Trnovit politički put
Džeremija Korbina
Slučajni lider
Tokom kampanje za parlamentarne izbore u Velikoj Britaniji donosimo vam profile lidera najvećih partija.
„Mislim da svako koga upoznam zna nešto što ja ne znam, pa možemo da učimo jedini od drugih.“
Džeremi Korbin je razgovarao sa mnom malo pre nego što se popeo na binu kako bi održao 87. govor u kampanji za izbor lidera Laburističke stranke 2015. godine.
Njegova uverenja ne zvuče kao principi staljinista ili trockista, što su pojmovi koje koristi većina tabloida da ga opiše, zapravo obeleže.
Ali ovo nije bio govor lokalnoj podružnici Laburističke stranke, ili na antiratnom protestu ili na slavlju rudara u Duramu.
Prostor gde se održavao ovaj događaj bio je, mnogi bi smatrali, duboko unutar „neprijateljske“ teritorije – u dupke punom pozorišu u Čelmsfordu (u tom trenutku za konzervativce je glasala većina građana: 18.250 njih).
Džeremi Korbin je osvojio građane Eseksa.
Nije imao stila. Nije bio veliki orator. Nije, barem na bini, pokazivao smisao za humor. Ali posedovao je nešto privlačno.
Moguće da je u pitanju političko ubeđenje, u kombinaciji s nedostatkom prepredenosti koje su privukli i radoznale i konvertite.
Možda je i on deo duha vremena – u eri razočaranosti politikom, nedostatak iskustva se smatra pozitivnom karakteristikom.
Nikad nije bio ministar u vladi, nikada nije bio ministar ni u vladi u senci. Korbina je retko ko znao van krugova levičarske politike.
Putovanje iz relativne anonimnosti do Korbinomanije bilo je koliko brzo toliko i neočekivano.
Prema nedavno promenjenim partijskim pravilima, kandidatima je bilo neophodna podrška 35 poslanika da bi mogli da uđu u trku za lidera laburista.
Korbin je prešao taj prag minut i 45 sekundi pre nego što su se nominacije zatvorile u podne 15. juna.
Manje od polovine poslanika koji su ga podržavali su bili zapravo pripadnici najlevljeg krila laburista. Ostali su bili poslanici koji su, nakon neočekivano lošeg izbornog poraza, poželeli da se pokrene najšira moguća debata o budućnosti partije i zbog toga su „pozajmili“ svoje glasove.
Među pripadnicima levog krila laburista nije se puno razmišljalo o tome koji će se poslanik nominovati za lidera, tvrdi Korbin. „Odlučili smo da neko treba da prihvati izazov. Nažalost, to sam bio ja“, izjavio je on za Gardijan. „Dajen Ebot i Džon MekDonel su to uradili ranije, tako da je bio moj red.“
Iako je slučajno ušao u trku, njegova dalja kampanja je bila veoma profesionalno organizovana.
Kao poslednica reformi prethodnog lidera Eda Milibanda, glasanje je bilo otvoreno ne samo za članove nego i za registrovane podržavaoce partije.
Oni koji su podržavali levo krilo laburista su ohrabreni putem društvenih medija da se registruju.
Neki koji su napustili partiju tokom Blerove vladavine su se vratili. Članovi i bivši članovi Zelene stranke su posebno bili zainteresovani. A neki ljudi koji prosto nisu bili uključeni u politiku su dobro reagovali na Korbinovu jedinstvenu poruku protiv mera štednje.
Septembar 2015: Korbinove pristalice čekaju rezultate stranačkih izbora ispored parlamenta
Septembar 2015: Korbinove pristalice čekaju rezultate stranačkih izbora ispored parlamenta
Ono što je dalo jak zamah njegovoj kampanji nije što se on samo protivio rezanju socijalnih davanja, što je zahtevala konzervativna vlada, već se pobunio i protiv privremenih lidera u partiji, koji su želeli da se uzdrže od glasanja po tom pitanju.
Stepen Korbinove privlačnost je možda iznenadio mnoge od njegovih kolega poslanika, ali se rezervoar onih koji su ga podržavali izgradio nakon decenija aktivizma.
Dok je bio u osnovnoj školi u Šropširu, Korbin je osnovao Mlade socijaliste Rekina, a napravio je magazin i organizovao proteste protiv nuklearnog oružja i rata u Vijetnamu.
Bio je to idealni pedigre za nekoga ko će osnovati koaliciju Zaustavite rat 2001. Ona je osmišljena kao odgovor protiv intervencije u Avganistanu posle 11. septembra, a privukla je veliki broj ljudi na protestu protiv invazije Iraka 2003.
Na jednim demonstracijama u centru Londona skupilo se skoro 750.000 ljudi prema procenama policije (organizatori tvrde da je taj broj bio veći), a učesnici protesta su dolazili sa različitih strana političkog spektra.
Na sajtu Zaustavite rat, vrlo dovitljivo je 2015. postavljen link za registraciju glasača Laburističke stranke, koji podržavaju Korbina. Pored je bio postavljen koristan vodič pod nazivom „Kako glasati da Džeremi postane lider stranke“, a isticao je neophodno čuti njegov „snažan glas alternative protiv rata i mera štednje“.
On im se kasnije odužio tako što se izvinio, s mesta lidera stranke, za podršku prethodne laburističke vlade za rat u Iraku.
Septembar 2015: Džeremi Korbin postao je lider laburista
Septembar 2015: Džeremi Korbin postao je lider laburista
Korbinova saradnja iz prošlosti sa sindikatima takođe se pokazala korisnom. Kako je bio zvaničnik Nacionalnog sindikata krojača i tekstilnih radnika, a zatim je radio u sindikatu zaposlenih u javnom sektoru sedamdesetih, Korbin nije imao problem da prihvati novac sindikata za svoju kampanju – najviše od sindikata Junajt, koga predvodi izrazito levo orjentisan Len MekKlaski, koji će postati veoma važan saveznik u narednim godinama.
Dana 12. septembra 2015, Korbin je izabran za predsednika Laburističke stranke, osvojivši više glasova nego sva tri rivala – bivši ministri Barnem i Ivet Kuper, kao i bivša ministarka u vladi u senci Liz Kendal, zajedno.
Tokom kampanje za parlamentarne izbore u Velikoj Britaniji donosimo vam profile lidera najvećih partija.
„Mislim da svako koga upoznam zna nešto što ja ne znam, pa možemo da učimo jedini od drugih.“
Džeremi Korbin je razgovarao sa mnom malo pre nego što se popeo na binu kako bi održao 87. govor u kampanji za izbor lidera Laburističke stranke 2015. godine.
Njegova uverenja ne zvuče kao principi staljinista ili trockista, što su pojmovi koje koristi većina tabloida da ga opiše, zapravo obeleže.
Ali ovo nije bio govor lokalnoj podružnici Laburističke stranke, ili na antiratnom protestu ili na slavlju rudara u Duramu.
Prostor gde se održavao ovaj događaj bio je, mnogi bi smatrali, duboko unutar „neprijateljske“ teritorije – u dupke punom pozorišu u Čelmsfordu (u tom trenutku za konzervativce je glasala većina građana: 18.250 njih).
Džeremi Korbin je osvojio građane Eseksa.
Nije imao stila. Nije bio veliki orator. Nije, barem na bini, pokazivao smisao za humor. Ali posedovao je nešto privlačno.
Moguće da je u pitanju političko ubeđenje, u kombinaciji s nedostatkom prepredenosti koje su privukli i radoznale i konvertite.
Možda je i on deo duha vremena – u eri razočaranosti politikom, nedostatak iskustva se smatra pozitivnom karakteristikom.
Nikad nije bio ministar u vladi, nikada nije bio ministar ni u vladi u senci. Korbina je retko ko znao van krugova levičarske politike.
Putovanje iz relativne anonimnosti do Korbinomanije bilo je koliko brzo toliko i neočekivano.
Prema nedavno promenjenim partijskim pravilima, kandidatima je bilo neophodna podrška 35 poslanika da bi mogli da uđu u trku za lidera laburista.
Korbin je prešao taj prag minut i 45 sekundi pre nego što su se nominacije zatvorile u podne 15. juna.
Manje od polovine poslanika koji su ga podržavali su bili zapravo pripadnici najlevljeg krila laburista. Ostali su bili poslanici koji su, nakon neočekivano lošeg izbornog poraza, poželeli da se pokrene najšira moguća debata o budućnosti partije i zbog toga su „pozajmili“ svoje glasove.
Među pripadnicima levog krila laburista nije se puno razmišljalo o tome koji će se poslanik nominovati za lidera, tvrdi Korbin. „Odlučili smo da neko treba da prihvati izazov. Nažalost, to sam bio ja“, izjavio je on za Gardijan. „Dajen Ebot i Džon MekDonel su to uradili ranije, tako da je bio moj red.“
Iako je slučajno ušao u trku, njegova dalja kampanja je bila veoma profesionalno organizovana.
Kao poslednica reformi prethodnog lidera Eda Milibanda, glasanje je bilo otvoreno ne samo za članove nego i za registrovane podržavaoce partije.
Oni koji su podržavali levo krilo laburista su ohrabreni putem društvenih medija da se registruju.
Neki koji su napustili partiju tokom Blerove vladavine su se vratili. Članovi i bivši članovi Zelene stranke su posebno bili zainteresovani. A neki ljudi koji prosto nisu bili uključeni u politiku su dobro reagovali na Korbinovu jedinstvenu poruku protiv mera štednje.
Septembar 2015: Korbinove pristalice čekaju rezultate stranačkih izbora ispored parlamenta
Septembar 2015: Korbinove pristalice čekaju rezultate stranačkih izbora ispored parlamenta
Ono što je dalo jak zamah njegovoj kampanji nije što se on samo protivio rezanju socijalnih davanja, što je zahtevala konzervativna vlada, već se pobunio i protiv privremenih lidera u partiji, koji su želeli da se uzdrže od glasanja po tom pitanju.
Stepen Korbinove privlačnost je možda iznenadio mnoge od njegovih kolega poslanika, ali se rezervoar onih koji su ga podržavali izgradio nakon decenija aktivizma.
Dok je bio u osnovnoj školi u Šropširu, Korbin je osnovao Mlade socijaliste Rekina, a napravio je magazin i organizovao proteste protiv nuklearnog oružja i rata u Vijetnamu.
Bio je to idealni pedigre za nekoga ko će osnovati koaliciju Zaustavite rat 2001. Ona je osmišljena kao odgovor protiv intervencije u Avganistanu posle 11. septembra, a privukla je veliki broj ljudi na protestu protiv invazije Iraka 2003.
Na jednim demonstracijama u centru Londona skupilo se skoro 750.000 ljudi prema procenama policije (organizatori tvrde da je taj broj bio veći), a učesnici protesta su dolazili sa različitih strana političkog spektra.
Na sajtu Zaustavite rat, vrlo dovitljivo je 2015. postavljen link za registraciju glasača Laburističke stranke, koji podržavaju Korbina. Pored je bio postavljen koristan vodič pod nazivom „Kako glasati da Džeremi postane lider stranke“, a isticao je neophodno čuti njegov „snažan glas alternative protiv rata i mera štednje“.
Septembar 2015: Korbin je postao lider laburista
Septembar 2015: Korbin je postao lider laburista
On im se kasnije odužio tako što se izvinio, s mesta lidera stranke, za podršku prethodne laburističke vlade za rat u Iraku.
Korbinova saradnja iz prošlosti sa sindikatima takođe se pokazala korisnom. Kako je bio zvaničnik Nacionalnog sindikata krojača i tekstilnih radnika, a zatim je radio u sindikatu zaposlenih u javnom sektoru sedamdesetih, Korbin nije imao problem da prihvati novac sindikata za svoju kampanju – najviše od sindikata Junajt, koga predvodi izrazito levo orjentisan Len MekKlaski, koji će postati veoma važan saveznik u narednim godinama.
Dana 12. septembra 2015, Korbin je izabran za predsednika Laburističke stranke, osvojivši više glasova nego sva tri rivala – bivši ministri Barnem i Ivet Kuper, kao i bivša ministarka u vladi u senci Liz Kendal, zajedno.
Buntovnik koji
ne staje
Možda se osamdesetih sećamo kao ere Margaret Tačer, ali tokom većeg dela ove decenije Londonom su upravljali radikalni levičari, čiji je cilj bio da se suprostavljaju konzervativnoj vladi gde god je to bilo moguće. Ken Livingston je upravljao Londonskim savetom od 1981. do 1986, kada je ovo telo ukinuto, a sve to vreme crvena zastava vijorila se iznad gradske skupštine u Islingtonu.
Džeremi Korbin je imao značajnu ulogu u tom periodu.
Izabran je za člana saveta u londonskoj opštini Haringi 1974, gde je upravljao komitetom za planiranje. Nekadašnji predsednik opštine Tobi Heris, kasnije izabran za Lorda, rekao je o njemu: „Znam ga duže od 40 godina i njegovi politički stavovi su skoro nepromenjeni“.
1975: Džeremi Korbin (levo), kao odbornik u opštini Haringi sa kolegom Lesom Silverstonom
1975: Džeremi Korbin (levo), kao odbornik u opštini Haringi sa kolegom Lesom Silverstonom
Korbinu smeta kada ljudi kažu da neki način on je i dalje lokalni političar, koji vodi kampanje bez obzira na sve druge okolnosti.
Njegova prva supruga Džejn Čepmen, takođe članica saveta, smatrala je da je on provodio više vremena na sastancima nego sa njom.
Par se rastao 1979. Posle toga, ona je izjavila za Dejli mejl: „Nismo radili stvari koje ja volim, poput odlaska u bioskop ili klubove. Želela sam da između posla i života postoji neka vrsta ravnoteže“.
Već tada on je bio vegetarijanac. Čepmen je prokomentarisala da ga „hrana nikad nije intersovala“ i da je bio u stanju da jede pasulj direktno iz konzerve.
Drugim rečima, čovek koji je bio protiv mera štednje vodio je život koji je bio veoma štedljiv. Svoj životni stil opisao je kao „umeren“.
„Veoma strastveno se usprotivio smanjenju izdavanja za javni sektor“, kaže Heris (u tom trenutku, ove rezove je sprovodila laburistička vlada koja je bila na vlasti u period između 1974. i 1979). Međutim, Korbinova politička interesovanja su bila uvek i globalna koliko i lokalna. Heris dodaje: „Oduvek je pratio nacionalne borbe za oslobođenje“.
U tome, pratio je porodične principe. Njegovi roditelji, Naomi i Dejvid upoznali su se na skupu u Londonu tridesetih na kome se protestovalo protiv Frankovog pokušaja da preuzme vlast u Španiji.
1984: Korbin je izabran za poslanika za oblast Severni Islington
1984: Korbin je izabran za poslanika za oblast Severni Islington
Pre nego što je izabran na javnu funkciju, mladi Korbin je bio volonter, dve godine je radio s mladima na Jamajci krajem šezdesetih. Putovao je dosta po Latinskoj Americi.
„Nemam diplomu“ rekao mi je jednom prilikom (napustio je Politehničku školu u severnom Londonu), „ali oduvek sam bio fasciniran knjigama i puno sam čitao.“
Postao je poslanik u oblasti Severni Islington, što je mesto koje se oslanja na opštinu Haringi, na opštim izborima 1983. Razdor u Laburističkoj stranci doneo mu je sreću, poslanik iz te oblasti prešao je u novoformiranu Socijaldemokratsku partiju, zbog čega su organizovani izbori za to mesto.
Iako je on osvojio poslanički mandat, sama partija je doživela katastrofan poraz zbog manifesta u kojima su spomenute tadašnje Korbinove opsesije, između ostalog povlačenje iz Evropske unije i ukidanje nuklearnog oružja.
U naredne tri decenije, uglavnom bi se za njega čulo kada se bavio temama koje su bile bliske njegovom srcu, poput protestovanja protiv aparthejda u Južnoj Africi, kao i autoritarnog režima Avgusta Pinočea, vojnog lidera koji je vladaom Čileom od 1973. do 1990.
Korbinova druga supruga Klaudija Bračita pobegla je sa roditeljima iz Čilea kad je imala 11 godina, nakon brutalnog puča kojim je svrgnut demokratski izabrana vlada Salvadora Aljendea.
Podrška koju je Pinoče uživao od delova američke administracije pojačala je nepoverenje koje Korbin oseća povodom američkih intervencija širom sveta, pa se taj stepen nepoverenja nikad nije smanjio.
I dok su neke od kampanja koje je Korbin vodio učinile da bude drag određenim levičarskim frakcijama, zbog takve politike nikada nije imao masovnu podršku. A neki od ciljeva koje je podržavao su bili kontroverziji u Laburističkoj partiji, a ne samo u široj javnosti.
Uprkos inicijalnoj skepsi, njegova odluka da pomogne Gilfordskoj četvorci i Birmingemskoj šestorci, koji si bili nepravedno optuženi za terorizam, donela mu je poštovanje, ipak Korbinova šira podrška irskom jedinstvu bila je problematičnija.
Sukobio se sa tadašnjim liderom laburista Nilom Kinokom, kada je pozvao dvojicu irskih republikanaca i bivših zatvorenika, koji nisu bili nepravedno osuđeni, u Donji dom parlamenta 1984. To se desilo nekoliko nedelja nakon što je Irska republikanska armija postavila bombu u Grand hotel u Brajtonu tokom konferencije Konzervativne partije, zamalo ubivši Margaret Tačer.
Tada, kao i sada, Korbin o sebi govorio kao zagovorniku mirovnog procesa.
Kinok nije jedini lider laburista koga je Korbin naljutio. Pobunio se protiv odluka Blerove vlade 533 puta, a čak je i često glasao protiv svoje partije tokom liderstva Eda Milibenda, koji se smatrao većim levičarem u odnosu na Blera.
Na događaju iz 2009. „Solidarnost sa Palestinom“ nekoliko puta je izjavio „naši prijatelji iz Hezbolaha“ i „naši prijatelji iz Hamasa“. Kada su ga kritikovali, njegova odbrana bila je sličnoj onoj kada se susreo s irskim republikacima. Izjavio je za vesti Kanala 4 da „ako želimo da postignemo mir, moramo da razgovaramo s ljudima sa kojima se suštinski ne slažemo.“
Inicijalno, to je delovalo kao njegov pristup vođenju Laburističke stranke.
Pitanje liderstva
Novoizabarni lider laburista se 2015. našao u čudnoj poziciji. Bio je popularan među novim članovima partije i simpatizerima, ali većina njegovih kolega u parlamentu nije mu bila naklonjena.
Za mnoge od njih je Džeremi Korbin bio i previše slab i previše radikalan za glasačko telo. Ispitivanja javnog mnjenja su pokazala da je stranka bila u zaostatku, a poraz, gori od onog koji je pretrpela pod vođstvom Majkla Futa 1983, bio je izgledan.
Pojedici su odbijali da učestvuju u njegovoj vladi u senci, ali je Korbin bio taj koji je prvi pružao ruku. Takmac za predsednika stranke Endi Barnem postao je državni sekretar u vladi u senci. Angela Igl, koja će kasnije neuspešno pokušati da svrgne Korbina, bila je isprva njegov najbliži saradnik.
Hilari Ben (levo) sklonjen je sa pozicije ministra spoljnih poslova u senci nakon neslaganja s Korbinom povodom vazdušnih napada na Siriju
Hilari Ben (levo) sklonjen je sa pozicije ministra spoljnih poslova u senci nakon neslaganja s Korbinom povodom vazdušnih napada na Siriju
Tenzije su brzo eskalirale. Tri meseca nakon što je Korbin zauzeo čelnu poziciju, vlada je odlučila da proširi vazdušne napade na Siriju. Lider laburista bio je veoma ljut kada je ministar inostranih poslova vlade u senci Hilari Ben javno stao uz konzervativce podržavajući odluku o udarima. To je stvorilo pukotinu - koja će ubrzo prerasti u raskol - između stranke u parlamentu i šireg članstva koje je podržalo Korbina.
Sukob je dostigao vrhunac 2016. nakon evropskog referenduma. Poslanici iz redova laburista tvrdili su da je nedovoljna podrška struji koja je zagovarala ostanak doprinela njenom porazu.
Scenario za svrgavanje Korbina - kako će se ispostaviti, nedovoljno dobro razvijen - isplaniran je pre referenduma, a sa sprovođenjem se krenulo ubrzo nakon pripreme. Osam od 10 Korbinovih saradnika iz parlamenta izjasnili su se glasanjem da nemaju poverenja u njega, a vodeće figure njegovog kabineta u senci podnele su ostavku.
Do mene je došla priča da je Korbin u jednom trenutku bio na korak od ostavke, ali je, prema šefici kabineta Keti Klark, smatrao da bi time izneverio one članove koji su svoje nade polagali u njega.
Njegov saveznik iz sindikata Len MekKlaski odbio je da posreduje u postizanju dogovora prema kom bi se Korbin obavezao da će odstupiti sa pozicije lidera uoči sledećih redovnih izbora 2020. godine.
Jun 2016: Članovi grupe Momentum drže natpise "Korbin za lidera" na protestu ispred parlamenta, nakon zahteva za smenu lidera laburista
Jun 2016: Članovi grupe Momentum drže natpise "Korbin za lidera" na protestu ispred parlamenta, nakon zahteva za smenu lidera laburista
Upravo u to vreme počinje da jača narodna inicijativa Momentum. Pokrenuli su ga levičar-veteran Džon Lensman i Džon Makdonel, najbliži Korbinov partner i sekretar vlade u senci, s ciljem učvrščivanja duha liderske kampanje radi pripreme, i odbrane, buduće levičarske vlade.
„Od samog početka smo znali da će se ljudi protiviti, i kada bi se to i dogodilo, bili smo spremni”, kaže Lensman. Članstvo Momentuma je naraslo sa oko 2.000 pre trenutka koji on određuje kao „udar” na 20.000. Otada je broj članova još jednom udvostručen.
I dok su pojedini poslanici sa dugim stažom u Korbinu videli - u najboljem slučaju - rutinerskog parlamentarnog performera, izazov upućen njegovom liderstvu pospešio je povratak njegovog šarma.
Učinio je ono što najbolje zna - obraćao se svojim pristalicama na skupovima i vodio kampanju u unutrašnjosti.
Istraživanje koje je sproveo ESRC projekat za članove stranke pokazalo je da većina onih koji su se priključili laburistima pre 2015. podržavaju izazivača za mesto lidera Ovena Smita - ali je većina novijih članova, privučenih Korbinovom porukom, ostala čvrsto lojalna.
Korbin je drugu pobedu za mesto lidera osvojio bez teškoća, što je dovelo do kabineta u senci koji možda nije bio sasvim po njegovoj zamisli, ali je bio mnogo bliži njegovoj politici.
Narodni pokreti, ozlojeđeni zbog izazova, takođe su glasali i za vladajućeg nacionalnog predstavnika koji deli Korbinove svetonazore.
Kada je Tereza Mej zakazala opšte izbore za 2017, mnoge (ako ne i sve) agencije za procenu su potcenile poziciju laburista (uključujući i kompaniju koju je angažovao vrh stranke ).
Delovalo je kao da skromni rezultati lokalnih izbora predstavljaju uvod u katastrofu. Stanje je bilo toliko loše da su počele da se formiraju čak dve narodne inicijative za lidera.
Njegovi dobroposećeni skupovi u distriktima koji daju manje poslanika bili su kritikovani kao traćenje energije i propovedanje preobraćenima.
Međutim, Mej je često delovala smeteno i izveštačeno tokom kampanje, dok je Korbin uživao u svojim pojavljivanjima među ljudima.
Zaprepastio je mnoge čak i u stranci kada su na izborima 2017. laburisti, pod njegovim vođstvom, osvojili 40% glasova. Dok sam stajao ispred sedišta stranke i izveštavao o tim izborima, razgovarao sam sa strategom ozarenog lica koji je izašao iz jedne od okolnih zgrada. „Kako ste uspeli?” pitao sam ga. „Nemam pojma”, rekao je. „Bili smo veoma aktivni na društvenim mrežama u završnim trenutcima kampanje, ali ne znam da li je to imalo bilo kakvog uticaja.”
Laburisti su sa Korbinom dobili najveći broj glasova od 1997. (doduše, pobeda Tonija Blera bila je ubedljiva, dok je Korbin doživeo poraz), a stranka je imala najveći rast još od posthladnoratovskog trijumfa.
Korbin smatra da je ovaj relativni uspeh njegove kampanje 2017. u mnogome postignut zahvaljujući manifestu koji je potpuno različit u odnosu na ono što su nudili ne samo konzervativci, nego i novi laburisti, čija se hrabra nova zora završila u sutonu finansijskog sloma 2008. godine. Osnova tog plana bili su veći nameti za dobrostojeće kao i plan da se železnicama - kao i industriji vode u Engleskoj - vrati status javne svojine.
Rezultat na izborima 2017. takođe u mnogome ima veze sa tim što je stranka sačuvala kako dugogodišnje pristalice tako i one novopridošle, radikalno levo orijentisane - zadatak kome je na ruku išla oskudna kampanja konzervativaca i slaba alternativa oličena u liberalnim demokratama.
Omalovažavajući ton koji su pojedini mediji koristili u tekstovima o Korbinu utihnuo je i daleko manjem broju ljudi je bila smešna ideja da on jednog dana može biti premijer.
Neposredno nakon izbora, rejting njegove popularnosti - koji se otada srozao - bio je daleko bolji od onog koji je imala Mej.
Posetioci Glastonberija su mu skandirali dok je na stejdžu Piramida, glavnoj bini, do tada rezervisanoj za rok božanstva, držao govor.
„Komentatori nisu razumeli”, rekao je okupljenoj masi. „Elita nije razumela. U politici se radi o životima svih nas, i predivna kampanja u kojoj sam učestvovao, koju sam ponosno vodio, vratila je ljude nazad u politiku zato što su poverovali da postoji nešto što je isključivo njima ponuđeno.”
Na Glastonberiju, kao i tokom čitavog leta 2017, horsko pevanje O, Džeremi Korbin” (na melodiju hita „Seven Nation Army” benda White Stripes) niste mogli da izbegnete. Naravno, kasnije iste godine, zamenik Tom Votson - inače redovni posetilac Glastonberija sa kojim Korbin ima zategnute odnose - predvodio je horsko pevanje sa bine na godišnjoj konferenciji Laburističke stranke.
Međutim, cena velike popularnosti je budno oko javnosti.
Korbinov drugi termin na mestu vođe stranke nije u potpunosti protekao bez trzavica, i pojedini kritičari nalaze mrlje koje bi ga mogle progoniti ukolliko uspe da se domogne Dauning strita.
Pitanje prosuđivanja?
Jedan od najbližih saradnika Džeremija Korbina rekao je to na sledeći način:
“Treba da razumete da Džeremi menja svoje stavove, ali to radi veoma sporo.”
U doba brzih medija, neki se pitaju da li je Korbin dovoljno fleksibilan da promeni poziciju - naročito kada postane gotovo neodbranjiva - ili da li njegov stav može biti tako oblikovan da ga zaštiti od tema koje su postale potencijalno opasne.
Korbin je u brojnim prilikama nedvosmisleno rekao da je protiv „antisemitizma i svih oblika rasizma”. Ipak, neki ga optužuju da u svojoj stranci premalo i prekasno reaguje kada treba da se suoči sa antisemitizmom.
Njegova pobeda u borbi za mesto prvaka partije privukla je neke aktiviste koji su ranije bili članovi stranaka levlje orijentacije od laburista, kao i neke bivše pristalice koje su napustile laburiste zbog Iraka.
Korbin je iskoristio rečenicu svog mentora, pokojnog Tonija Bena: „Ne postoje neprijatelji na levici.” Zajedno sa mnogim levo orijentisanim laburistima, usprotivio se isključivanju aktivista struje Militanti koje je osamdesetih sprovodio Nil Kinok.
Međutim, Militanti nisu bili samo leva frakcija pristalica laburista. Reč je o frontu za Revolucionarni socijalistički savez - trockističkoj grupi koja je planirala da se infiltrira u antirevolucionarnu, demokratsku socijalističku stranku. Stoga bi se moglo reći da u prostranoj laburističkoj crkvi Korbin rado ostavlja prostor za one koji su u odnosu na nju levo orijentisani.
A skoriji ulazak, ili ponovni dolazak, pojedinih s levice koji su bili kritični prema vladama u Izraelu i politici koju je Zapad sprovodio na Bliskom Istoku, koincidirala je sa porastom optužbi za antisemitizam.
Iako do sada, ukupno uzev, nije bilo bilo puno takvih slučajeva, naneta je značajna politička šteta.
Nakon pokušaja njegove smene 2016, mnoge Korbinove pristalice su postale grube na društvenim mrežama.
Izvori bliski stranci kažu da mu ovi nabeđeni navijački predvodnici nisu učinili nikakvu uslugu tvrdeći da priča o antisemitizmu antikorbinovska propaganda, pošto su zvaničnici stranke razotkrili primere antisemitizma čak i među pojedinim njegovim samoproklamovanim pristalicama.
Istraživanje koje je sproveo YouGov za Kampanju protiv antisemitizma pokazuje da od 10 Jevreja njih više od osmoro veruje da su laburisti isuviše tolerantni prema antisemitizmu i da su ukaljali brend antirasističke partije, prema mišljenju mnogih parlamentaraca iz redova laburista.
Bez obzira na to da li je ovo stanovište opravdano, antisemitska rasprava dovodi u pitanje i Korbinove liderske sposobnosti.
Jul 2018: Jevrejske grupe protestuju ispred parlamenta povodom sporog odgovora Laburističke stranke na optužbe za antisemitizam
Jul 2018: Jevrejske grupe protestuju ispred parlamenta povodom sporog odgovora Laburističke stranke na optužbe za antisemitizam
Njegova podrška pokušajima da se uloži prigovor na definicju antisemitizma Međunarodnog udruženja za pamćenje Holokausta, insistirajući da bi sloboda govora o Izraelu trebalo da bude zašićena pri odluci o tome da li članovi partije treba da budu sankcionisani, izazvala je sukob čak i u okviru levlje orijentisanog dela partije.
Korbinova ocena je takođe dovedena u pitanje kada je otkriveno da je 2012. branio sliku na zidu koja je prikazivala bankare kako igraju monopol na leđima siromašnih.
Mnogi su to shvatili kao tipični antisemitistički iskaz, među njima i tadašnji laburista (sada liberalni demokrata) i parlamentarac Lusijana Berger, koja je o tome izvestila javnost.
Korbin je bio prinuđen da se brani, izjavivši da je trebalo bolje da pogleda sliku.
Stranačke procedure za izjašnjenje o pritužbama za antisemitizam su ubrzane. Njegove pristalice ukazuju na to da on nije sprečavao izbacivanje dugogodišnjeg saveznika Kena Livingstona, ili pokušao da spreči kažnjavanje drugog bliskog kolege, poslanika iz Derbija Krisa Vilijamsona, zbog izjave da su laburisti “posvetili previše prostora” toj temi.
Međutim, laburisti su sada pod istragom Organizacije za jednakost i ljudska prava i postoji bojazan da će njegovo liderstvo biti ozbiljno uzdrmano ukoliko izveštaj bude negativan.
Podrobno dokumentovane optužbe su već nanele političku štetu Korbinu - uzdrmale su poverenje u njega, iznele u javnost unutrašnje podele u stranci, učinivši njegove moralne stavove manje ubedljvim.
Lord Heris smatra da su Korbinova shvatanja ostala kruta, ali da je zasigurno smekšao kad je reč o drugim pitanjima - na primer, o unilateralnom razoružanju, tema zbog koje je pokrenuo kampanju 1983. godine.
Mnoge pristalice Korbinove politike iz sindikata tražili su od njega da zadrži i obnovi ograničenje i, do danas, on nije promenio politiku stranke kad je reč o multilateralnom nasuprot unilateralnom nuklearnom razoružanju.
Ipak, to ne znači da je on prihvatio ideju o ograničenju. U prvom obraćanju na stranačkoj konvenciji kao lider 2015, jasno je stavio do znanja da nikada neće pritisnuti dugme za aktivaciju nuklearnog oružja.
I kada je reč o bregzitu, Korbin je pokazao fleksibilnost.
Postoje valjani razlozi za to. Tokom neuspelog izazova za mesto lidera, članovi su bili na njegovoj strani, protiv parlamentaraca.
Što se tiče bregzita, članovi narodnih pokreta su bili više na strani parlamentaraca - za ostanak, i naklonjeni drugom referendumu.
Izgleda da je Korbin modifikovao lične stavove - prilagođavajući se potrebama, ako ne i prihvatajući potrebe dela novih, mlađih, proevropski orjentisanih članova.
On se protivio članstvu u tadašnjoj EEZ (Evropskoj ekonomskoj zajednici) na referendumu 1975. i u manifestu laburista iz 1983. pozvao je na napuštanje zajednice. Kao i Ben, on je bio sumnjičav prema organizaciji u kojoj, prema njegovom verovanju, neizabrani birokrati u Briselu imaju ogroman uticaj – uključujući i pravo predlaganja zakona.
Korbinovi pogledi na Evropu reflektuju mišljenje njegovog nekadašnjeg politčkog saradnika, pokojnog Tonija Bena (snimljena fotografija 2009)
Korbinovi pogledi na Evropu reflektuju mišljenje njegovog nekadašnjeg politčkog saradnika, pokojnog Tonija Bena (snimljena fotografija 2009)
Pred referendum u 2016, on je govorio na mnogim skupovima za ostanak u Evropskoj uniji, ali su proevropski orjentisani članovi parlamenta primetili njegov nedostatak entuzijazma povodom ovog političkog pitanja.
Ili kako mi je jedan član parlamenta rekao u to vreme: „Njega mnogo više zanimaju narodne kuhinje nego eurofederalizam”.
Istaknuti član pokreta Momentum izjavio je da je verovao da se Korbin na početku nadao „da će uspeti da skloni Bregzit sa dnevnog reda i fokusira se na pitanja koju su stvarno važna”.
U intervjuu u emisiji na Kanalu 4 tokom kampanje pred referendum, on sam je ocenio svoj entuzijazam prema članstvu u EU „visokom ocenom između pet i deset; neka bude sedam, ili možda sedam i po na skali od jedan do deset”.
Nakon što su Britanci doneli odluku na biralištima, on je odmah izjavio, neki bi rekli možda prerano, da će poštovati rezultate referenduma.
Korbin je pokušao da ispregovara sporazum za izlazak iz EU na samom kraju mandata Tereze Mej, ali je ta ideja zatim napuštena – navodno zbog straha da ona ne bi mogla da obezbedi dovoljno članova parlamenta iz njene stranke koji bi podržali ovaj predlog.
On je, međutim, ponovo promenio svoju poziciju i sada se zalaže za novi referendum sa opcijom ostanka u EU na glasačkom listiću u slučaju da laburisti oforme vladu.
On i dalje želi da ispregovara „kredibilnu opciju izlaska iz EU” i ponudi glasačima pravi izbor.
Zanimljivo je da je on promenio stav po ovom pitanju, ali ne zbog pritiska onih koji ga gotovo uvek kritikuju.
Ključni ljudi na levici sve glasnije pozivaju na jasniji stav povodom ostanka u EU, posebno nakon katastrofalnih rezultata na izborima za Evropski parlament u maju 2019.
Tu se ubrajaju Džon Mekdonel, ministarka unutrašnjih poslova vlade u senci Dajen Abot, i sekretar trezora vlade u senci Klajv Luis. Za neke na levici, međutim, Korbin je i dalje previše tvrdoglav. On jednostavno ne želi da od Laburističke partije napravi stranku koja je bezrezervno za ostanak u EU.
Rečeno mi je da je to crvena linija koju on neće preći.
Drugi misle da je istina da je pokazao fleksibilnost povodom ovog pitanja, ali ne i dovoljnu odlučnost. Čak i neki iz njegovog kruga najbližih saradnika smatraju da je trebao da bude jasniji u svom opredeljenju tokom kampanje za izbore za Evropski parlament.
Korbin se i dalje nije izjasnio da li će usvojiti neutralan stav povodom izlaska i ostanka u EU na hipotetičkom novom referendumu, koji bi organizovali laburisti.
O tome će navodno biti odlučeno u dogledno vreme na specijalnom stranačkom kongresu.
Njegovi nemilosrdniji kritičari kažu da je on neopredeljen povodom svoje buduće neopredeljenosti.
Tako da na kraju ostaje sumnja oko toga da li će on biti dovoljno spretan da pravovremeno reaguje na raspoloženje javnosti i članova stranke ako se domogne Dauning strita 10.
Jedan od najbližih saradnika Džeremija Korbina rekao je to na sledeći način:
“Treba da razumete da Džeremi menja svoje stavove, ali to radi veoma sporo.”
U doba brzih medija, neki se pitaju da li je Korbin dovoljno fleksibilan da promeni poziciju - naročito kada postane gotovo neodbranjiva - ili da li njegov stav može biti tako oblikovan da ga zaštiti od tema koje su postale potencijalno opasne.
Korbin je u brojnim prilikama nedvosmisleno rekao da je protiv „antisemitizma i svih oblika rasizma”. Ipak, neki ga optužuju da u svojoj stranci premalo i prekasno reaguje kada treba da se suoči sa antisemitizmom.
Njegova pobeda u borbi za mesto prvaka partije privukla je neke aktiviste koji su ranije bili članovi stranaka levlje orijentacije od laburista, kao i neke bivše pristalice koje su napustile laburiste zbog Iraka.
Korbin je iskoristio rečenicu svog mentora, pokojnog Tonija Bena: „Ne postoje neprijatelji na levici.” Zajedno sa mnogim levo orijentisanim laburistima, usprotivio se isključivanju aktivista struje Militanti koje je osamdesetih sprovodio Nil Kinok.
Međutim, Militanti nisu bili samo leva frakcija pristalica laburista. Reč je o frontu za Revolucionarni socijalistički savez - trockističkoj grupi koja je planirala da se infiltrira u antirevolucionarnu, demokratsku socijalističku stranku. Stoga bi se moglo reći da u prostranoj laburističkoj crkvi Korbin rado ostavlja prostor za one koji su u odnosu na nju levo orijentisani.
A skoriji ulazak, ili ponovni dolazak, pojedinih s levice koji su bili kritični prema vladama u Izraelu i politici koju je Zapad sprovodio na Bliskom Istoku, koincidirala je sa porastom optužbi za antisemitizam.
Iako do sada, ukupno uzev, nije bilo bilo puno takvih slučajeva, naneta je značajna politička šteta.
Nakon pokušaja njegove smene 2016, mnoge Korbinove pristalice su postale grube na društvenim mrežama.
Izvori bliski stranci kažu da mu ovi nabeđeni navijački predvodnici nisu učinili nikakvu uslugu tvrdeći da priča o antisemitizmu antikorbinovska propaganda, pošto su zvaničnici stranke razotkrili primere antisemitizma čak i među pojedinim njegovim samoproklamovanim pristalicama.
Istraživanje koje je sproveo YouGov za Kampanju protiv antisemitizma pokazuje da od 10 Jevreja njih više od osmoro veruje da su laburisti isuviše tolerantni prema antisemitizmu i da su ukaljali brend antirasističke partije, prema mišljenju mnogih parlamentaraca iz redova laburista.
Bez obzira na to da li je ovo stanovište opravdano, antisemitska rasprava dovodi u pitanje i Korbinove liderske sposobnosti.
Njegova podrška pokušajima da se uloži prigovor na definicju antisemitizma Međunarodnog udruženja za pamćenje Holokausta, insistirajući da bi sloboda govora o Izraelu trebalo da bude zašićena pri odluci o tome da li članovi partije treba da budu sankcionisani, izazvala je sukob čak i u okviru levlje orijentisanog dela partije.
Korbinova ocena je takođe dovedena u pitanje kada je otkriveno da je 2012. branio sliku na zidu koja je prikazivala bankare kako igraju monopol na leđima siromašnih.
Mnogi su to shvatili kao tipični antisemitistički iskaz, među njima i tadašnji laburista (sada liberalni demokrata) i parlamentarac Lusijana Berger, koja je o tome izvestila javnost.
Korbin je bio prinuđen da se brani, izjavivši da je trebalo bolje da pogleda sliku.
Stranačke procedure za izjašnjenje o pritužbama za antisemitizam su ubrzane. Njegove pristalice ukazuju na to da on nije sprečavao izbacivanje dugogodišnjeg saveznika Kena Livingstona, ili pokušao da spreči kažnjavanje drugog bliskog kolege, poslanika iz Derbija Krisa Vilijamsona, zbog izjave da su laburisti “posvetili previše prostora” toj temi.
Međutim, laburisti su sada pod istragom Organizacije za jednakost i ljudska prava i postoji bojazan da će njegovo liderstvo biti ozbiljno uzdrmano ukoliko izveštaj bude negativan.
Podrobno dokumentovane optužbe su već nanele političku štetu Korbinu - uzdrmale su poverenje u njega, iznele u javnost unutrašnje podele u stranci, učinivši njegove moralne stavove manje ubedljvim.
Lord Heris smatra da su Korbinova shvatanja ostala kruta, ali da je zasigurno smekšao kad je reč o drugim pitanjima - na primer, o unilateralnom razoružanju, tema zbog koje je pokrenuo kampanju 1983. godine.
Mnoge pristalice Korbinove politike iz sindikata tražili su od njega da zadrži i obnovi ograničenje i, do danas, on nije promenio politiku stranke kad je reč o multilateralnom nasuprot unilateralnom nuklearnom razoružanju.
Ipak, to ne znači da je on prihvatio ideju o ograničenju. U prvom obraćanju na stranačkoj konvenciji kao lider 2015, jasno je stavio do znanja da nikada neće pritisnuti dugme za aktivaciju nuklearnog oružja.
I kada je reč o bregzitu, Korbin je pokazao fleksibilnost.
Postoje valjani razlozi za to. Tokom neuspelog izazova za mesto lidera, članovi su bili na njegovoj strani, protiv parlamentaraca.
Što se tiče bregzita, članovi narodnih pokreta su bili više na strani parlamentaraca - za ostanak, i naklonjeni drugom referendumu.
Izgleda da je Korbin modifikovao lične stavove - prilagođavajući se potrebama, ako ne i prihvatajući potrebe dela novih, mlađih, proevropski orjentisanih članova.
On se protivio članstvu u tadašnjoj EEZ (Evropskoj ekonomskoj zajednici) na referendumu 1975. i u manifestu laburista iz 1983. pozvao je na napuštanje zajednice. Kao i Ben, on je bio sumnjičav prema organizaciji u kojoj, prema njegovom verovanju, neizabrani birokrati u Briselu imaju ogroman uticaj – uključujući i pravo predlaganja zakona.
Pred referendum u 2016, on je govorio na mnogim skupovima za ostanak u Evropskoj uniji, ali su proevropski orjentisani članovi parlamenta primetili njegov nedostatak entuzijazma povodom ovog političkog pitanja.
Ili kako mi je jedan član parlamenta rekao u to vreme: „Njega mnogo više zanimaju narodne kuhinje nego eurofederalizam”.
Istaknuti član pokreta Momentum izjavio je da je verovao da se Korbin na početku nadao „da će uspeti da skloni Bregzit sa dnevnog reda i fokusira se na pitanja koju su stvarno važna”.
U intervjuu u emisiji na Kanalu 4 tokom kampanje pred referendum, on sam je ocenio svoj entuzijazam prema članstvu u EU „visokom ocenom između pet i deset; neka bude sedam, ili možda sedam i po na skali od jedan do deset”.
Nakon što su Britanci doneli odluku na biralištima, on je odmah izjavio, neki bi rekli možda prerano, da će poštovati rezultate referenduma.
Korbin je pokušao da ispregovara sporazum za izlazak iz EU na samom kraju mandata Tereze Mej, ali je ta ideja zatim napuštena – navodno zbog straha da ona ne bi mogla da obezbedi dovoljno članova parlamenta iz njene stranke koji bi podržali ovaj predlog.
On je, međutim, ponovo promenio svoju poziciju i sada se zalaže za novi referendum sa opcijom ostanka u EU na glasačkom listiću u slučaju da laburisti oforme vladu.
On i dalje želi da ispregovara „kredibilnu opciju izlaska iz EU” i ponudi glasačima pravi izbor.
Zanimljivo je da je on promenio stav po ovom pitanju, ali ne zbog pritiska onih koji ga gotovo uvek kritikuju.
Ključni ljudi na levici sve glasnije pozivaju na jasniji stav povodom ostanka u EU, posebno nakon katastrofalnih rezultata na izborima za Evropski parlament u maju 2019.
Tu se ubrajaju Džon Mekdonel, ministarka unutrašnjih poslova vlade u senci Dajen Abot, i sekretar trezora vlade u senci Klajv Luis. Za neke na levici, međutim, Korbin je i dalje previše tvrdoglav. On jednostavno ne želi da od Laburističke partije napravi stranku koja je bezrezervno za ostanak u EU.
Rečeno mi je da je to crvena linija koju on neće preći.
Drugi misle da je istina da je pokazao fleksibilnost povodom ovog pitanja, ali ne i dovoljnu odlučnost. Čak i neki iz njegovog kruga najbližih saradnika smatraju da je trebao da bude jasniji u svom opredeljenju tokom kampanje za izbore za Evropski parlament.
Korbin se i dalje nije izjasnio da li će usvojiti neutralan stav povodom izlaska i ostanka u EU na hipotetičkom novom referendumu, koji bi organizovali laburisti.
O tome će navodno biti odlučeno u dogledno vreme na specijalnom stranačkom kongresu.
Njegovi nemilosrdniji kritičari kažu da je on neopredeljen povodom svoje buduće neopredeljenosti.
Tako da na kraju ostaje sumnja oko toga da li će on biti dovoljno spretan da pravovremeno reaguje na raspoloženje javnosti i članova stranke ako se domogne Dauning strita 10.
Lično je ujedno
i političko
Dogovorite intervju sa Džeremijem Korbinom i primetićete da je on mnogo interesantniji, opušteniji, čak i šarmantiji, nego što vam se činilo.
On će vam nekad pričati o knjizi koju je čitao. Povremeno će se našaliti i na račun svojih suparnika u stranci.
Jednom prilikom mi je rekao da mu je Oven Smit, njegov konkurent na unutarstranačkim izborima 2016, ponudio mesto predsednika Laburističke partije ako se povuče.
Onda je dodao prigušenim tonom i sa sjajem u očima: “Naravno, ubrzo sam saznao da ta pozicija uopšte ne postoji.”
Jednom, dok se pripremao za intervju tokom izborne kampanje, ispričao mi je čitavu istoriju građevinskog društva koje se reklamiralo na plakatu iza njega.
A nedavno je kolegi s kojim radim dao svoje preporuke za odmor u Meksiku (Korbinova treća žena Laura Alvarez, koju je oženio 2012, je Meksikanka).
Češće, međutim, on je osetljiviji, a posebno zamera onima koji pokušavaju da dobiju izjavu iz prve ruke ispred njegovih ulaznih vrata.
On veoma drži do svoje i privatnosti svoje porodice. On bi rekao da je otvoren za sva pitanja javnosti, ali da ne dozvoljava agresivno zadiranje u njegov privatan život.
U govoru koji je napravio po osvajanju liderske pozicije u Laburističkoj partiji 2015, Korbin je osudio „užasno ponašanje prema članovima njegove porodice” tokom kampanje i pozvao je novinare 2da ih ostave na miru u svim okolnostima”.
Postoje, naravno, i okolnosti u kojima bi i sam Korbin želeo da ga ostave na miru.
On je jednom prilikom prigovorio Keti Njuman sa Kanala 4 i meni da smo ga zatrpavali pitanjima i nismo mu dali da dođe do reči.
Martin Sloman, član Laburističke partije u Islingtonu tokom osamdesetih, rekao mi je da se Korbin isto ponašao prema stranačkim kolegama kao i sa novinarima. On nikad nije bio neučtiv i agresivan, kaže Sloman, ali nije voleo da ga neko propituje: „To je bila njegova slabost. On nije mogao da se nosi sa kritikom. Prezirao je to”.
Neki ljudi kažu da on mora da prestane da bude osetljiv ako planira da sa mesta lidera opozicije stigne do premijerske pozicije.
Ali da li on stvarno želi ovaj posao? Ili je on možda, kako sugerišu neki kritičari, više zainteresovan da laburiste zauvek pomeri na levicu?
Lensman kaže da je Korbinovo vođstvo nepovratno promenilo Laburističku partiju. „Nikada se nećemo vratiti neoliberalizmu,” dodao je on. 2To je utvrđeno za sva vremena – ili bar za jednu generaciju. Ova stranka je danas fundamentalno drugačija i nema povratka nazad.”
Svakako je istina da se stranka rapidno promenila pod Korbinovim vođstvom. Poluge moći u stranci sada kontrolišu njegove pristalice.
Ako je spreman da bude tako nemilosrdan i odlučan i pred najvećim izazovima, ljudi koji ga podržavaju veruju da on može da bude lider jedne veoma radikalne administracije.
Pre nego što je postao lider laburista, međutim, njegov apetit za sticanje moći je bio prilično ograničen.
U intervjuu za Gardijan 2015, kada se našao među kandidatima za lidera stranke, ali pre same pobede, on je rekao: „U mojim godinama nije realno očekivati da budem dugoročni kandidat, zar ne?”
On često izbegava da odgovori na direktno pitanje. Ubrzo nakon što je postao lider Laburističke partije, Korbin je izabrao da odgovori na jedno pitanje na ovaj način: „Najbolji lider je nevoljni lider.”
On se sigurno dobro zamislio kada je većina članova parlamenta iz njegove stranke želela da ga smeni 2016, ali ipak nije podneo ostavku.
On poseduje upornost.
I on je svima jasno stavio do znanja, i pored spekulacija, da će odslužiti pun mandat na mestu premijera ako bude izabran.
Neki kritičari se pitaju koliko bi on stvarno imao slobodu da upravlja zemljom u slučaju da bude izabran. Oni ukazuju na veliki uticaj koji imaju njegovi savetnici, kao što su Šejmus Miln, bivši politički komentator koji je postao politički strateg, i Endrju Marej, veteran koalicije Zaustavite rat.
Jedan insajder se ne slaže s tim i on kaže da postoji mit o “dobrom kralju i lošim savetnicima”. Ljudi kao on smatraju da Džeremi Korbin zna vrlo dobro ko je i da članovi njegovog osoblja pre podražavaju njegove stavove nego što ih oblikuju.
Postoji verovanje među njegovim najbližim saradnicima da će „tamne sile establišmenta” učiniti sve da ga spreče da se useli u Dauning strit.
Nakon što je Tajms u junu naveo da su državni službenici na višim položajima doveli u pitanje njegovu fizičku kondiciju za ovu poziciju, pojavili su se pozivi za detaljnu istragu.
Mekdonel, međutim, tvrdi da je lider Laburističke partije „fizički najspremnija osoba koju znam”.
Neki njegovi protivnici su možda ipak bliži istini.
Pokret Momentum je podržavao Korbinovo vođstvo ali je u nekim situacijama takođe pokazao i svoju nezavisnost.
Rečeno mi je da se osnivač pokreta, Džon Lansman, nada da će Džon Mekdonel biti sledeći lider stranke. Sam Mekdonel, s druge strane, izjavio je za magazin GQ da bi sledeći lider stranke trebalo da bude žena.
Ono što je neverovatno je činjenica da su se neposredno pred izbore, u barovima, kafeima i hodnicima skorašnjeg kongresa laburista mogle čuti spekulacije o Korbinovom potencijalnom nasledniku.
Čak mi je rečeno i o puču koji se ipak nije odigrao.
U julu ove godine, vodeći članovi Doma lordova iz Laburističke partije su u novinama objavili svoju izjavu u kojoj tvrde da je Džeremi Korbin “pao na testu liderstva”.
To je svojevremeno odbačeno kao očekivana reakcija onih koji su dobili svoje titule u vreme Korbinovih prethodnika.
Ipak, inicijativa nije došla niotkuda.
Ona je smišljena da bi dala podsticaj onima na levici koji su želeli da provere podršku ministarke privrede vlade u senci Rebeke Long Bejli kao potencijalnoj naslednici Korbina.
Svi drugi potencijalni planovi su ubrzo isparili, ali oni koji su razmišljali o tome kako i da li treba nastaviti istu politiku su želeli da testiraju neke ključne figure za lidersku poziciju – a čini se da je taj deo plana dao rezultat.
Korbinova saradnica Keri Marfi, bliska prijateljica i pristalica vođe sindikata Junajt Lena MekKlaskija, pomerena je na mesto u sedištu stranke.
Neki od pristalica lidera laburista veruju da je u toku planski proces rušenja njegovog autoriteta.
Korbinova pozicija je takođe oslabljena najavljenim odlaskom Endrjua Fišera – njegovog političkog savetnika, kome je pošlo za rukom da bude blizak i sa liderom Laburističke partije i ministrom finansija vlade u senci.
U pismu svojim prijateljima – prvobitno otkrivenom u Sandej Tajmsu a nakon toga i na BBC-u – Endrju je denuncirao „nedostatak profesionalizma i sposobnosti” trenutnog rukovodstva. On kaže da, iako se nada će okolnosti pokazati da nije u pravu, „više ne veruje da imamo šansu za uspeh”.
Ali i dalje ne postoji kredibilna pretnja Korbinu i najizglednije je da će on sam izabrati kada i kako da napusti svoju poziciju – mada je Mekdonel rekao da bi se to samo moglo dogoditi u slučaju još jednog izbornog poraza.
Njegovi pobornici, međutim, ubeđeni su da ćemo još dugo gledati Džeremija Korbina.
On je sposoban i voljan da Laburističku partiju dovede na vlast.
Korbinova poruka na godišnjem kongresu bila je da on može da donese „drugačiji tip liderstva” u politiku.
Njegove pristalice će vam reći da je nakon podela koje je izazvala debata o Bregzitu, ovaj dugogodišnji buntovnik idealan kandidat da ujedini zemlju.
Njegov trenutni slogan je „veruj ljudima”.
Nećemo morati puno da sačekamo da bi saznali da li su oni i voljni da veruju njemu.
Dogovorite intervju sa Džeremijem Korbinom i primetićete da je on mnogo interesantniji, opušteniji, čak i šarmantiji, nego što vam se činilo.
On će vam nekad pričati o knjizi koju je čitao. Povremeno će se našaliti i na račun svojih suparnika u stranci.
Jednom prilikom mi je rekao da mu je Oven Smit, njegov konkurent na unutarstranačkim izborima 2016, ponudio mesto predsednika Laburističke partije ako se povuče.
Onda je dodao prigušenim tonom i sa sjajem u očima: “Naravno, ubrzo sam saznao da ta pozicija uopšte ne postoji.”
Jednom, dok se pripremao za intervju tokom izborne kampanje, ispričao mi je čitavu istoriju građevinskog društva koje se reklamiralo na plakatu iza njega.
A nedavno je kolegi s kojim radim dao svoje preporuke za odmor u Meksiku (Korbinova treća žena Laura Alvarez, koju je oženio 2012, je Meksikanka).
Češće, međutim, on je osetljiviji, a posebno zamera onima koji pokušavaju da dobiju izjavu iz prve ruke ispred njegovih ulaznih vrata.
On veoma drži do svoje i privatnosti svoje porodice. On bi rekao da je otvoren za sva pitanja javnosti, ali da ne dozvoljava agresivno zadiranje u njegov privatan život.
U govoru koji je napravio po osvajanju liderske pozicije u Laburističkoj partiji 2015, Korbin je osudio „užasno ponašanje prema članovima njegove porodice” tokom kampanje i pozvao je novinare 2da ih ostave na miru u svim okolnostima”.
Postoje, naravno, i okolnosti u kojima bi i sam Korbin želeo da ga ostave na miru.
On je jednom prilikom prigovorio Keti Njuman sa Kanala 4 i meni da smo ga zatrpavali pitanjima i nismo mu dali da dođe do reči.
Martin Sloman, član Laburističke partije u Islingtonu tokom osamdesetih, rekao mi je da se Korbin isto ponašao prema stranačkim kolegama kao i sa novinarima. On nikad nije bio neučtiv i agresivan, kaže Sloman, ali nije voleo da ga neko propituje: „To je bila njegova slabost. On nije mogao da se nosi sa kritikom. Prezirao je to”.
Neki ljudi kažu da on mora da prestane da bude osetljiv ako planira da sa mesta lidera opozicije stigne do premijerske pozicije.
Ali da li on stvarno želi ovaj posao? Ili je on možda, kako sugerišu neki kritičari, više zainteresovan da laburiste zauvek pomeri na levicu?
Lensman kaže da je Korbinovo vođstvo nepovratno promenilo Laburističku partiju. „Nikada se nećemo vratiti neoliberalizmu,” dodao je on. 2To je utvrđeno za sva vremena – ili bar za jednu generaciju. Ova stranka je danas fundamentalno drugačija i nema povratka nazad.”
Svakako je istina da se stranka rapidno promenila pod Korbinovim vođstvom. Poluge moći u stranci sada kontrolišu njegove pristalice.
Ako je spreman da bude tako nemilosrdan i odlučan i pred najvećim izazovima, ljudi koji ga podržavaju veruju da on može da bude lider jedne veoma radikalne administracije.
Pre nego što je postao lider laburista, međutim, njegov apetit za sticanje moći je bio prilično ograničen.
U intervjuu za Gardijan 2015, kada se našao među kandidatima za lidera stranke, ali pre same pobede, on je rekao: „U mojim godinama nije realno očekivati da budem dugoročni kandidat, zar ne?”
On često izbegava da odgovori na direktno pitanje. Ubrzo nakon što je postao lider Laburističke partije, Korbin je izabrao da odgovori na jedno pitanje na ovaj način: „Najbolji lider je nevoljni lider.”
On se sigurno dobro zamislio kada je većina članova parlamenta iz njegove stranke želela da ga smeni 2016, ali ipak nije podneo ostavku.
On poseduje upornost.
I on je svima jasno stavio do znanja, i pored spekulacija, da će odslužiti pun mandat na mestu premijera ako bude izabran.
Neki kritičari se pitaju koliko bi on stvarno imao slobodu da upravlja zemljom u slučaju da bude izabran. Oni ukazuju na veliki uticaj koji imaju njegovi savetnici, kao što su Šejmus Miln, bivši politički komentator koji je postao politički strateg, i Endrju Marej, veteran koalicije Zaustavite rat.
Jedan insajder se ne slaže s tim i on kaže da postoji mit o “dobrom kralju i lošim savetnicima”. Ljudi kao on smatraju da Džeremi Korbin zna vrlo dobro ko je i da članovi njegovog osoblja pre podražavaju njegove stavove nego što ih oblikuju.
Postoji verovanje među njegovim najbližim saradnicima da će „tamne sile establišmenta” učiniti sve da ga spreče da se useli u Dauning strit.
Nakon što je Tajms u junu naveo da su državni službenici na višim položajima doveli u pitanje njegovu fizičku kondiciju za ovu poziciju, pojavili su se pozivi za detaljnu istragu.
Mekdonel, međutim, tvrdi da je lider Laburističke partije „fizički najspremnija osoba koju znam”.
Neki njegovi protivnici su možda ipak bliži istini.
Pokret Momentum je podržavao Korbinovo vođstvo ali je u nekim situacijama takođe pokazao i svoju nezavisnost.
Rečeno mi je da se osnivač pokreta, Džon Lansman, nada da će Džon Mekdonel biti sledeći lider stranke. Sam Mekdonel, s druge strane, izjavio je za magazin GQ da bi sledeći lider stranke trebalo da bude žena.
Ono što je neverovatno je činjenica da su se neposredno pred izbore, u barovima, kafeima i hodnicima skorašnjeg kongresa laburista mogle čuti spekulacije o Korbinovom potencijalnom nasledniku.
Čak mi je rečeno i o puču koji se ipak nije odigrao.
U julu ove godine, vodeći članovi Doma lordova iz Laburističke partije su u novinama objavili svoju izjavu u kojoj tvrde da je Džeremi Korbin “pao na testu liderstva”.
To je svojevremeno odbačeno kao očekivana reakcija onih koji su dobili svoje titule u vreme Korbinovih prethodnika.
Ipak, inicijativa nije došla niotkuda.
Ona je smišljena da bi dala podsticaj onima na levici koji su želeli da provere podršku ministarke privrede vlade u senci Rebeke Long Bejli kao potencijalnoj naslednici Korbina.
Svi drugi potencijalni planovi su ubrzo isparili, ali oni koji su razmišljali o tome kako i da li treba nastaviti istu politiku su želeli da testiraju neke ključne figure za lidersku poziciju – a čini se da je taj deo plana dao rezultat.
Korbinova saradnica Keri Marfi, bliska prijateljica i pristalica vođe sindikata Junajt Lena MekKlaskija, pomerena je na mesto u sedištu stranke.
Neki od pristalica lidera laburista veruju da je u toku planski proces rušenja njegovog autoriteta.
Korbinova pozicija je takođe oslabljena najavljenim odlaskom Endrjua Fišera – njegovog političkog savetnika, kome je pošlo za rukom da bude blizak i sa liderom Laburističke partije i ministrom finansija vlade u senci.
U pismu svojim prijateljima – prvobitno otkrivenom u Sandej Tajmsu a nakon toga i na BBC-u – Endrju je denuncirao „nedostatak profesionalizma i sposobnosti” trenutnog rukovodstva. On kaže da, iako se nada će okolnosti pokazati da nije u pravu, „više ne veruje da imamo šansu za uspeh”.
Ali i dalje ne postoji kredibilna pretnja Korbinu i najizglednije je da će on sam izabrati kada i kako da napusti svoju poziciju – mada je Mekdonel rekao da bi se to samo moglo dogoditi u slučaju još jednog izbornog poraza.
Njegovi pobornici, međutim, ubeđeni su da ćemo još dugo gledati Džeremija Korbina.
On je sposoban i voljan da Laburističku partiju dovede na vlast.
Korbinova poruka na godišnjem kongresu bila je da on može da donese „drugačiji tip liderstva” u politiku.
Njegove pristalice će vam reći da je nakon podela koje je izazvala debata o Bregzitu, ovaj dugogodišnji buntovnik idealan kandidat da ujedini zemlju.
Njegov trenutni slogan je „veruj ljudima”.
Nećemo morati puno da sačekamo da bi saznali da li su oni i voljni da veruju njemu.
