Украјина, катастрофа и Чернобиљ: Крај тридесетогодишњег експеримента

„Ово место представља више од половине мог живота", каже Генадиј Лаптев. Украјински научник широких рамена смешка се замишљено док стојимо на данас сувом дну некадашњег језера за хлађење Чернобиљске нуклеарне електране.

„Имао сам само 25 година када сам почео посао овде као ликвидатор. Данас имам скоро 60."

Било је на хиљаде ликвидатора - радника који су овамо долазили у склопу мамутске, опасне операције чишћења после експлозије из 1986. године. Најгоре нуклеарне хаварије у историји.

Генадиј ми показује платформу величине собног сточића, која је овде постављена да скупља прашину. Дно овог резервоара исушило се кад су пумпе које пумпају воду из оближње реке коначно искључене 2014. године; 14 година након што су угашена три тамошња преостала реактора.

Aнализа прашине због радиоактивне контаминације само је делић вишедеценијског проучавања ове бескрајне, напуштене области.

Несрећа је овај крајолик претворила у џиновску контаминирану лабораторију, у којој је радило на стотине научника како би сазнали на који начин се окружење опоравља од нуклеарне катастрофе.

Експеримент који се претворио у глобалну катастрофу

Инжењери су 26. априла 1986. године у 1:23 ујутру искључили напајање неких система у реактору број четири Чернобиљске нуклеарне електране. Била је то критична тачка теста на основу којег је требало да се открије шта се дешава током нестанка струје. Оно што инжењери нису знали јесте да је реактор већ био нестабилан.

Прекид дотока електричне енергије успорио је турбине које су воду за хлађење пумпале до реактора. Како се у пару претварало мање воде, унутрашњи притисак је растао. Кад су оператери схватили шта се дешава и покушали да искључе реактор, већ је било касно.

Експлозија паре одувала је поклопац са реактора, изложивши језгро атмосфери. У електрани је страдало двоје људи, а како је ваздух распиривао ватру која је горела 10 дана, ветар је разносио облак радиоактивног дима и прашине широм Европе.

Први спасиоци стигли су док је смртоносни дим још куљао. Од 134 њих који су добили дијагнозу акутног тровања радијацијом, 28 је умрло у року од свега неколико месеци. Најмање 19 њих умрло је у међувремену.

Генадиј, еколошки научник при Украјинском хидрометеоролошком институту, почео је да ради у зони само три месеца после евакуације. „Стизали бисмо сваког дана хеликоптером из Кијева", објашњава он, „како бисмо узимали узорке воде и земље."

„Тада је било важно схватити размере контаминације - да би се израдиле прве мапе зоне искључења."

Данас та зона обухвата Украјину и Белорусију. Она покрива 4.000 квадратних километара - површину више него двапут већу од Лондона. Свако насеље у пречнику од 30 километара од електране евакуисано је и напуштено; никоме није допуштено да се врати и живи ту.

У заборављеном, спољном делу зоне искључења, људима је у тишини дозвољено да се врате кућама неколико месеци после катастрофе.

За разлику од „зоне од 30 километара", ниједан контролни пункт не спречава улазак у ову полунапуштену област.

Народичи, градић са више од 2.500 људи, налази се у склопу те удаљеније области. Овом званично контаминираном зоном владају строги прописи - земљиште не сме да се обрађује за узгајање хране и на њој не сме да се гради.

Данас се, међутим, овај део Украјине не дели тако лако у две категорије - контаминирану или чисту. Истраживање је показало да су последице Чернобиљске експлозије компликованије, а крајолик много необичнији - и занимљивији - од строгих прописа „ништа не дирај" који су на снази у Народичију.

Страх од радијације би могао много више да штети мештанима Народичија од саме радијације.

„Мање се зрачимо овде него што бисмо у авиону"

Иза Генадијевог рамена видим нуклеарну електрану - на мање од километар од дна резервоара на којем стојимо.

На сунцу светлуца огромни заштитни челик „Нове безбедне заштите" која сада прекрива јединицу број четири. Ова купола је спуштена преко епицентра несреће 2016. године. Испод ње, кранови-роботи растављају 33 године старе радиоактивне рушевине.

Професор Џим Смит са Универзитета у Портсмуту, Генадијев колега, научник је који проучава последице несреће од 1990. године.

Током једне од бројних истраживачких мисија у области, показује ми дозиметар - црни пластични уређај величине телефона који носи са собом у сваком тренутку овдашњег боравка.

Он мери спољне дозе радијације из окружења. Атоми прашине нуклеарног горива које је овде распршила експлозија 1986. године спонтано се разлажу.

Док то раде, они испуштају снажну енергију зрачења, а Џимов дозиметар бележи дозу онога што примамо на сваких сат времена.

Очитавања су у јединицама (зову се микросиверти) које имају неког смисла тек у контексту других релативних „радиоактивних активности". У једном тренутку током лета за Кијев - на пример - његов дозиметар показивао је 1,8 микросиверта по сату.

„Тренутно је овде 0,6", каже Џим. „Дакле, то је отприлике трећина онога што смо примили током једног авионског лета."

Док гледам озлоглашену нуклеарну електрану у позадини, не могу да верујем у те податке. Али, објашњава Џим, ми живимо на радиоактивној планети - природна радиоактивност налази се свуда око нас.

„Има је у сунчевим зрацима, у храни коју једемо, у Земљи", каже он. Зато на висини од 12.000 метара у авиону, са мање заштите од Земљине атмосфере, добијамо вишу дозу."

„Јесте, забрањена област је контаминирана", каже ми он, „али кад бисмо је ставили на мапу доза радијације широм света - истицала би се само понека мала 'жаришта'."

„Природна радиоактивност се налази свуда око нас - варира од земље до земље, од места до места. Највећи део забрањене области садржи мање дозе радијације од многих области природне радиоактивности широм света."

„Не желите дуго да се задржавате на жариштима"

Иако се границе области нису измениле, њен крајолик јесте - постао је готово непрепознатљив. На места са којих су истерани људи уселила се природа. Дивљина помешана са напуштеним зградама, фарме и села одају утисак поста-апокалиптичних призора.

Џим и његове колеге дане проводе сакупљајући узорке и постављајући камере и опрему за аудио снимање, који тихо сакупљају податке о томе какав животињски свет настањује ово место напуштено од људи и како радијација утиче на њега.

Другог дана нашег боравка у области, пратим тим у Црвену шуму. Ово је жариште у зони искључења које је, због смера ветрова 1986. године, било на директном удару радиоaктивног материјала.

Облачимо заштитна одела како бисмо избегли контаминацију одеће.

У шуми, Џимов дозиметар очитава 35 - што је готово 60 пута више од спољне дозе коју смо добијали у језеру за хлађење.

„Не желимо предуго овде да се задржавамо", каже Џим. Он и тим ужурбано сакупљају узорке, праве фотографије и враћају се у кола.

„Коњи се прилагођавају"

У напуштеном селу Бурајаковка - десетак километара од нуклеарне електране - њихов приступ је битно другачији. Џим и његова екипа не журе док истражују област. Дозиметар очитава 1,0 - још увек мање него током авионског лета.

Унутар једне мале, рушевне али и даље живописне дрвене куће, тужна истина о томе шта су људи овде преко ноћи изгубили постаје више него очигледна.

Капут и даље пребачен преко наслона столице, прекривен наслагом прашине старом три деценије.

Али оно што су људи оставили за собом - на пољима и у баштама - претворило се у необично богато станиште и извор хране за дивље животиње. Дугорочне студије показале су да у напуштеним селима има више животињског света него било где другде у зони. Овде могу да се виде мрки медведи, рисови и дивљи вепрови.

Докторка Марина Шквирија, истраживачица из кијевског зоолошког врта, провела је године пратећи и проучавајући крупне сисаре који су се доселили кад су људи отишли.

Постоје студије које наводе да птице у најконтаминиранијим областима имају оштећен ДНК. Ипак, Маринин рад се надовезује на низ истраживања која сугеришу да животињски свет цвета у највећем делу зоне искључења.

Вукови у Чернобиљу су, каже она, посебно упечатљив пример.

„Након што смо их проучавали 15 година, имамо много информација о њиховом понашању", објашњава Марина. „А Чернобиљски вук је један од најприроднијих вукова у Украјини."

Под „природним" она жели да каже да је веома мало „људске хране" на његовом јеловнику. „Вукови се обично мотају око насеља", објашњава Марина.

„Они једу стоку, усеве и отпатке од хране - чак и кућне љубимце." Али не и овде, где вукови лове искључиво дивљи плен.

Чернобиљски вукови се хране јеленима, а чак лове и рибу. Неке слике са постављених камера показују да имају мање дивљих навика у исхрани. Вукови су снимљени како једу воће са дрвећа која су се некад налазила у воћњацима људи.

Постоји група животиња која се настанила у области а која - строго говорећи - не би требало да је ту.

Украјински зоолози су 1998. године пустили крдо од 30 угрожених дивљих коња Пржеваљског. Циљ је био да ти коњи пасу вишак растиња и смање опасност од стихијског пожара. Сада их има шездесетак - у крдима раширеним по Украјини и Белорусији.

Они потичу из равница Монголије, тако да шуме пуне напуштених зграда за њих не би требало да представљају идеално станиште. „Али они се заиста вешто сналазе у шуми", објашњава Марина.

„Чак смо поставили камере у старе амбаре и грађевине, и видели да их они користе да се заштите од комараца и врућине."

„Они чак залежу и спавају унутра - прилагођавају се области."

„Узмите вотку трешњевачу, ја сам је правила"

Животињски свет можда извлачи најбоље из нечега што је временом постало природан резерват без људи, али није свако село остало препуштено животињама. Неки људи и даље живе овде - дубоко у области пречника од 30 километара.

Четвртог дана боравка овде, одлазимо да посетимо Маријину кућу. Стижемо до капије, она нас чека у башти - док покушавам да се представим на неколико неспретних речи украјинског - она ме прекида, топло ме грли и љуби ме у образ.

Данас јој је 78. рођендан. Чекала нас је и спремила свечани доручак.

Марија поседа Џима, његовог колегу Мајка, преводиоца Дениса и мене за сто под дрветом.

Дан је сунчан и пријатно топао чак и у девет изјутра. Марија почиње да доноси храну - димљену сланину, рибу у комаду, сецкану кобасицу и вреле домаће кромпире. Ту су и две флаше нечега што изгледа као алкохол - једна безбојна, друга тамноцрвена.

„Ако вам се не свиђа ова вотка, можете да пробате трешњевачу - ја сам је правила", каже она.

Марија и њене комшије чине малу заједницу од свега 15 људи. Сваки од ових „самонасељених", како их називају, допутовао је преко наметнуте границе забрањене зоне и поново се стигао у домове 1986. године.

Скоро свака породица присиљена да напусти дом добила је стан у оближњем граду. За Марију и њену мајку, међутим, ова колиба са баштом представљала је једини дом. Оне су одбиле да га напусте.

„Није нам било дозвољено да се вратимо, али сам следила мајку", присећа се Марија. „Она је тада имала 88 година. Упорно је понављала: 'Ја ћу ићи, ја ћу ићи'. И ја сам само пошла за њом."

Укупно има 200 „самонастањених" који живе у области и за остарелу популацију одсечену од остатка земље Марија каже да живот није лак.

„Сви смо веома стари", каже ми она. „Живимо дан за даном."

„Пуна сам живота кад ми у посету дођу деца из Кијева. Иначе, није много занимљиво живети овде. Али знате, ово је наша земља - наша домовина. Она је незамењива."

Маријин мобилни телефон звони и ја сам затечена нескладом наше минијатурне бабушке која нас гости, стојећи у својој башти у зони искључења, док очигледно покушава да збрза разговор са ћерком. Заузета је посетом људи из ББЦ-ја, забога!

У коликој год забити живела, ова заједница држи се заједно. Док седимо у башти („тукући" вотку од трешње на Маријино упорно инсистирање), стиже комшиница са рођенданским поклоном. Седа на клупу близу баштенске капије; не може да хода предалеко.

„Самонастањени" су, међутим, у убедљивој мањини. Већина људи који су изненада изгубили овдашње домове не надају се да ће се вратити.

Већина је живела у Припјату - правом правцатом совјетском градићу из снова, изграђеним за раднике нуклеарне електране.

Свега неколико километара од електране, овај град од 50.000 становника био је испражњен преко ноћи. Ником није дозвољено да се врати; он је данас архетип „града духова" 20. века.

Припјат је, међутим, недавно проглашен безбедним за посете на кратке временске периоде и постао је дом једне од најпопуларнијих туристичких атракција у Украјини.

Процењује се да је прошле године чак 60.000 људи посетило зону искључења, жељних да виде драматично пропадање крајолика.

Због мрачне славе постао је главна тема неких злокобних позирања на друштвеним мрежама. Укуцајте #chernobyl на Инстаграму и наћи ћете - међу занимљивим призорима и туристичким фоткама - слике анонимних костимираних ликова, понекад са гас маскама на лицима или како држе лутке језивог изгледа пред објективом.

„Реците људима да Чернобиљ није тако грозно место"

Сам град Чернобиљ - донекле збуњујуће на много већој удаљености од нуклеарне електране од Припјата - налази се у мање контаминираној области. Постао је релативно насељено чвориште. Овде одседају особље за чишћење нуклеарне електране, научници и туристи.

Генадиј, Џим, ја и остатак истраживачког тима одсели смо у једном од његових мањих хотела - грађевини у совјетском стилу са нескладно лепом, одржаваном баштом око њега.

То зеленило негује Ирина, која и води хотел. Она овде борави у периодима од по три месеца, пре него што дужност преузме неки од њених колега. Људима је допуштено да живе у граду само на ограничене временске периоде.

Уз шољу чаја током наше друге вечери у хотелу, Генадиј преводи док нам Ирина прича властите успомене на несрећу. Она је у то време у Припјату живела са баком.

Дан после експлозије , 27. априла 1986. године евакуисан је читав град. Људима је наложено да сместа оду. Стајали су у редовима за улазак у аутобусе који ће их одвести далеко од града и електране. Ирина се у то време враћала у бакин стан.

„Пријатељ моје баке возио је сточна кола", присетила се она. „Бака га је замолила да ме повезе, тако да сам се попела на кола са животињама."

„Нисам знала шта се дешава."

Али Ирина, врло слично Марији, осетила је потребу да се врати у зону. Она се, међутим, никад није вратила у сам Припјат; сувише би је узнемирило кад би га сад видела. Али, са поносом се стара о цвећу око хотела у Чернобиљу.

„Волим да удесим цвеће тако да буде што лепше за посетиоце", каже ми она. „Можда бисте могли да кажете људима код куће да Чернобиљ није тако грозно место."

„Заборављамо да смо људи из Чернобиља"

Тридесетрогодишњи Генадијев рад у зони искључења могао би да кулминира једним састанком крајем ове недеље. Он ће се одржати у школи у Народичију, у градићу у спољној области.

Ту ће се окупити научници, чланови заједнице, медицински стручњаци и званичници из државне агенције која надгледа зону искључења како би разговарали о промени која би могла да трансформише будућност овог краја.

Први пут откако је исцртана граница, област ће се променити. Закључак три деценије истраживања јесте да је њен већи део безбедан - за узгајање хране и градњу на њеном земљишту. Народичи је једно од најмање контаминираних места.

Џим и Генадиј ће на састанку изложити властите налазе. Пре него што састанак отпочне, међутим, уговорила сам посету градском обданишту, где се деца играју напољу на сунцу.

Оградица офарбана у дугине боје на ободу његовог игралишта у бизарном је контрасту са сивим полуизграђеним стамбеним блоковима у комшилуку.

Пре несреће овде је боравило 360 деце. Татјана Кравченко, жена са вечито љубазним осмехом која носи дебели јарко ружичасти капут, управница је тог обданишта. Она се добро сећа евакуације.

„Деца су евакуисана заједно са васпитачицама у 'чисте зоне'", присећа се она. „Кроз три месеца послате смо назад и имале смо само 25 деце. На крају су се људи вратили, рођена су нова деца и обданиште је постепено поново почело да се попуњава. Сада овде имамо 130 деце."

Највећи део времена, каже Татјана, она не размишља о томе да се њена заједница налази у оквиру забрањене зоне.

„Заборављамо да смо људи из Чернобиља; имамо ми својих других брига", каже ми она. „Није тајна да је половина родитеља ове деце незапослено, јер нема где да се ради. Волела бих кад бисмо могли нешто да изградимо овде - кад би наша заједница могла да почне да цвета."

„Можда је крајње време да се мапа прекроји"

А на састанку, Генадиј зури преко наочара са црвеним оквиром, пажљиво слушајући шта се ту говори. Расправа траје дуже него што је очекивано. Већи део мишљења заједница одражава Татјанине ставове - да је крајње време да се овде укину ограничења.

Али улози су превелики.

Људи повређени у несрећи добијају одштету од владе. Овде, у граду са високом стопом незапослености, у земљи у којој просечна плата износи мање од 400 америчких долара месечно, ти приходи су важни.

А многи се и даље плаше радијације из Чернобиља - и утицаја који он и даље може да има на њихово здравље и здравље њихове деце. Након много година истраживања, разумевање и објашњавање дугорочног здравственог наслеђа несреће излуђујуће се закомпликовало.

Може се са сигурношћу закључити да је око 5.000 случајева карцинома штитасте жлезде - од којих је већина лечена и излечена - изазвала контаминација.

Власти нису успеле да спрече да се контаминирано млеко продаје у региону; многи који су били деца у то време пили су га и добили високе дозе радиоактивног јода.

То је био један од контаминаната који је експлозијом испуштен из реактора.

Многи сумњају да је радијација изазвала или ће изазвати друге карциноме, али су докази у најбољем случају недоследни.

Професор Ричард Вејкфорд, из Центра за здравље радног места и животне средине са Универзитета у Манчестеру, истиче да студије здравља траже „сигнал" специфичног здравственог ефекта повезаног са Чернобиљом.

Они покушавају да разазнају сигнал у „позадинској буци" других узрочника. То је било изузетно тешко због готово паралелног Совјетског Савеза.

„Претпоставља се да ће бити неких карцинома повезаних са несрећом поред карцинома штитасте жлезде, али пронаћи их усред тог социо-економског хаоса - који је извршио сопствени утицај на здравље људи - показало се готово немогућим", каже професор Вејкфорд.

Рак такође погађа између трећине и половине људи у Европи, тако да ће „сигнали" Чернобиља вероватно бити непрепознатљиво мали.

Међу извештајима о другим здравственим проблемима - укључујући дефекте при рођењу - и даље није најјасније да ли било који од њих може да се припише радијацији.

Професорка Џералдина Томас са лондонског Империјалног колеџа објашњава: „Још један збуњујући фактор у овом делу света односи се на, да све буде чудније, мањак јода."

У нерадиокативном облику, јод се може наћи у млеку, зеленом листастом поврћу и морским алгама. Његов недостатак у исхрани може да изазове проблеме при раном развоју мозга и кичмене мождине.

„Дакле, један могући узрок дефеката при порођају заправо би могао да буде недостатак јода у животној средини", каже професорка.

Све то значи да процене броја случајева рака остају веома спорне.

У годишњем извештају за 2006. годину о дугорочним последицама ове несреће, Светска здравствена организација закључила је да је нарушено ментално здравље многих људи - услед страха од радијације или озбиљно прекинутог пређашњег начина живота.

Као научник који је провео године и године процењујући истину о контаминацији у овој зони, Генадиј признаје да није очекивао да ће се становници Народичија плашити радијације.

„То је веома велики фактор који утиче на њихове животе, чак и више од 30 година после несреће", каже он.

Тај страх уме да шкоди подједнако физички и психички.

„Страшна се ствар десила овде", каже Џим. „Али тако нешто обично дoминира животима људи."

„Некако - а то је веома, веома тешко - ми морамо да се померимо ка ситуацији у којој ће људи моћи да се врате својим животима без тог страха, тог баласта радијације."

„Ми не идемо никуда"

Генадиј са састанка излази делујући помало отупљено, али каже да је оптимистичан уз разумљиве ограде. Мапа није званично прекројена данас, али, што је од кључне важности, већина људи у просторији сложила се да мора да дође до некакве промене.

„Заједница жели да привуче више људи", каже Генадиј. „А ми, научници, знамо да многа места могу лако да се изузму из забране, тако да је ово био веома позитиван тренутак."

У вртићу, Татјана је увела млађу децу унутра на поподневну дремку.

Ту су редови слатких креветића у новом крилу обданишта изграђеном од донација Јапана.

И Јапан се у блиској прошлости суочио са нуклеарном катастрофом, када је у марту 2011. године експлодирао реактор у електрани Фукушима.

Гледајући из беспрекорне нове зграде обданишта суседни рушевни стамбени блок, она каже да ће подржати измештање града из забрањене области.

„Ове куће могле би да се реновирају и испуне људима. Ми сањамо о томе."

„Ми живимо овде. Ми не идемо никуда. Наша деца живе овде."

Ауторка текста је ББЦ-јева научна дописница Викторија Гил. Фотографије: Џема Кокс

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]