Најџел Фараж: Прича о „Мистер Брегзиту“

Уочи парламентарних избора у Великој Британији доносимо вам профиле лидера највећих партија.

Он је профи. Гледати Најџела Фаража пред масом присталица значи присуствовати беспрекорно увежбаној представи.

Он носи униформу - сако од твида, смеђе сомотске панталоне, карирану кошуљу, плетену црвену кравату, сваки комад одеће културолошки сигнал. Шали се са масом, а они му се весело смеју.

Помиње непријатеље, све по реду, либералне демократе (сиктање), Дајану Ебот (смех), Терезу Меј (негодовање), Џеремија Корбина (звиждање). Маси се то толико допада да их упозорава како ће можда морати да направи фајронт, церекајући се себи у брк док прелази на обећања боље будућности за рибарску индустрију. (Ово је, на крају крајева, енглески приморски град Гримсби средином новембра, а Фараж их је посетио у јеку предизборне кампање).

Док лидер Странке за Брегзит завршава говор агресивним нападом на „корумпирани застарели политички систем", публика му већ једе из руке.

Неколико дана касније, испред непријатније расположене публике ББЦ емисије Време за питања, он је једнако увежбан. Већ је све ово доживео - можда му је гестикулирање малко одсечније, поза мало мање опуштена, али већ су га заскакали у студију и раније.

Не, он није расиста, а Странка за Брегзит има импресивно разноврстан тим кандидата, каже он. Не, он не жели да приватизује Националну здравствену службу - али волео би да види више добростојећих људи како узимају приватно здравствено осигурање како би смањили терет пореских обвезника, а није импресиониран бригом да би то могло да подрије принципе универзалне услуге.

Жели да ограничи имиграцију зато што је популација у пребрзом порасту. Јесте, будућност изван ЕУ је светла. Они који су очекивали чудовиште из цртаних филмова можда нису преобраћени, али он није баш сасвим оно што су очекивали.

Популиста

Најџел Фараж је политичка сила - он је творац партија, а не обичан точкић у њима. Она ретка сорта политичара коју гласачи доживљавају као моментално препознатљивог. Довео је УКИП - странку коју је предводио три пута у периоду од 20 година - са политичке маргине у сам центар збивања саставивши коалицију бесних гласача свих других партија.

У том процесу, сатерао је Дејвида Камерона у ћошак тако да је овај морао да обећа референдум 2016. године. Само четири месеца након што је основао Странку за Брегзит, у фебруару, она се по резултатима нашла у врху Европских парламентарних избора 2019. године. То га је послало пети пут назад у Стразбур као посланика.

Бгрезит је његово чедо, ако овај уопште има оца. А они који добро познају Фаража схватају његову веома људску неспремност да гледа како неко други љуљушка његово чедо на колену. Део његовог беса усмереног против политичког естаблишмента потиче од чињенице да се овај према њему увек односио с презиром, никад не уважавајући размере његовог достигнућа, а сада лидери Конзервативне партије желе да га присвоје за себе.

„Могли бисте аргументовано да устврдите како је Најџел Фараж најутицајнији политичар савременог доба", каже професор Метју Гудвин, академик који проучава успон УКИП-а.

„Он је одговоран за улазак евроскептицизма у главни ток, одржавање референдума 2016. године и потом победу опције Брегзита - а све је утолико импресивније кад се узме у обзир да никад није доспео у Доњи дом парламента. Али можда је цена свега тога то што је еродирао британску политичку културу и, ако питате његове критичаре, успут еродирао консензус и уљудност."

Како му је, дакле, то пошло за руком? Један блиски колега каже да он поседује врлине (и мане) бившег позива трговца основним производима. „Он уме да запази рупу на тржишту и донесе одлуке у тренутку, али не размишља стратешки. Размишља и дела напречац, као што бисте и очекивали од једног трговца."

Рупа на тржишту био је радикални десничарски популиста у политици којом су доминирали политички професионалци са Оксбриџа. Фараж је можда успешан посланик школован у приватним школама, који може да се нада издашној пензији Европског парламента после 20 година проведених у Стразбуру, али његов језик, стил и карактер скројени су по мери ортака из радничке класе и евроскептика из средње класе.

Његова одећа, његова прича о Другом светском рату, уживање у алкохолу и аура ортака из краја допадају се незадовољним гласачима који се не препознају у елити ортодоксне политике.

Историјат Најџела Фаража

Даглас Карсвел, посланик Конзервативне партије који је пребегао у УКИП и једина особа која је икад изабрана на општим изборима под заставом УКИП-а, каже да Фаража покреће његова борба: „Кад бисте питали Камерона, или Гордона Брауна, или Терезу Меј, зашто желе да постану премијери, они би вам дали некакве неодређене одговоре да су добри у ономе што раде. Најџел је искрено ушао у политику да би нас избавио из Европске уније. Он је једини лидер за мог животног века, сем Маргарет Тачер, који има снажан осећај да врши мисију важнију од њега самог."

Фараж је био један од првих који је схватио да имиграција постаје велики проблем и био је један од првих који је препознао отуђење у гласачком телу лабуриста у унутрашњости, где су се гласачи вероватно осећали као да их Нови лабуристи узимају здраво за готово.

Он говори о томе како је у Олдхаму за допунске изборе 2011. године ходао улицама и схватио да може слободно да преузме те гласове зато што, сматрао је, лабуристи више не обраћају пажњу на жалбе својих гласача из унутрашњости.

Одлука Еда Милибенда да се не обавеже на референдум о ЕУ 2015. године омогућила је УКИП-у да узме четири милиона гласова, многих од лабуриста, на кључним маргиналним положајима. То је нарушило изборну равнотежу и омогућило Дејвиду Камерону да победи 2015. године, али само по цену да мора да обећа одржавање референдума.

Против естаблишмента

Политика Странке за Брегзит заснива се на идеји отпора естаблишменту, нечим што странка зове уговором са народом (идеја која подсећа на Републикански уговор са Америком преко ког су добили изборе за конгрес 1994. године). Нагласак је на одбацивању онога што доживљава као непопуларне идеје које је неодговорна елита наметнула невољном народу.

И тако одоше ХС2 - железничка пруга за брзе возове, намет на приправнички стаж и камата на студентске кредите. Стигоше обећања о улагању у заборављену Британију и политици за оживљавање пословних центара.

Изречено је конкретно обећање за оживљавање рибарских заједница. Фараж је често критикован због његове изузетно слабе посећености седница одбора за риболов Европског парламента, чији је члан - био је на једном од 42 састанка. Он је изјавио да је одбор „бесмислен" и да нема законодавну нити политичку улогу.

Обећао је улагање у стратешке индустрије и отварање хиљаде нових радних места у индустрији челика, железници и одбрани. Изнад свега, ту је обећање да се сузбије имиграција на 50.000 људи годишње. Све се то директно односи на области у којима је УКИП имао највише успеха на изборима - и где се Странка за Брегзит нада да ће наследити те гласове.

Бивши лабуристички посланик Џон Вудкок који је доживео да УКИП узме готово 12 одсто гласова 2015. године у његовој изборној јединици која је гласала за излазак из ЕУ, Бероу-ин-Фурнес, рекао је да су лабуристи открили да је Фараж немогућа мета. То је зато што му линије напада у вези с његовим дугим и уносним мандатом у Европском парламенту и његовом привилегованим пореклом просто нису наудиле. Истовремено, он је био савршено у могућности да нападе друге зато што су деца привилегованих породица или зато што су се обогатили на основу каријере у ЕУ.

„Упркос свим нашим напорима, он се и даље доживљава као неко ко се не либи да каже истину моћницима и представља основни анти-европејски сентимент који многи традиционални лабуристички гласачи осећају", рекао је Вудкок - који је недавно саопштио да ће на изборима гласати за Конзервативце. „Током година, он је успео да искористи забринутост због имиграције коју осећају људи у местима као што су Бероу, упркос томе што га насељава 99,4 одсто белих Британаца."

Још један бивши лабуриста који се залагао за Излазак анализира Фаражу атрактивност: „Бели гласачи из радничке класе веома су бесни, осећају се запостављени глобализацијом и мисле да им свако ради шта хоће а да их нико ништа не пита - они сматрају да имиграција угрожава њихов начин живота, а говори им се да је то редундантно или чак расистички."

„Човек би рекао да Најџел Фараж није њихов природни гласноговорник, али он то заиста јесте - њега љуте исте ствари, он у њима буди њихов патриотизам и не трабуња о тржишним силама, што је важно зато што за многе људе ван Лондона искуство са тржишним силама прилично је негативно. То је један од разлога зашто их највећи

део реторике Конзервативаца нимало не импресионира."

„Можда је завршио приватну школу, али и они би слали децу у приватне школе да то могу да приуште, а он успева да допре и до групе средњекласних гласача који нагињу више десници него што су многи људи свесни."

А можда је осећај идентификације главни разлог зашто оптужбе против њега не могу да му науде. А било их је тушта. Најспектакуларније, морао је да негира да је уложио новац против стерлинга у ноћи референдуму о ЕУ, након што је погрешно признао победу кампа за Останак.

Његов портпарол је инсистирао да Фараж „није имао финансијских интереса за промет новца у ноћи Брегзита", након тврдњи да су шпекуланти новцем искористили нетачна рана предвиђања о победи Останка како би профитирали краткорочном продајом фунте. Било је и питања око тога ко финансира његове личне трошкове, и за његове трошкове у Европском парламенту, али чини се да је он недодирљив по питању свега тога. Поред тога што све категорички негира, чини се да његовим тврдокорним присталицама ништа од тога не смета.

Друга страна медаље је извесна токсичност. У прошлости је оптуживан за ширење страха, ксенофобију и, од неких, за подстицање мржње. Током референдума 2016. године, велики део унутрашње политике кампање за Излазак сводио се на ограничавање Фаражове видљивости, како не би одвратили неопредељене.

Други тврде да су за гласове за Излазак морали да се мобилишу и неопредељени гласачи и Фаражове присталице како би победили. Да су његови гласачи остали код куће, Излазак не би победио - тако да је можда било предности у постојању две кампање, које су се обраћале двема различитим гласачким групацијама, различитим језиком.

Свита

Једна од Фаражових особености је његово ослањање на кадрове крајње посвећених активиста, обично млађих мушкараца, као што су саветник за медије Ден Џукс или Крис Бруни-Лав, бивши директор изборне кампање УКИП-а који се сада налази на истом положају у Странци за Брегзит. За политику једне мале странке то је било битно, јер није могао да се ослони на огромну разрађену инфраструктуру. И често се ослањао на десне руке, у разним фазама, на страначког послушника Ендија Рида, некада самопрокламованог „Злочестог дечака Брегзита" Арона Бенкса и сада грађевинског предузетника и милионера Ричарда Тајса. Они нису потчињени, то су људи на које се он угледа и чије савете слуша.

Бенкс је помогао финансирајући Фаража у износу од 450.000 фунти прве године после референдума о Брегзиту - плативши његову кућу у Лондону, његова кола и његова путовања у САД да би се срео са Доналдом Трампом - изјавивши да му је била „част да помогне".

Квалитет Фаражовог учинка варира у односу на квалитет његових десних руку. Његове тактичке грешке често проистичу из слушања лошег савета актуелне десне руке - конкретно, колеге истичу његов флерт са Стивом Беноном, гуруом америчке популистичке деснице, који је водио Трампову председничку кампању.

Та веза је Фаража начинила првим британским политичарем који се сусрео са тада изабраним председником Трампом, који је предложио да он постане амбасадор у Вашингтону, а касније позвао Конзервативце да склопе изборни пакт са Странком за Брегзит. Фараж је, са своје стране, изјавио да Трампова мировна иницијатива са Северном Корејом заслужује Нобелову награду за мир.

Чак и након што је Бенон напустио Белу кућу, Фараж је остао у контакту са председником - један сарадник сумња да они размењују директне поруке преко Твитера. Али Бенонов утицај, кажу критичари, био је заслужан за Фаражову опаску о имигрантима зараженим сидом током телевизијске предизборне дебате 2015. године. Он је рекао да Британија не би требало да троши новац на здравствени туризам, додавши: „Ви данас можете да дођете у Британију из било ког кутка света, да вам поставе дијагнозу вируса ХИВ-а и да добијете ретро-виралне лекове који коштају и до 25.000 фунти годишње по пацијенту. Ми морамо да ставимо Националну здравствену службу првенствено на располагање британском народу и породицама, коју се у многим случајевима овај систем финансирале деценијама."

УКИП је постигао озбиљан успех кад је побрао велик број гласова на изборима за Европски парламент 2014. године. То је привукло озбиљне таленте и озбиљан новац странци - али је и открило озбиљан Фаражов недостатак. Он је био способан да осети како се мења јавно мњење, али се мучио да изгради ефикасну страначку организацију.

Постојао је директан сукоб између његовог инсистирања на задржавању контроле и све мањег распона пажње кад је суочен с бескрајним детаљима и бескрајним компромисима изградње једне политичке машинерије. Ту су његове десне руке постајале кључне - оне би говориле његовим гласом, а речи „Најџел жели" обично су биле преломне. Али десне руке су долазиле и одлазиле, а одлуке које су се преносиле на странку мењале су се са њима. Понекад унутрашња мантра није била „шта Најџел жели, то Најџел и добија", већ „Најџел је наша највећа вредност и наш највећи баласт."

Странка за Брегзит

Фаражово незадовољство тим питањима политичке машинерије најбоље се огледа у начину на који је организована Странка за Брегзит. Њен председавајући, дугогодишњи Фаражов савезник Ричард Тајс, пореди је са технолошким старт-апом који се муњевито шири. Фараж доноси одлуке, без мучних натезања с одбором тврдоглавих страначких првака који би само сметали. То му омогућава маневре вртоглавом брзином. УКИП никад не би могао да донесе одлуку у понедељак поподне да повуче 300 својих кандидата и да то просто спроведе у дело. Било би потребно шест месеци унутрашње свађе да би се тако нешто провукло кроз интерну структуру.

А сасвим случајно, његова одлука да напусти УКИП и оснује потпуно нову организацију показала је да је његова тврдња да се не ради о једночланом бенду била лаж. „Запостављени" гласачи које је придобио за УКИП су га следили, а његова бивша странка је имплодирала кад ју је он напустио.

Али да ли је његова магија почела да бледи? УКИП је 2015. године привукао четири милиона гласова. Али ова странка је добила само једног посланика - и то није био Н. Фараж. На овим изборима, отпор је био жешћи. Брегзит је политика владе Конзервативаца, а то Фаража присиљава на много сложеније аргументе о њиховој верзији Брегзита за разлику од његове. Звучао је много опуштеније на изборним скуповима на којима је нападао поборнике Останка.

А потом је ту његова одлука да се сам не кандидује за посланичко место у Доњем дому парламента. Пошто није успео да добије изборе у Истлију 1994. године, Солсберију (1997), Бексхилу и Бетлу (2001), Саут Танету (2005 - његов први покушај да освоји посланичко место), Бакингему (2010) и коначно поново Саут Танету 2015. године, Џон Вудкок се пита да не постоји можда некаква горња граница стаклена његове привлачности. „Занимљиво је да неко са његовим статусом звезде не може да буде изабран, то ми улива извесну наду кад је у питању инстинкт гласача."

Ако ћемо право, друге странке су дале све од себе да спрече Фаражов улазак у Парламент 2015. године, а немала мотивација била је што се зарекао да ће дати оставку на лидерску позицију ако не буде био изабран. Његов пораз био је болан и обесхрабрујући, а суочио би се с истим проблемима жестоке борбе за посланичко место истовремено водећи националну кампању, гдегод да се кандидовао овог пута.

Други фактор је да се, све до сада, суочавао с лидерима Конзервативне партије који нису могли ни да приђу његовој атрактивности међу тим брегзитовски оријентисаним, радничким, традиционалним торијевским гласачима. Џон Мејџор је желео да буде у срцу Европе, Вилијем Хејг, Ијан Данкан Смит и Мајкл Хауард се јесу поигравали с фаражовским популизмом, али нису били убедљиви. Дејвид Камерон је био либерални центриста, а првобитна атрактивност „Челичне лејди" Терезе Меј брзо је ишчезла.

Али Борис Џонсон је директни ривал за срца и душе за које Фараж тврди да су његове. „Фараж ће вам рећи да су Џонсон и џонсонизам прецењени, али реалност је да се сада суочава са харизматичним политичарем који му је дорастао", каже један дугогодишњи активиста Брегзита.

Рани показатељ била је Фаражова немогућност да окриви премијера за одлагање Брегзита - део разлога за то био је тај што није постојала група тврдих брегзитовских конзервативних посланика спремних да нападну владин умивени споразум о Брегзиту као БРИНО (Брегзит само по имену).

Постоји паразитско зависан однос између брегзитовске торијевске деснице и Фаража. Њему иде најбоље кад се они деру издаја и појачавају његову поруку конзервативним гласачима, да су их, још једном, изневериле њихове вође.

Последњи излаз?

Шта даље? Хоће ли он успети да оживи Странку за Брегзит уколико не буде било Брегзита или Брегзит не буде био задовољавајући? Његова одлука да повуче кандидате Странке за Брегзит са конзервативне изборне јединице разљутила је неке његове присталице, а међу неколицином изазвала отворену побуну.

Можда ће бити тешко поново окупити бенд. Упркос његовој самоувереној спољашњости, ово је први пут да се Фараж нашао у дефанзиви, али он наставља да тврди да је Странка за Брегзит неопходна, мада након што Велика Британија оде, можда ће морати да је преименује. А Џон Вудкок је запањен „фантастичним" начином на који је изборна коалиција УКИП-а/Странке за Брегзит повремено умела сама да се „уруши" а потом поново састави, нарочито за изборе средишњег мандата као што су они за Европски парламент.

Али пре тога, ту су општи избори. И чак и ако Странка за Брегзит не успе да освоји ни једно једино посланичко место, њено делање (или неделање) могло би да претегне кантар у стотинама изборних јединица. Може ли претерано ентузијастична кампања да онемогући победу торијеваца, доведе до блокаде парламента, а потом и до другог референдума?

Фаражов осећај власништва над Брегзитом је дубоко, дубоко личан и не дозвољава му да одустане, склони се на страну и препусти Борису Џонсону да га реализује. Да ли је могуће да ће човек који је провео 30 година у дивљини залажући се за Брегзит на крају бити човек који ће спречити да се он уопште деси? Питање је да ли он зна кад треба да стане или да ли је уопште способан да стане.

Упућени у Фаража кажу да постоје два Најџела: Добри Најџел и Гадни Најџел. Они одсликавају забавну, патриотску, делбојевску страну популизма и њено бешње наличје - другим речима, харизматични, оптимистични Весели ратник или бесни популистички Тамни витез. А ови избори би и даље могли да зависе од тога који ће се од њих двојице појавити у овој кампањи.

Све фотографије су заштићене ауторским правима.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]