Сведоци напада у Шри Ланки: „Мислили смо да је насиље за нама“

Серија експлозија потресла је Шри Ланку у недељу ујутру, а сведоци напада испричали су за ББЦ шта су преживели.

Нападнуте сутри цркве и четири хотела у градовима Негомбо, Батикало и Коломбо.

До напада је дошло када су се припадници мирне хришћанске заједнице у Шри Ланки славили Ускрс по грегоријанском календару.

Џулијан Емануел

Емануел има 48 година и лекар је. Одрастао је у Шри Ланки, а са супругом и децом живи у Сарију у Великој Британији.

Емануел се у Шри Ланку вратио како би посетио рођаке у Коломбу. У тренутку напада, са породицом је спавао у хотелу Синамон Гранд.

„Били смо у спаваћој соби када смо чули јаку експлозију од које нам се соба затресла. Мислим да је било око 8:30", каже.

„Особље хотела нас је затим извело у лоби, где нам је речено да се евакуишемо кроз задњи излаз. Видели смо жртве које су спасиоци одвозили у болницу, као и штету у хотелу."

Емануел каже да је чуо радницу хотела како говори о раскомаданом телу коју је видела на месту експлозије. Пријатељи су му послали фотографије цркава које су нападнуте. Сам хотел је претрпео „значајну штету" - један од ресторана је разнесен.

„Данас смо ишли у цркву са мојом мамом и рођаком, али све црквене службе су отказане - неће бити служби ни у једној цркви у земљи због онога што се десило јутрос", каже он.

„До 18. године сам живео овде, тако да сам видео доста етничких сукоба. Моја деца која имају 11 и седам година и супруга никада нису видели ништа слично рату. За њих је ово прилично тешко."

У Шри Ланки су деценијама трајали сукоби између етничких група Синхалеза и Тамила, али је од 2009. године релативно мирно.

„Заиста је тужно - мислио сам да је Шри Ланка оставила насиље за собом, жалосно је видети да се вратило", додаје Емануел.

Усман Али

Али, који живи у Коломбу, видео је како се верници „ужурбано" евакуишу из цркве у близини његове куће и схватио да нешто није како треба.

Пут који води до главне градске болнице одједном је био закрчен амбулантним возилима. Проверио је хештег#ЛКА - Ланка - и сазнао за нападе.

Међу ужасавајућим снимцима и фотографијама био је и позив центара за трансфузију из ког су позивали донаторе да дају крв за жртве напада.

Отишао је у Национални центар за трансфузију, где је већ било крцато.

„Била је огромна гужва, а и путеви су били блокирани пошто су људи паркирали аутомобиле било где како би што пре ушли у центар", каже.

„Записују име, крвну групу и број телефона особа које су вољне да дају крв и кажу да ће звати уколико буде потребно још крви."

Али каже да су формирани „дугачки редови који воде све до улаза".

Унутра се осећа заједништво.

„Сви имају само један циљ - да помогну жртвама експлозије, без обзира на религију или расу. Људи једни другима помажу при попуњавају формулара.

Питам се ко је организовао напад. Бог нас је сачувао."

Киран Арасаратам

Киран Арасаратнам, професор на Империјал колеџу у Лондону, био је смештан у Шангри Ла хотелу. Ресторан овог хотела уништен је у једној од експлозија.

Арасаратнам, који се пре 30 година одселио у Велику Британију као избеглица, вратио се у Шри Ланку како би помогао у оснивању социјалног предузећа. Био је у хотелској соби када је чуо звук попут „грмљавине".

Каже за ББЦ да је трчао са 18. спрата до приземља како би се спасио.

„Људи су паничили, настао је тотални хаос", каже. „Погледао сам у собу са десне стране - на све стране је било крви."

„Сви су трчали, а многи нису знали шта се догађа. Људи су на одећи имали трагове крви, а један човек је носио девојчицу до амбулантних кола. Зидови и под били су прекривени крвљу."

Да није одложио одлазак на доручак, овај 41-огодишњак каже да би нашао у ресторану у тренутку експлозије.

Из собе је изашао око 8:45 - тада је већ било нападнуто неколико хотела и цркава на различитим локацијама.

„Нешто ме је омело и вратио сам се у собу да узмем дебитну картицу, раширим завесе и укључим телефон... и, догодила се експлозија", каже.

Тренутно је у склоништу. Тамо, каже он, може „свуда да намирише крв", повређенима се указује помоћ и трага за несталима.

„Ужасно је видети крваву децу. Отишао сам из Шри Ланке пре 30 година као избеглица и никада нисам помислио да ћу поново видети овакве сцене ."