејс је послао поруку у којој је рекао да је заборавио фармерке у Брејденовој кући; Брејден је одговорио рекавши да није завршио домаћи задатак. Кејс је прекорио пријатеља због домаћег.

„Друже, мораш то да урадиш", написао је.

„Немој да понављаш разред."

„Нећу, друже", одговорио је Брејден.

„У реду, само проверавам", одговорио је Кејс.

Кејсу је било важно да Брејден држи ствари под контролом.

Кејсова властита будућност деловала је неизвесно - отац му је био у затвору, а мајка га је сељакала од куће до куће, увек једва успевајући да плати станарину.

Напустио је школу претходног лета, са 15 година, и радио у ресторану за такосе.

Брејден му је био као брат; њих двојица су водича рачуна један о другом.

Кејсов телефон се осветлио са још једном поруком.

„Хеј, друже.Ти си страва пријатељ, друже", писало је.

Кејс је осетио промену тона. „Хвала ти, бураз, шта се дешава?", одговорио је.

„Друже, не осећам више ништа", одговорио је Брејден.

„Не да ми се да гурам даље."

Кејс никад није посумњао да је његов пријатељ суицидалан.

„Он је био весео, опуштен тип", испричао ми је Кејс.

„Бавио се спортом, помагао је пријатељима. Он је дизао расположење другима кад би били нерасположени. Био је сјајан тип."

Али седећи у својој соби те ноћи у фебруару, Кејс се забринуо.

Написао му је поруку: „Морам ли да ти долазим тамо, бураз?".

У Брејденовој кући, Мелиса је била уморна и устала је од телевизора.

Рекла је Брејдену да га воли и добацила му да не остаје до касно, а потом отишла у кревет.

Сам у соби, Брејден је Кејсу послао низ све безнадежнијих порука.

„Друже, седим сам са псом и мислим се", написао је.

„Осећам се као да немам ништа, али не знам."

Кејс је одговорио: „Буразеру, да ли сам ти потребан?".

Онда је Брејден рекао пријатељу да не долази до његове куће, „шта год да се деси".

„Немој да долазиш ако престанем да ти одговарам", написао је, „позови полицију, друже."

Кејс је излетео из собе, па низ степенице, и зграбио кључеве од кола његове мајке.

„Потребан сам Брејдену!", викнуо је док је истрчавао на врата.

Код Брејдена, Мелиса је чула да је њен син устао.

Дозвала га је из собе, а он је рекао да само иде по филм, да је воли и да ће се видети сутра.

Док је Кејс јурио тих неколико километара са другог краја града, телефон му се осветлио последњом поруком, коју он неће видети све док не буде стигао до куће, док не буде било прекасно.

„Хеј, друже, зови ме, молим те."

Он је и даље запањен брзином којом је изгубио пријатеља.

„Био је то само обичан разговор једне обичне вечери", рекао је.

„Одједном је само од веселог постао мрачан."

Стопа самоубистава у САД скочила је драматично у последње две деценије, тврдоглаво се опирући покушајима превенције и претварајући се у националну кризу јавног здравља.

Брејден је био један од скоро 45.000 Американаца који су се убили 2016. године.

Чак и уз конзервативну процену, то је двапут већи број него почињених убистава исте године.

Према подацима које је прошле године објавио Центар за контролу и превенцију болести (ЦДЦ), национална стопа самоубистава скочила је између 1999. и 2018. године за 35 одсто, повећавши се у свим савезним државама.

У Монтани, где је Брејден живео, у те две деценије скочила је за 38 одсто и људи су се убијали према стопи која је превазишла сваку другу државу у Америци.

А раст је највећи међу америчком адолесцентском популацијом, превазишавши све друге старосне групе.

Према ЦДЦ-у, стопа тинејџера и младих одраслих људи који одузимају себи живот скочила је у последње две деценије 47 одсто.

ЦДЦ указује на широки дијапазон покретачких снага иза самоубиства: друштвена и географска изолација, финансијске потешкоће, зависност од дрога и алкохола, и проблеми са менталним здрављем.

Али он истиче и заједнички фактор у већини америчких самоубистава: ватрено оружје.

Већина људи која се убија у САД-у за то користи ватрено оружје.

Брејден је користио ватрено оружје.

Самоубиство је тиха епидемија америчког проблема са ватреним оружјем - на њега одлази отприлике две трећине свих смрти изазваних ватрених оружјем, док националном расправом око контроле оружја доминирају масовна убиства, на која одлази мање од један одсто.

У просеку је током 2018. године, сваког дана умрло 67 људи од самоубиства извршеног ватреним оружјем, бројка која је само скакала сваке године од 2006. године.

Део проблема са самоубиствима ватреним оружјем је што су она убедљиво најсмртоноснији начин.

Постоје три статистичке цифре које заједнички сликају јасну слику о улози коју ватрено оружје игра у америчким самоубиствима: око 85 одсто људи који употребе ватрено оружје ће умрети; око 95 људи који користе неки други начин ће преживети; и око 90 одсто оних који преживе неће поново покушати.

„Превише људи мисли да ако желите да одузмете себи живот, ви ћете то и учинити, а начин није битан.

„Али оружје у кући повећава шансу за самоубиство отприлике три пута", каже Дејвид Хеменвеј, директор Харвардског истраживачког центра за контролу повреда (ХИЦРЦ) и један од водећих истраживача самоубистава у земљи.

„Уколико нас питате која је једна ствар у коју смо заиста сигурни истражујући самоубиства у САД, то би било то", каже он.

Напори за превенцију самоубиства историјски су се усредсређивали на оно што Хеменвеј зове „зашто - друштвени, финансијски и ментални окидачи."

Он и његове колеге истраживачи у бостонском ХИЦРЦ-у волели би да део тог фокуса пребаце на лакше променљиви феномен: начин који људи користе, тј. „како",

„Природно је усредсредити се на зашто, покушати разумети како је неко доспео до те тачке", каже Катарина Барбер, Хеменвејева колегиница и помоћница директора у ХИЦРЦ-у.

„Али у једном тренутку морате да застанете и размислите који је ефикаснији приступ спасавању живота", каже она, „а то је како."

Ватрено оружје - најистакнутије 'како' у америчким самоубиствима - одузима фактор времена.

Оно је брзо, смртоносно ефикасно и оставља мало простора за предомишљање или интервенцију који би спасли живот.

А опет студија за студијом показује да је самоубиство драматично импулсиван чин.

У студији из 2009. године, 48 одсто људи који су покушали себи да одузму живот рекло је да су почели да размишљају о том чину мање од десет минута пре него што су га починили.

Једна друга студија из 2001. године показала је да је исти проценат људи одлуку доносио мање од 20 минута.

Истраживачи кажу да чак и постављање кратког временског периода илити мале препреке између људи и начина самоубиства може да спречи смрт.

„Заправо је прилично ђаволски тешко одузети себи живот, зато што ваше тело то одбија или се ваш ум томе опире", каже Барбер.

„Већина метода самоубиства вам пружа ту прилику, зато што траже време. А понекад је довољан само мали временски период да би се одустало."

Ако питате Брејденовог оца Стива, рећи ће вам да је његовом сину био потребан само минут.

„Увек то кажем: 'Био му је потребан само минут'. И што више причате о овоме, више ћете проналазити људе који су то желели да ураде а нису, зато што су добили тај минут."

Стив Шејфер и даље живи у Хелени, где је преузео активну улогу указивања на чињенице о самоубиству и менталном здрављу.

Један зид његовог стана је украшен урамљеним успоменама на његовог сина - фотографијама, дечјим цртежима, кошаркашким дресом.

Брејденово име извезено је на његовој мотоциклистичкој јакни, на месту његовог срца.

У ноћи кад је Брејден умро, Стив је био у Сакраменту, у дубоком сну у хотелској соби после трговачког посла од тога дана.

Његов телефон - утишан али програмиран да се огласи после поновљених позива с истог броја - на крају га је пробудио и он је преко везе сазнао од старог другара из средње школе који је у међувремену постао полицајац да му је син мртав.

Стив и даље размишља о тој последњој поруци коју је његов син послао Кејсу те ноћи.

„Хеј, друже, зови ме, молим те."

„Ту је Брејден тражио тај минут, каже Стив.

„Имате много начина на које можете да се убијете, али је оружје најтренутнији. Најлакши, најбржи."

„Не кажем решите се оружја, не кажем решисте се свог права, али ми напросто морамо да имамо боље законе."

Историја нас учи да смањење приступа одређеним методима самоубиства може да има драматичан утицај на стопу самоубиства.

Почетком 20. века, Велика Британија почела је да греје домаће рерне угљеним гасом, који је садржао смртоносни ниво угљен моноксида.

Стопа самоубиства је скочила, нарочито међу женама, а до педесетих година више од половина самоубистава у Великој Британији - отприлике иста пропорција као самоубиства ватреним оружјем данас у САД - укључивале су рерну на гас.

А онда је 1958. године влада почела, сасвим случајно, да замењује рерне на угљени гас чистијим природним гасом који је био буквално лишен угљен моноксида и до почетка седамдесетих самоубиства у гасној рерни пала су на нулу, а укупна стопа националних самоубистава опала је за трећину.

Такозвана „прича о угљеном гасу" постала је прекретница за експерте превенције самоубиства широм света.

Има и других примера.

Раних деведесетих, Шри Ланка је имала једну од највећих стопа самоубистава на свету, самом слободном доступношћу токсичних пестицида.

Два закона усвојена 1995. и 1998. године ограничила су приступ смртоносној класи пестицида и до 2005. године стопа самоубистава је опала за половину.

У Швајцарској, реформа војске 2003. године преполовила је број војника а индиректно смањење доступности ватреног оружја довела је до драстичног смањења самоубистава међу мушкарцима.

Слично, у Израелу 2006. године, војска је забранила млађим војницима да носе службено оружје кући преко викенда и ова мера довела је до пада од 40 одсто у самоубиствима.

А закони усвојени у Великој Британији 1998. године забранили су продају седатива у бочицама, што је значило да свако ко је желео да набави велику количину ових лекова морао је да их истискује из блистер паковања једну по једну.

Та наизглед мала препрека имала је огроман ефекат - број смрти од узимања прекомерне дозе седатива опао је за 43 одсто у наредној деценији а трансплантације јетре због узимања прекомерне дозе седатива за 61 одсто.

Слична смањења примећена су у САД после уградње ограда које спречавају људе да скачу са мостова, а студије показују мало или нимало ефеката „замене" - тј. повећања броја самоубистава на другим оближњим мостовима.

У Сан Франциску, где десетине људи умре сваке године после скакања са моста Голден Гејт, петогодишња метална баријера за самоубиство у вредности од 76 милиона долара, коју је платила држава, требало би да буде завршена до 2023. године.

Али баријере приласка оружју сасвим су друга прича.

Национално удружење власника оружја (НРА), водећи лоби за ватрено оружје у земљи, држи у трајном стиску Републиканску странку и оштро се опире скоро сваком закону који ограничава слободан приступ ватреном оружју.

Оно негира да строжи закони о оружју имају везе са нижом стопом самоубистава - њен огранак задужен за штампу недавно је изјавио да се укључивање самоубистава у годишњи број смрти од ватреног оружја своди на „лажне вести".

НРА није одговорио на захтев за коментаром на овај чланак.

„Све што поставља баријеру између потенцијалне муштерије и оружја изазива отпор индустрије", рекао је Пол Нештат, ванредни професор психијатрије на Медицинском факултету Џон Хопкинс.

„А опет студија за студијом показује да свака регулатива која ограничава приступ ватреном оружју смањује стопу самоубистава."

Најпростија баријера оружју је катанац.

Пушка којом је Брејден извршио самоубиство налазила се под катанцем, у дрвеном ормару, али је Брејден знао где да нађе кључ а муниција је била одложена заједно са пушком.

Многи пушке су чак још мање безбедне од тога.

Према националној студији из 2015, два на сваких 10 домаћинстава са децом која поседују оружје држе најмање један примерак тог оружја на најмање безбедан начин - напуњен и незакључан.

То значи да око 7 одсто америчке деце - отприлике 4,6 милиона - живи надомак напуњеног пиштоља.

Нема федералних закона а мало савезних држава захтева безбедно одлагање оружја, а нема ни федералних стандарда за катанце на ватреним оружјима.

Само седам од 50 држава има законе који захтевају безбедно одлагање пиштоља у кући, а готово их је немогуће спровести у дело а да се не иде од врата до врата са налогом, што је, као што је Нештат истакао, „искрено, неамерички".

Постоје друге опције.

После два масовна убиства у Тексасу и Охају у августу, у којима је за 24 часа убијено 29 људи и која су накратко потресла нацију од уобичајеног нехајног приступа проблематици насиља ватреним оружјем, појавили су се такозвани закони „посебне пажње" као ретка тачка слагања у свим политичким редовима.

Закони посебне пажње - званично знани као директиве за заштиту од екстремног ризика илити ЕРПО - омогућавају члановима породица да затраже од суда одузимање приступа ватреном оружју уколико особа представља претњу по себе или друге.

Индикативно је да је требало да се десе два масовна убиства, а не читаве деценије раста броја самоубистава ватреним оружјем, да би се ЕРПО увео у јавну свест, али докази указују на то да су онолико ефикасни као алатка за превенцију самоубиства колико САФ уопште може да се нада.

ЕРПО-и су испрва били повезани са 7,5 одсто смањења самоубистава ватреним оружјем у Индијани и 14 одсто смањења у Конектикату, где се пропорција субјеката којима је одузето оружје а примали су негу менталног здравља ван институција удвостручила за годину дана откако је усвојен закон.

Мали талас држава усвојио је ЕРПО законе после масовног убиства у школи у Паркленду, на Флориди, у фебруару 2018. године, али има још 17 држава са неким обликом активне регулативе.

А само две државе, Мериленд и Хаваји, плус Дистрикт Колумбије, омогућавају лекарима - који су често први који примећују знаке кризе менталног здравља код деце и адолесцената - да га званично затраже.

Истраживачи јавног здравља могу да вам наведу списак сличних закона и заштита за које кажу да би помогли у смањењу самоубистава ватреним оружјем а да истовремено озбиљно не нарушавају права власника оружја:

Међу најефикаснијим би могли да буду закони о дозволама за куповину оружја, који постоје у неком облику у скоро 13 држава и захтевају од потенцијалног купца оружја да се пријави за дозволу, и то лично, у канцеларији службе за одржавање реда и мира.

Свако коме се одобри дозвола потом може да купује оружје наредних пет година без поновних провера историјата, којима би иначе морали да се подвргну.

Али за оне који оружје купују импулсивно, ово представља привремену препреку.

Истраживачи са Џон Хопкинса проценили су да се закони о дозволи за куповину оружја у Конектикату, уведени 1995. године, везују за 15,4 одсто смањења самоубистава ватреним оружјем, док се укидање закона о дозволи за куповину оружја у Мисурију 2007. године везује за повећање од 16,1 одсто у самоубиствима ватреним оружјем.

„Кад се ова врста политике уведе промишљено, она ради", каже Нештат.

„Проблем је што их не уводимо ни изблиза довољно, а кад то учинимо, она је на крају ослабљена. Отпор је веома, веома снажан."

Уз мале шансе за значајне измене закона, неки званичници јавног здравља сада највећу наду за смањење стопе самоубистава ватреним оружјем не виде у Вашингтону, или у судницама, или у државном законодавству, већ на свеукупно много мање вероватном месту: у продавницама оружја.

У неколико држава, незамисливе коалиције истраживача јавног здравља и љубитеља оружја формирале су се са заједничким циљем указивања на ову проблематику.

Прва таква коалиција настала је пре скоро деценију кад је Ралф Демико, власник велике продавнице оружја у градићу Хуксету, у Њу Хемпширу, примио позив од локалног истраживача јавног здравља након што је локални иследник видео да се троје људи убило за само шест дана убрзо након што су купили оружје у његовој продавници.

„Био сам запањен", рекао ми је Демико.

„Нисам могао да верујем."

Демико је изнова и изнова гледао снимке продаје са ЦЦТВ-а.

Он је веровао да води друштвено одговорну продавницу оружја, која се чак хвалила незваничним слоганом: „ватрена оружја за одговорне", где је особље примењивало разумне кораке приликом сваке продаје и могло да препозна угрожене особе или особе у кризи. Али кад је он погледао снимке, видео је три најнормалније могуће продаје.

„Нисам видео ништа необично", рекао је.

„Баш ништа."

Он је пристао да удружи снаге са истраживачем који га је позвао, докторком Илејн Френк, а заједно су покренули Пројекат продавнице оружја.

Без подршке државе и скоро без икаквог буџета, направили су плакате за оглашавање и картице са саветима за безбедно одлагање оружја и детаљима контакта за групе подршке, и поставили их по седамдесетак продавница оружја у Њу Хемпширу, где су више од 85 одсто смрти узрокованих ватреним оружјем заправо самоубиства.

Између пројекта и његовог циља налазили су се читави слојеви дубоко укорењеног неповерења.

Неки власници продавница рекли су да је то само још један начин да се сатанизује оружје. Други су тврдили да ће то нашкодити пословању.

Али шест месеци пошто су отпослали материјал, Френк и Демико лично су посетили сваку продавницу са списка, и то ненајављено, и открили да су њихови памфлети и плакати били изложени у скоро пола њих.

„Сматрали смо то прилично великим успехом, навести неке власнике продавница оружја да верују људима који се баве јавним здрављем", рекао је Демико.

„Нисам то видео никад пре."

Вест о пројекту проширила се и на друге државе.

У Колораду, мали државни тим за превенцију самоубиства тражио је начин да смањи велику стопу самоубистава ватреним оружјем у држави која пружа велики отпор законима о оружју.

Џерод Хиндман, који је читаву деценију водио иницијативу превенције самоубистава у Колораду, саставио је предлог за финансирање по моделу Пројекта продавнице оружја.

Пилот је одобрен, а потом стављен на чекање међу онима који одлучују из страха да би могао да одврати гласаче пред изборе за гувернера, а потом поново одобрен након што се пушкарање у средњој школи високог профила претворило у самоубиство.

Забринути да би иницијатива са подршком државе могла да иритира људе у заједници љубитеља оружја - која се традиционално преклапа с онима који зазиру од интервенције државе и федералне владе - Хиндман и његов тим прикрили су учешће у пројекту.

„Веома смо водили рачуна да то не буде државна иницијатива, нисмо ставили ознаке државе ни на једну од тих порука", рекао је он.

„Делили смо сав материјал преко локалних партнера на нивоу округа и подстицали их да стављају властите логое на њих, како би локалним људима изгледала као локална иницијатива."

Пројекат је раздељен у пет углавном руралних округа на Западним падинама Стеновитих планина - укупно око 50 продавница оружја.

Врста људи која је замољена да помогне у дељењу била је она која не би одскакала кад би ушла у једну продавницу оружја.

У Монтроузу, на Западној падини, избор је пао на лојалног полицијског командира Кита Кедија, који је рођен у граду, одрастао на ранчу и постао члан НРА и ватрени поборник права на ношење оружја.

„Лично сам познавао све власнике продавница оружја", рекао ми је Кеди.

„То су све људи са којима могу да седнем и поразговарам у четири ока, без нелагодности, уместо да они само слушају жваку неке државне или федералне агенције."

И у већини случајева то је функционисало, рекао је он.

Власници продавница оружја и стрелишта у руралном западном Колораду учествовали су у иницијативи јавног здравља којој би иначе можда пружили отпор.

„Знам Кита одвајкада", рекао је Стив Смит, власник Ган Депоа из Монтроуза, где савети за превенцију самоубиства сада могу да се нађу на пултовима радње.

„Кад вам уђе неко као што је Кит и почне да вам говори, дођавола, послушаћу га, зато што смо, до врага, заједно ишли у средњу школу."

Неки од оних којима се Кеди обратио одговорили су властитим личним искуствима. Кит Кери, благоглагољиви оружар који поправља пушке, пиштоље и рогове - музичког типа - из мале радионице са једним човеком поред његовог дома у Монтроузу, изгубио је ћерку од намерне прекомерне дозе 2009. године.

„Имајући пример са мојом властитом ћерком, за мене је све то постало исувише лично", рекао је Кери.

„Самоубиство, било којим методом, заиста је ужасна и погубна ствар по породицу и пријатеље.

„Али оружја, нарочито на западу, веома су распрострањена.

„Ми смо веома за оружје, за други амандман, за САД. А ватрено оружје је најефикаснији начин да човек себи одузме живот."

Кери сада држи памфлете које му је дао Кеди на истакнутом месту у својој малој радионици.

„Неки људи преузму ту информацију", рекао је он.

„Већина је погледа и не узме. Држим је на пулту, тамо је сваки дан. Свака нова муштерија је види. Осећам обавезу да то радим."

Свака иницијатива за превенцију самоубиства имала би његову подршку, рекао је он, само уколико се не ради о усвајању нових закона о оружју.

Према Хиндману, држаном координатору за превенцију самоубиства, првобитни пилот у Колораду имао је скоро исту стопу успеха као и оригинална иницијатива у Њу Хемпширу - мало изнад 50 одсто продавница пристало је да изложи материјал.

Уз малу количину обновљених средстава, проширили су пројекат са Западне падине на друге делове државе.

Џеклин Кларк, власница Бристклоун шутинга у главном граду Денверу, не само да је примила материјал пројеката већ је додала властите мале иновације.

Изменила је правила у Бристклкоуну како би спречила нове муштерије да изнајме ватрено оружје за пуцање на стрелишту продавнице уколико дођу саме.

(Велики број људи у САД извршило је самоубиство на стрелиштима изнајмљеним оружјем. „Дешава се чешће него што људи о томе причају", рекла је Кларк.)

Она је увела свест о самоубиствима и безбедном одлагању оружја у своје месечно окупљање жена и почела је да нуди - по цени провере историјата - да причува оружје сваком ко је забринут за члана породице или самог себе.

То је сада „једанаеста заповест" смерница за безбедност оружја у радњи: „Размислите о привременом одлагању оружја ван куће уколико је члан ваше породице суицидалан."

Свако мало особље Кларкове добијало би негативну реакцију на нову политику стрелишта или плакате, рекла је она, али чешће се дешавало да и сами дођу у прилику да саслушају неку личну причу о самоубиству.

„Наравно, можда ћемо изгубити мало посла, али радије бисмо да изгубимо једну или две муштерије, него да имамо трагедију", рекла је она.

„Ми смо веома за оружје, за други амандман, за САД. А ватрено оружје је најефикаснији начин да човек себи одузме живот."

Кит Кери, оружар

У Брејденовој родној Монтани, која има највишу стопу самоубистава у земљи и шесту највећу стопу власништва оружја, Пројекат продавница оружја тек треба да се запати.

„Ми имамо мало другачији став у Монтани што се тиче ватреног оружја", рекао је Карл Ростон, државни координатор превенције самоубиства.

„А то је ублажавање."

Ростон и његов тим снимили су телевизијску рекламу како би указали на проблем самоубистава ватреним оружјем, али морали су да се боре против „каубојског менталитета", рекао је он, „где се бавиш својим послом и нико ти не говори шта да радиш."

„Такав менталитет ствара стигму, а стигма спречава људе да безбедно одлажу оружје, закључавају лекове, траже помоћ за проблеме менталног здравља.

„Она је необично јака, културолошки усађена, и овако је већ више од сто година", рекао је он.

Да ли ће Пројекат продавница оружја имати статистичког ефекта на самоубиства ватреним оружјем немогуће је одредити у овој фази, нема довољно новца иза пројекта у било којој од држава да би се извршила неопходна врста анализе.

А било би тешко сакупити податке, рекао је Мајк Анестис, водећи истраживач самоубистава.

„Морали бисте да пратите ко је улазио у продавнице оружја и излазио из њих, а ту постоји огромна препрека.

„Параноја је можда прејака реч, али постоји извесна забринутост поводом аутсајдера који воде евиденцију о власницима оружја.

„До података који би вам били потребни да процените овај приступ веома је тешко доћи."

Ралф Демико, власник продавнице оружја који је примио позив за покретање оригиналног пројекта, признао је да је имао „озбиљна питања колико ће ефикасан читав пројекат да буде."

Али он пензионерске дане проводи у покушајима да исто спроведе и у другим државама.

„Полажем велику наду", рекао је он.

„Код Рајлија, његова продавница оружја у Њу Хемпширу, затворила се у новембру, али градић Хуксет има још четири такве и уколико успете да прођете проверу историјата на лицу места, и даље можете да уђете у неку од њих и за неколико минута изађете са оружјем.

Ватрена оружја нису једини фактор у америчким самоубиствима; далеко од тога, самоубиство је сложено, разноврсно и има - језиком јавног здравља - многе факторе ризика.

Оружје је само једно од њих.

Али оружје је „фактор ризика који може да се модификује".

Као и уљени гас, паковање парацетамола и пестициди, оружје може да се избаци из једначине.

Оне ноћи кад је Бреједен умро, његова мајка Мелиса дала је сачмарицу коју је он употребио полицији и рекла им да јој је не враћају.

Касније је рекла да је зажалила што је нико није упозорио за одлагање ватреног оружја у њеном дому.

Жали што не може да оде кући и раздвоји метке од пушке или сакрије кључ који отвара дрвени орман.

„Чула сам после Брејденове смрти да ако држите оружје у кући, метке треба да држите одвојено. Жао ми је што ми то нико никад није рекао", рекла је она.

„Али, знате, чак и да ми се неко обратио раније, могла сам да помислим да нема потребе за тим. Зато што мој син то никад не би урадио."

Она се присетила како је чекала резултате Брејденовог токсиколошког налаза.

Није јој се допало кад је открила, месецима пре његове смрти, да је пушио канабис, али после његове смрти затекла је себе како се нада да ће налаз показати да је био надуван кад се убио.

Кад је овај испао негативан, надала се да ће открити да се задужио.

Жудела је за нечим што би јој разјаснило шта се десило, што би јој објаснило зашто се њен син убио свега неколико тренутака након што јој је рекао даје воли.

Мало касније, Мелиса је дала кућу на продају и заувек напустила стари крај.

Од тада није узела оружје у руке, одрекавши се старог хобија вежбе на стрелишту.

Али тек је на Дан мајки две године после Брејденове смрти смогла снаге да истрпи бол посете његовом гробу, кратком вожњом колима од њене нове куће у Хелени.

„Брејден је био дивна душа", рекла ми је после тога.

„Он и ја смо били стварно добри пријатељи."

Ни Мелиса, ни Стив, ни Кејс не верују у забрану оружја, али као и сваки шести од 10 Американаца, они верују у потребу за строжим законима о оружју.

„Ту љубитељи оружја застрањују - они кажу да сви долазе да им одузму сво оружје", рекао је Стив.

„Али не ради се о томе, ради се о безбедности, о томе да држите оружје и муницију одвојене. Зато што је довољан само тај један пут, а после ће вам бити жао што то нисте урадили."

Стив сада ради са Коалицијом Источне Хелене за превенцију и свест о самоубиству, групом коју финансира Брејденова рођака Това после Брејденове смрти.

У априлу ће Това, као председница групе, предводити четврту годишњу шетњу о указивању на овај проблем под називом Из мрака.

Организатори ће делити бројанице у девет различитих боја како би означили различите личне везе са самоубиством и менталном болешћу: црвено за губитак супружника; златна за родитеља; бела за детета. Това ће носити пурпурну бројаницу за губитак рођака, Стив белу за губитак сина.

Он се нада да ће шетње подстаћи људе да превазиђу стигму око менталног здравља и проговоре о својим проблемима пре него што постане прекасно.

Али организатори исто тако деле и бесплатне катанце за окидаче, да би подстакли људе да обезбеде оружја.

„Шта друго да радимо?", рекао је он.

Кејс се изборио са Брејденовом смрћу делимично тако што се пријавио у Маринце и отишао из Монтане у војну базу удаљену 2.000 километара у Ошенсајду, у Лос Анђелесу.

Оставио је иза себе Брејденов камионет - црни пикап из 1991. године који му је Стив поклонио после Брејденове смрти - а камионет је остао у Хелени са сломљеним мењачем, сакупљајући прашину.

После неколико година проведених у Калифорнији, Кејс је послао новац у механичарску радњу у Хелени да поправе камионет, а две недеље касније вратио се кући први пут од Брејденове смрти да га покупи.

У шевијевој кабини са ретровизора је висио Брејденов стари освеживач ваздуха заједно са Кејсовом матурантском торбицом.

„Кад сам повратио камион, као да сам поново добио и део њега", рекао је Кејс.

„Док сам седео у њему, осећао сам се као да се поново дружим с њим."

Претпоследњег дана у Хелени, Кејс је одвезао шеви до гробља Ускрснућа да први пут посети Брејденов гроб.

Надгробна плоча коју је затекао био је високи, закривљени комад сивог мермера са угравираном фотографијом Брејдена и натписом који гласи: „Обећајте ми да ћете помислити на мене сваки пут кад погледате у небо и угледате звезду."

На фотографији, Брејден се смеши од ува до ува - школска фотографија направљена недуго пре него што је умро.

Кејс је седео пола сата у тишини испред плоче, питајући се шта треба да осећа. Потом се одвезао кући да покупи ствари.

Рано наредног јутра, сео је на возачко седиште Брејденовог камионета, креснуо мотор и изашао на пут за 17-часовну вожњу назад до Калифорније.

И читавим путем, с времена на време, мислио на пријатеља.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]