Месец борбе против рака дојке: Спасла је груди хиљадама жена, али вероватно никад нисте чули за њу

Променила је животе хиљада жена оболелих од рака дојке, а ипак је била оштро критикована због тога.

Канадској докторки Вери Питерс људи су били на првом месту у медицини, у време када су доктори обраћали мало пажње на страхове и тескобе властитих пацијената.

„Неки доктори мисле да су богови", описала је своје колеге 1979. године, али њено уверење било је да „пацијент има више права од лекара".

Кад је педесетих предложила да се раде мање инвазивни захвати на женама оболелим од рака дојке, била је тек усамљени глас у професији којом су убедљиво доминирали мушкарци.

Иако можда нисте чули за њено име, њен рад извршио је огроман утицај на то како се у свету лече људи оболели од рака данас.

Током Месеца борбе против карцинома дојке, подсећамо се приче о овој неопеваној хероини која је увек стављала пацијенте на прво место.

„Савршен хируршки захват"

Али прво морамо мало да се вратимо кроз време и погледамо реалност лечења рака пре него што је дошла докторка Питерс.

Највећим делом 20. века, стандардно лечење рака дојке, чак и за оне у раним стадијумима, било је изузетно болно одстрањивање дојке - захват који се зове радикална мастектомија.

Он је подразумевао не само вађење самог тумора већ и коже, брадавице, ткива у пазуху, па чак и прсних мишића.

Иако би он излечио од ове болести, остављао је жене унакажене, с отоцима испод руку и другим физичким проблемима.

Процена психичких последица

Поступак је погађао пацијенткиње и психички, утичући на њихов телесни имиџ, сексуалност и женственост.

Радикалну мастектомију изумео је амерички хирург Вилијам Холстед у последњем кварталу 19. века, а 100 година касније многи лекари су је и даље звали „савршени хируршки захват".

„Био је то главни извор прихода за хирурге. Био је елегантан. Био је лак. Имао је врло мало компликација, зато што су оперисане биле средовечне или младе жене", рекла је за ББЦ Џенифер Инграм, ћерка докторке Питерс и лекарка из Онтарија.

„Али доктори нису схватали какав то ефекат има на жене, њихове мужеве, њихове односе, њихов его. Једном кад је то обављено а оне биле излечене, враћале су се негде другде и лекари више нису морали да брину о томе."

„Одлазиле би без дојке"

У оно време, пацијенти, посебно жене, нису одлучивали о питањима која су се тицала њиховог здравља, нити су били подстицани да то чине.

Штавише, каже докторка Инграм, они који су показивали тескобу или узнемиреност проглашавани су „лудима".

„Уколико сте имали грудвицу у дојци и отишли сте код лекара, који вас је послао код хирурга, који вам је рекао да би то могао да буде рак, онда би вам просто било речено шта ће вам се десити. И то је било то", рекла је она.

„Жене би дошле не знајући да ли имају рак, потписале пристанак на биопсију и одлазиле без дојке."

Докторка Инграм каже да су за овај ланац догађаја била везана „сва проблематична понашања у медицини."

„Обично је мушки хирург разговарао са женским клијентима у друштву којим доминирају мушкарци, који су на жене гледали као на плитке, анксиозне особе којима треба да се говори шта да раде."

Али те штетне последице нису остале непримећене код Вере Питерс, чији је први сусрет са раком дојке био у сопственом дому.

Породични историјат рака дојке

Питерс је изгубила мајку управо од ове пошасти 1933. године, после дуге и тешке болести, а то је оставило озбиљног трага на њој.

Породица је живела на млечној фарми близу Торонта, а млада, бистра Питерс завршила је средњу школу са 16 година.

На Универзитету у Торонту кренула је да студира математику и физику, да би се пребацила на медицину, „зато што су ме занимали људи", рекла је у интервјуу из 1979. године за Медицинско удружење Онтарија, који се сада налази у његовој Колекцији усмене историје.

Питерс је била међу јединих 10 жена које су дипломирале као лекари 1935. године у класи од њих 100.

Убрзо је почела да ради са радиологом који је лечио њену мајку радијацијом, доктором Гордоном И. Ричардсом, у Општој болници Торонта.

Две трећине пацијената, који су упућивани на болнички Радиотерапијски институт, било је подвргавано овом поступку, а Питерс је приметила колико су збуњени многи пацијенти после третмана.

„Срела сам много узнемирених, обесхрабрених пацијената. Врло рано сам открила да став пацијената има много везе са њиховим преживљавањем", рекла је она у интервјуу.

„Најлакше је било предвидети којим пацијентима је преостало најмање да живе: били су то пацијенти који су љути због много ствари, нарочито у вези с операцијом. Били су бесни, очајни, усамљени људи."

Излечење „неизлечивог"

Али прво достигнуће докторке Питерс није било у области рака дојке, већ Хоџкинове болести, типа рака крви у лимфоцитном систему.

У оно време, лимфом се сматрала неизлечивим, али искуство доктора Ричардса говорило је другачије. И тако је он 1947. године замолио докторку Питерс да прегледа његове резултате.

Докторка Питерс је 1950.године објавила револуционарну студију у којој је тврдила да болест може да се излечи високим дозама радијације уколико се третира на одређен начин.

Постала је славна због тога, али медицински свет ће почети да верује њеним закључцима тек деценију касније.

„Чим почнете да демонстрирате нешто што није део опште прихваћеног веровања, наилазите на много неверице", присетила се она 1979. године.

Доктор Ричардс је умро од изложености радијацији 1949. године, а колеге докторке Питерс почеле су да јој сугеришу да неће моћи успешно да ради сама.

Неки су тврдили да је њено достигнуће „чиста срећа, нешто непоновљиво" и да би јој било боље да се бави „женским пословима", према речима докторке Инграм.

„Људи су долазили одасвуд"

Она се 1958. године преселила у Болницу принцеза Маргарет.

Сада већ добро познатој онколошкињи докторки Питерс стизали су пацијенти из читаве покрајине Онтарио, који, из медицинских разлога, нису могли да буду подвргнути радикалној мастектомији и стога су били „сматрани осуђеницима на смрт", објашњава докторка Инграм.

Она им је одстрањивала грудвицу из дојки и третирала их радиолошки најбоље што је умела.

„И постепено се раширила прича да та жена која познаје радиолошку онкологију лечи друге жене са раком дојке и да прима и друге пацијенте", каже њена ћерка.

„Људи су почели да траже да их прими због мишљења чак и ако је се случај није нужно тицао. И постепено је почела да лечи све више и више жена нерадикалним мастектомијама уколико су задовољавале одређене критеријуме."

Мишљења су већ била подељена о користи од радикалне мастектомије а неки лекари из Европе су се залагали за мање агресивне захвате - као што је лумпектомија, захват који одстрањује само тумор и део ткива око њега.

Али не и у Канади.

Докторка Питерс је почела да пише о овој теми на основу властитих резултата још 1967. године. Потом је 1975. године објавила широку студију која је анализирала 8.000 пацијената лечених у Болници принцеза Маргарет између 1939. и 1969. године.

Студија је показала да стопа преживљавања пацијената који су подвргнути радикалном хируршком захвату није виша од оних који су били изложени мање агресивном лечењу.

Упркос резултатима, дочекана је са скептицизмом.

„Нису могли да верују"

Докторка Инграм каже да је 1975. године присуствовала говору који је њена мајка одржала на Краљевском колеџу лекара и хирурга Канаде у Винипегу.

„Просторија је била пуна мушкараца у оделима, сви са краватама. Сви хирурзи. А на прочељу је стајала сићушна лепо одевена жена, која није била хирург. Сви у публици били су у шоку. Стигло им је нагло, са за њих неочекиваног поља, никад нису ни стигли да помисле да то није најсавршенија операција", каже докторка Инграм.

„Нису могли да верују. Чињеница да се мањи захват сматрао прихватљивим са собом је носила разне подтексте политичких, финансијских и многих других питања. Хирурзи просто нису могли да се носе с тим."

Докторка Инграм каже да су се „хирурзи удружили и сатанизовали је на разне начине", што је значило да сваки хирург који се удаљи од општеприхваћеног начина лечења ризикује да угрози властиту каријеру.

Недуго после тога, докторка Питерс је дала отказ у Болници принцеза Маргарет, „љута и огорчена", зато што је болница размишљала да прихвати нове клиничке пробе у којима би се женама арбитрарно додељивала мастектомија или лумпектомија.

Она је сматрала да те пробе изазивају „непотребну патњу за жене".

Резултати тих проба потврдили су налазе њених властитих истраживања. Али они нису били објављени све до 2002. године.

„Старајте се о својим пацијентима"

Данас, делом захваљујући раду докторке Вере Питерс, радикална мастектомија ретко се изводи на женама.

Али упркос томе што је све време била у праву, тек је последњих година њеног живота рад докторке Вере Питерс почео да добија потпуно признање.

Због њеног рада на Хоџкиновој болести крајем седамдесетих постала је Чланица Канадског реда Реда, а потом је унапређена у статус Официра Канадског реда - признања за животни век достигнућа у Канади од којих користи има човечанство у целости.

Она је 2010. године постхумно увршћена у Канадску медицинску кућу славних. Додељена су јој и два почасна доктората и разне медаље у Канади, САД-у и Европи.

Докторка Питерс је 1984. године и сама добила дијагнозу рака дојке и, у складу са њеним уверењима, била подвргнута лумпектомији. Али, девет година касније, у 82. години, умрла је од рака плућа, након што је три месеца примала палијативну негу у болници у којој је провела највећи део своје каријере - у Принцези Маргарети.

Докторка Инграм каже да њена мајка није никад „била жена која је желела пажњу", а њен главни покретач била је жеља за ублажавањем „неправде" због начина на који се опходи према пацијентима.

„Ако је икада желела честитке, оне нису долазиле ни са једног другог места сем од самих пацијената. Пацијенти су је обожавали." Било је то због њеног приступа којим је желела да њих и њихове породице укључи у процес доношења одлука.

Она је Медицинском удружењу Онтарија 1979. године рекла: „Да бисте одлучили која је најбоља алтернатива, треба вам помоћ. А најбољу помоћ можете добити од самог пацијента."

„Уважите пацијентове страхове, уважите пацијентове амбиције", рекла је она, на крају крајева, нико не познаје пацијенте боље него што они познају сами себе.

„Лекар мора да слуша пацијента; да прима сигнале од пацијента. На крају крајева, пацијент је много важнији од лекара."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]