Велика Британија и избори: Може ли Никола Стерџен да одведе Шкотску до независности

Премијерка Шкотске и лидерка Шкотске националне странке (СНП) Никола Стерџен изјавила је да ће истрајати у плановима да се одржи нови референдум о независности Шкотске, пошто су резултати показали да ће њена партија победити на изборима за парламент те земље, мада неће имати већину.

ББЦ предвиђа да ће СНП завршити на 63 места - два мање колико је потребно за већину у парламенту. Исто колико је та странка освојила 2016. године.

Стерџен је рекла да јој је сада приоритет да земља савлада Ковид кризу, али је нагласила да намерава да одржи референдум о независности када криза прође.

„И, да, када криза прође, даћемо људима у Шкотској право да бирају сопствену будућност.

„Све то сам обећала и све то намеравам да испуним", поручила је.

И рекла је да нема демократског оправдања да премијер Велике Британије Борис Џонсон, или било ко други, покуша да то блокира.

Ово би могло да изазове сукоб са британским премијером Борисом Џонсоном, који одбија могућност таквог изјашњавања јер каже да су се Шкоти већ определили 2014. године да остану у Великој Британији.

Са свим проглашеним мандатима у изборним јединицама и неколико резултата регионалних листа који тек долазе, СНП је до сада освојио 63 места, конзервативци 14 места, лабуристи 10, либерални демократи четири, а шкотски зелени три.

Шта је рекао британски премијер?

Премијер Велике Британије Борис Џонсон рекао је да би било „неодговорно и непромишљено" да се референдум одржи управо сада.

„Пажљиво сам слушао изборе у Шкотској. Мој утисак је био да су се они [СНП] удаљили од идеје о референдуму и мислим да је то врло мудро.

„Мислим да није време за уставне препирке и да се говори о разарању наше земље, када заправо људи желе да излече нашу привреду и крену напред. То људи желе."

Ко је Никола Стерџен?

Пролеће је у старом рударском селу и једна стидљива тинејџерка стоји у тихом ћорсокаку, покушавајући да умири устрептале нерве.

Бунгалов са кулир фасадом испред ње није изузетан ни по чему сем по једној ствари.

Ово је западна Шкотска 1987. године, место саздано од угља и гвожђа, само срце Лабуристичке партије, а опет плакати у тој кући нису гримизно црвени већ дречаво жути.

То је дом локалне кандидаткиње за Шкотску националну партију (СНП).

На општим изборима, Кеј Улрих завршила је на далеком и жалосном четвртом месту, освојивши мање од трећине гласова омражених торијеваца.

А опет је шеснаестогодишња Никола Стерџен препешачила готово километар од стамбеног блока у Дрегхорну да понуди помоћ Урлих - и СНП-у - како би пробали поново.

Био је први корак путовања које ће преобратити и ову младу жену и партију коју подржава.

Више од три деценије касније њено родно село заступају политичари СНП-а у Лондону и Единбургу.

Многи су покушали да дефинишу ту младу жену из Ајршајера.

Појавила се на страницама часописа Вог и у америчким забавним емисијама.

Сан је фотошопирао њено лице на тело Мајли Сајрус која јаше куглу за рушење, док је са насловне стране Дејли мејла вриштао наслов да је „Најопаснија жена у Великој Британији".

Ко је, дакле, Никола Стерџен и шта је покреће?

Меги и тинејџерка

Једном сам питао Николу Стерџен шта ју је одвело у политику.

Шетали смо по плажи у Ирвајну, неколико километара од села у ком је одрасла.

Управо је постала премијерка Шкотске, прва жена на том положају.

Она ми је, међутим, испричала да је политички активна постала у сенци једне друге револуционарне лидерке.

Између 1983. и 1986. године, више од три милиона људи у Великој Британији једва је састављало крај с крајем на социјалној помоћи док се Маргарет Тачер упињала да створи конкурентнију економију успут кротећи инфлацију, сузбијајући утицај државе и сатирући синдикате.

Без владине подршке, тешка индустрија - рударство, железаре, бродоградња и тако даље - која је представљала окосницу запослености, понос и идентитет Шкотске 20. века, била је на самрти.

Рудници, значајан извор радних места у Ајршајеру, готово су у потпуности нестали.

За стидљиву, марљиву ћерку младог електричара и још млађе зубарске медицинске сестре (Робин Стерџен је имао 21 годину кад се венчао; његова млада Џоан Фергусон само 17), живот је деловао неизвесно.

Породице су биле на корак од социјалне помоћи, рекла ми је Стерџен.

Владало је осећање да ако ваш отац изгуби посао, можда више никад неће радити.

Владао је и осећај безнађа, рекла је, чак очајања.

„По напуштању школе, чекала вас је озбиљна могућност да никад не добијете посао."

Кривци за то, сматрала је, налазили су се у Лондону, где је Конзервативна партија Маргарет Тачер пригрлила оно што ће постати познато као неолиберална економија - веровање у примат тржишта и презир према државној интервенцији.

Стерџенови су били гласачи СНП-а, али политика није била велика тема у њеном домаћинству, а њено детињство ни у ком случају није било суморно.

Млада Никола и њени пријатељи проводили су суботње вечери кружећи около по Фростијевој дискотеци на леду у Ирвајновом Магнум фитнес центру на музику групе Wham!

Код куће, излуђивала је родитеље бескрајно много пута пуштајући песму Letter from America шкотског дуета The Proclaimers.

С описима тешког живота и у руралној, и у урбаној Шкотској, чак и референцом на њено родно место („Irvine no more"), био је то, како је Стерџен рекла гостујући у ББЦ емисији Плоча за пусто острво, „саундтрек мог политичког буђења".

Била је пасионирани читалац од најранијег доба, гутајући подједнако штампу и романе, а њено занимање за политику код куће и у иностранству, а поготово њена посвећеност Кампањи за нуклеарно разоружање, подстицао је професор савремених студија на Ирвајновој академији Гринвуд.

Али зашто СНП, а не Лабуристичка партија?

„Мислим да ми је чак и тада просто изгледало да Лабуристи не могу да нам пруже праву заштиту од торијеваца", рекла ми је Стерџен.

„За мене је то било: 'Чему гласати за лабуристе?' Мислим да је у то време било 50 лабуристичких посланика, али нису могли да ураде ништа да спрече оно што је радила Маргарет Тачер."

„А то ме је веома директно навело да помислим: 'Е, па зашто бисмо имали владе за које не гласамо? Свакако би за Шкотску било много боље да буде независна, да бирамо своје владе.'"

Та мисао ће је дефинисати, али, кад је завршила школовање крајем осамдесетих, стално радно место као политичара СНП-а још није била реалистична опција.

Уместо тога, чекало ју је даље студирање и она је 1993. године дипломирала право на Универзитету у Глазгову са просечном оценом девет.

Као приправница у Глазгову, радила је за адвокатску фирму специјализовану за уговоре и имовину, након чега је прешла у Драмчепелово саветовалиште за право и новац у једном од најсиромашнијих крајева једног од најсиромашнијих градова у Великој Британији.

Прича се да се тамо осећала више код куће.

У то време већ јој се отварао политички пут.

Године 1997, на референдуму који је дозволила Лабуристичка партија Тонија Блера, Шкоти су у огромној већини гласали за преношење централног парламента који би заседао у Единбургу.

Стерџен се сама већ двапут безуспешно кандидовала за Вестминстерски парламент.

Године 1999. опробала се са Холирудом и постала оснивачка чланица Шкотског парламента за Глазгов захваљујући пропорционалном систему гласања.

Никола Стерџен имала је 29 година и њена каријера тек је требало да се захукта.

„Пројекат Никола"

„Крајња и потпуна посвећеност партији и својој улози" - тако ми је један познати политички ривал описао Николу Стерџен.

Била је то репутација коју је почела да гради истог тренутка када је ушла у парламент и постала министарка за образовање у сенци.

Следио је мандат министарке здравља, потом правде.

Прославила се као изузетно способна и борбена посланица - мада можда сувише озбиљна, туробна чак.

Коментатори су писали о њеној одећи и фризури и то не нарочито ласкав начин.

Да би описали њен стил у расправама, користили су пежоративни шкотски надимак „nippy sweetie" - који описује несимпатичну жену оштрог језика.

„Ето клопке за жене", рекла је Стерџен годинама касније на Међународном фестивалу књиге у Единбургу.

„Затичете себе како опонашате особине које се код мушкараца доживљавају као снага. Затим врло брзо схватите да се код жена оне не доживљавају као снага.

„И тако је мушки политичар који је веома предузимљив, агресиван, непријатељски расположен чак, велики, снажни лидер.

„Жена је џангризава и оштроконђа - 'a nippy sweetie', као што су имали обичај да ме зову."

Иступање у име жена, залагање за родну равноправност и критиковање мизогиних ставова постала су обележја политичке каријере Николе Стерџен, нарочито у каснијим годинама.

Постављајући на интернет слику себе као шкотске премијерке како први пут дочекује британску премијерку Терезу Меј у Единбургу, написала је:

„Политика настрану - надам се да ће девојке свуда видети ову фотографију и помислити да им ништа није ван домашаја."

Одлука Дејли мејла да један други састанак две лидерке опише насловом „Маните Брегзит, ко је добио Легзит (Ко има боље ноге)", нашироко је презрена.

„То је живописна илустрација колико тога још морамо да постигнемо", рекла је Стерџен.

Након што се 2010. године удала за извршног директора СНП-а Питера Марела, Стерџен је годинама морала да трпи спекулације и питања зашто овај пар нема деце.

Питања која нико није постављао, истакла је у интервјуу новинарки Тини Браун, Алексу Салмонду, кога ће на крају наследити на месту лидера партије.

Непријатна истина - а прошло је пет година пре него што је Стерџен одлучила да је обелодани - била је да је 2011. године побацила.

Упечатљиво, она је током тог мучног периода испунила државничку обавезу, присуствујући церемонији обележавања годишњице катастрофе на стадиону Иброкс у Глазгову.

Стерџен је обелоданила своје „болно искуство" на Твитеру „у нади да ће то оспорити претпоставке и осуде које се и даље праве о женама - нарочито у политици - које немају децу."

Стерџен је упознала Марела док је била тинејџерка, али они ће се тек 15 година касније представити као пар.

У том тренутку, она се већ убрзано приближавала највећем тренутку у каријери - кандидовању за лидерство партије.

Било је то у лето 2004. године, а лидер СНП-а Џон Свини дао је отказ због лоших резултата постигнутих на Европским парламентарним изборима.

Његови проблеми били су отежани унутрашњим трвљењем како најбоље остварити циљ независности, што је била стара дилема која и данас опседа партију.

Испрва највећа звезда СНП-а, Алекс Салмонд, који је партију водио од 1990. до 2000. године, искључио је могућност новог кандидовања, објавивши типично грандиозним стилом:

„Ако ме номинују, одбићу.

„Ако ме именују, одложићу. А ако ме изаберу, даћу оставку."

Уместо тога, подржао је кампању Николе Стерџен.

Она је брзо упала у невоље и пред затварање номинација, приватна анкета унутар СНП-а сугерисала је да ће је прегазити ривалка Розен Канингем.

Забринут због таквог исхода, Салмонд је саопштио да ће се ипак кандидовати, заједно са Стерџен која ће му се на изборној листи придружити као заменица.

Заједно су однели величанствену победу и тако је започело изузетно успешно политичко партнерство, иако су њих двоје чинили крајње необичан пар.

Један старији инсајдер из СНП-а који их обоје добро познаје каже да је Стерџен „веома повучена особа" и политичко циркус јој не пада природно.

То је у очигледној супротности са Салмондом.

„Мислим да је она неко ко је радио веома напорно на вештинама једног политичара", каже инсајдер.

То је подразумевало самосвесно мењање имиџа у транзицији званој „Пројекат Никола".

Новине су запазиле да је истовремено порадила на свом изгледу и отупела оштрицу.

Али био је то трновит терен, зато што се феминисткиња у њој одавно опирала интервјуима о начину живота у којима прича о фризурама и високим потпетицама.

Будући да је претходно изразила потпуну незаинтересованост за моду, одједном је јавност почела да слуша само о њеној колекцији ципела и склоности ка живописној одећи.

Њен породични живот такође је постао изложен јавности.

Говорила је о томе како воли да се опушта читајући прозу и гледајући телевизију, и открила да ретко залази у кухињу, што је територија њеног мужа.

„Она ми и даље пегла кошуље", рекао ми је Марел једном.

„Једина домаћинска ствар коју радим", одговорила је она брзо, додајући:

„У сопственој глави мислим да док год то радим, опроштено ми је за све остало."

Пројекат Никола завршио се са много позитивних написа.

Модна новинарка Тајмса Ана Марфи, на пример, хвалила је премијеркине „живописно скројене пословне комплете и хаљине још живописнијих боја" кад јој је доделила титулу Најбоље промене имиџа 2015. године.

Кад је Марел твитовао линк на тај чланак, његова жена је одговорила: „Драги @PeterMurrell - сигурна сам да си хтео да кажеш да никаква промена имиџа није била потребна… све најбоље, твоја супруга!".

За мене је тај шаљиви твит најбоље илустровао трансформацију од повученог у јавног политичара и с којом је лакоћом Стерџен пригрлила друштвене мреже - поготово Твитер - као алатку за кампању и пројектовање себе у јавности.

Можда је и морала - шкотска политика само што се није пребацила у већу брзину.

Пут до референдума

Четвртак 3. маја 2007. године била је посебно слатка ноћ за Николу Стерџен.

СНП је освојио 47 од 129 посланичких места у Шкотском парламенту, једно више од лабуриста, и први пут у својој историји стекао моћ на националном нивоу.

Салмонд је постао премијер у мањинској влади са Николом Стерџен као заменицом и министарком здравља, у улози у којој је брзо стекла репутацију способне и информисане државне службенице, упркос одсуству министарског или менаџерског искуства.

Дуга чекања на преглед и несташица слободних болничких кревета смањени су током њеног мандата министарке здравља, а стекла је похвале и пажњу изван граница Шкотске због начина на који се изборила са смртоносном епидемијом свињског грипа.

Такође је и први пут на сопственој кожи осетила политички скандал.

Стерџен је покушала да убеди шерифа Глазгова да размисли о алтернативама слању њеног конституента у затвор због преваре са социјалном помоћи.

Ово интервенисање у судском процесу у име двапут осуђиваног преваранта одмах је довело до позива на њену оставку као потпредседнице владе.

Али уместо да буде дрска, Стерџен је била искрена, признала да је погрешила и извинила се.

Кад су на ред дошли избори за Холируд 2011. године, Стерџен је већ била искусна у кампањи и на интернету, и у стварном животу, нашавши се на челу СНП-ове историјске победе.

Партија је добила 69 посланичких места, док је лабуристима припало свега 37, обезбедивши апсолутну већину и усмеривши Шкотску на пут ка референдуму за независност.

Лабуристичка партија, која се деценијама „шлепала" у шкотској политици, почела је да се повлачи, а кренуо је раст СНП-а.

Годину дана касније, Салмонд је поверио Стерџен задатак организовања референдума, што је била улога која јој је у штампи моментално донела надимак „Министарка за Да".

Њено именовање било је прекретница у преговорима око референдума између британске и шкотске владе, према речима њеног сарадника из Шкотске канцеларије Мајкла Мура.

Две стране брзо су селе за сто и успеле да се договоре око гласања.

Стерџен је одустала од потенцијалног другог питања на гласачком листићу - које се тицало трансфера значајних овлашћења са Лондона на Единбург без пуне независности - у корист контроле над датумом, формулације питања и права на гласање које ће бити проширено тако да обухвати и шеснаестогодишњаке и седамнаестогодишњаке.

Током саме кампање њена улога само ће још више расти.

Била је кључна фигура за СНП и шири покрет за независност, било да је радила селфије са гласачима на улици или дебатовала са противницима у телевизијским студијима.

У обе ове арене, Стерџен је уопштено скицирала позитивну визију независне Шкотске, предвиђајући „други нафтни бум" и негирајући да ће гласање за независност довести до економске катастрофе и међународне изолације.

Свега неколико месеци пред коначно гласање, цена нафте је опала, што је довело до губитка хиљаде радних места у Северном мору, а шкотски национални дефицит скочио је у небеса (мада се од тада донекле поправио).

Најоштрија осуда стратегије у кампањи Салмонда и Николе Стерџен стигла је од бившег лидера СНП-а Гордона Вилсона (данас покојног), који је изјавио да „нису успели да изнесу убедљиве аргументе за валуту, централну банку и фискалну политику."

Гласање на шкотском референдуму

Кад је коначно стигло до тога, гласачи су 18. септембра 2014. године морали да одговоре на само једно питање: Да ли Шкотска треба да буде независна држава?

Стерџен себе описује као песимисту по природи, али кад сам налетео на њу близу Шкотског парламента у ноћи пред само гласање била је устрептала од енергије и ишчекивања.

Мени је изгледала и звучала много више као жена која стоји на ивици историјске победе него као политичар исцрпљен суровошћу губитничке кампање.

Није била у праву.

На турнеји

У најбољим оделима и с широким осмесима на лицима, чланови СНП-а позирали су за фотографију на годишњој конференцији партије.

Догађај се одиграо у једном хотелу у Бриџ оф Алану, у сенци споменика Вилијему Воласу.

Било је то 1956. године и историчари партије бележе да су сви сем шачице делегата који су дошли на конференцију СНП-а те године били забележени на фотографији.

Прескочимо сад скоро 60 година шкотске историје све до северне обале глазговске реке Клајд, необично непомичних кранова и тихих бродоградилишта, и видећете нешто што изгледа као напуштени пулсирајући свемирски брод а заправо је огромна концертна хала.

Жена на бини којој кличе 12.000 обожавалаца није рок звезда, већ политичар, и то ни мање ни више него лидерка СНП-а.

Прошло је свега неколико недеља откако је била „тотално и крајње погођена" неуспехом кампање „Да" да уграби прилику за независност која се рађа једном у генерацији, одбаченој на гласању са 55,3 одсто напрема 44,7.

Никола Стерџен није имала времена да очајава.

Свега неколико сати након што су обзнањени званични резултати, Салмонд - који није успео да освоји гласове у властитом дворишту у Абердиншајеру и Мореју - саопштио је да напушта политичку сцену.

Никад се озбиљно није доводио у питање идентитет његовог наследника. Стерџен је одмах почела да се припрема за наслеђивање Салмонда изрицањем надахнутих хвалоспева о „изузетном учинку и постигнућима најбољег премијера ког је Шкотска икад имала."

„Лични дуг захвалности који осећам према Алексу је немерљив", рекла је она.

„Био ми је пријатељ, ментор и колега више од 20 година. Просто речено, не бих успела да постигнем у политици све ово што сам постигла да није било његових сталних савета и подршке свих ових година."

Била је то сада партија Николе Стерџен, а њена лична популарност доживљена је као главно изборно оружје.

Сувенири са натписом „Ја сам уз Николу" били би разграбљени на штандовима партијских конференција.

Али пребацивање читавог наслеђа једне странке, а камо ли покрета, на само једну особу представљало је огроман ризик.

Инсајдери из партије тврде да Стерџен уопште није колегијална и да се ослања на веома узак круг саветника, укључујући мужа.

Кад би се суочила са политичким скандалом који би јој угрозио каријеру, могла би да остане потпуно изолована, СНП-у би зафалио очигледан, искусан наследник, а пут ка независности вероватно би био осујећен.

Ништа од тога није било битно 2015. године кад је Стерџен повела СНП у фасцинантно убедљиву победу на општим изборима у Шкотској, самлевши противнике, узевши 56 од 59 посланичких места у Вестминстеру и изазвавши потресе у читавој британској политици.

Наредне године, партија је нанизала још једну победу на изборима за Холируд, ослањајући се у огромној мери на популарност лидера. Корице њиховог манифеста просто су носиле само слику лидерке и једну једину реч: „реизбор".

Негде у то време нашао сам се иза двојице славних новинских колумниста који су запуцали из Лондона да би гледали Стерџен како се обраћа партијској конференцији.

Питао сам их за мишљење. Човек из Гардијана одговорио је да му се допала, док је мишљење човека из Дејли мејла било да смо га сад награбусили - мада, да будем искрен, употребио је јачи глагол.

Тај осећај да је Стерџен заштитница социјалдемократије која има моћ да оконча Уједињено Краљевство био је уобичајен у оно време.

Недостајао је само довољно моћан разлог да СНП поново покрене тему.

Драга Тереза...

Брегзит је све променио.

И док је Велика Британија гласала да изађе из ЕУ са 52 одсто напрема 48, глас Шкотске био је 62 напрема 38 одсто за останак.

То је, према мишљењу СНП-а, „материјална промена" околности поменутих у њиховом манифесту као окидач за други референдум о независности - илити indyref2 како је брзо постао познат.

Стерџен је тражила и добила подршку Холируда и покренула званични захтев за овлашћење за одржавање референдума.

Њена фотографија док пише писмо Терези Меј, дигнутих стопала на софи, требало је несумњиво да пројектује опуштену атмосферу самоуверености.

Она је заправо била под великим притиском.

Одговор Терезе Меј био је прост: „Сад није време" за indyref2, рекла је.

А онда, у априлу 2017. године, премијерка је изненадила све кад је напречац расписала ванредне изборе.

Резултат је променио однос снага.

Шкотско гласачко тело, чинило се, уморило се од уставне политике и СНП је изгубио трећину посланика, док су торијевци удвостручили властите гласове, скочивши са једног на 13 посланичких места северно од границе.

„Скакање сувише испред јавног мњења по овом питању коштало нас је много гласова", било је мишљење бившег министра СНП-а Алекса Нила, који је гласао за Брегзит.

Од тада, Стерџен само тапка у месту на тему другог референдума о независности, на незадовољство многих у ширем покрету.

„Губитак од пола милиона гласова и 21 посланичког места оставио је озбиљне ожиљке на њој", рекао ми је један старији инсајдер из Холируда.

А и њена партија је почела да се мења. СНП, који је имао 25.000 чланова пре референдума, сада може да се похвали са више од 125.000.

Њихово виђење правца даљег путовања не поклапа се увек с оним њихове лидерке.

Покрет је нестрпљив, ургентан и конкретан по питању захтева, док лидерство Николе Стерџен карактерише опрез, компромис, па чак и, може се рећи, извесна аморфност.

Далеко од борбе за социјалистичку Шкотску о којој сањају неки поклоници независности, она исказује дивљење према различитим видовима капитализма, као што је нордијски модел са животом високог квалитета (и порезом који уз њега иде) и рајнски капитализам који комбинује конкурентна тржишта са колегијалним приступом радничким односима и јаком социјалном сигурносном мрежом.

Како ће тачно Стерџен одвести независну Шкотску до тих исходишта остаје прилично нејасно, баш као и њена визија балансирања државног буџета без повећања пореза, додатних мера штедње или виших кредита.

Истина, искористила је нова фискална овлашћења Шкотског парламента да подигне неке порезе и одобрила је државну интервенцију за спасавање бродоградилишта и аеродрома, али и даље инсистира на томе да је „постизање веће једнакости и бављење социјалном правдом" могуће само са „живахном пословном базом која нагомилава богатство", навевши неке критичаре да се запитају да ли је СНП само Нова лабуристичка партија у килту.

Аргументи међу присталицама независности сада варирају од централне теме до трансродних права и много тога између, док неки критикују оно што доживљавају као недостатак радикалне амбиције у влади Николе Стерџен.

У међувремену, мантра напада њених противника је „врати се на дневни задатак".

Стерџен се налази на обазривијем крилу покрета за независност, можда поучена примером Каталоније.

Све донедавно, била је упадљиво одсутна са великих митинга за независност који се редовно одржавају у шкотским градићима и градовима.

„Нестрпљива градуалисткиња", рекао је за њу један добро информисани инсајдер.

„Мислим да осећа обавезу да се служи речником покрета Да", додаје извор из СНП-а, „али нисам сигуран да то произлази природно из онога што стварно мисли."

Упркос томе, инсајдер тврди да је она тренутно убедљиво „најискуснији лидер" у британској политици и мисли да је њен „останак на том положају од кључне важности".

„Он је неопходан да би се независност померила напред."

Наде Николе Стерџен за независност чини се да се сада ослањају искључиво на то да преживи као лидерка; на то да ће освојити нови мандат на шкотским парламентарним изборима у мају 2021. године (што, по свему судећи, јесте) и на то да ће убедити британску лабуристичку владу да пристане на нови референдум о независности.

Не само то, већ би тада вероватно морала да убеди гласаче и да економска неизвесност напуштања уније старе 46 година неће бити засењено економском неизвесношћу напуштања уније старе 312 година.

То је веома дуг списак услова чак и без помињања могућности другог референдума о Брегзиту који би уклонио „материјалну промену" разлога за одржавање још једног гласања о будућности Шкотске унутар Уједињеног Краљевства.

Двадесетог новембра 2019. године било је тачно пет година откако је Никола Стерџен постала премијерка Шкотске.

Тај дан провела је исто онако као што је започела пре много година у оној улици у Ајршајеру, куцајући на врата, састајући се са гласачима, заговарајући независност Шкотске.

Њено путовање имало је много скретања, али је тешко избећи помисао да време више није на њеној страни.

Приближавамо се одлучујућој фази приче о Николи Стерџен, причи која још може да одреди будућност читавог Уједињеног Краљевства.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]