Израел, Црвено море и Мосад: Туристичко село које су водили шпијуни

Ароус је било идилично летовалиште у суданској пустињи на обали Црвеног мора. Али ова гламурозна дестинација у ствари је била база израелских агената са тајном мисијом. Ти догађаји инспирисали су нови Нетфликс филм - Red Sea Diving Resort - а стварна прича још је занимљивија.

„Ароус на Црвеном мору, један предиван, другачији свет", стоји у колор брошури глатких страница, која га још назива и „ронилачким и пустињским центром за рекреацију у Судану".

Илустрована сликама драп кућица на сунцем обасјаној плажи, насмејаног пара у ронилачкој опреми и обиљем егзотичних риба, реклама се размеће „најлепшом, најчистијом водом на свету". Како падне ноћ - „након што избледе боје пејзажа" - указује се, каже она, „поглед на небо од ког застаје дах, осветљен милионима звезда".

Село Ароус, на ободу спектакуларних коралних гребена и необичног насуканог брода, чини се да је прави сан залуђеника за роњење.

Памфлети су одштампани у хиљадама примерака и подељени у специјализованим туристичким агенцијама широм Европе. Резервације су примане преко пословнице у Женеви. И временом су стотине гостију отишли тамо на летовање.

Било је то дуго путовање. Али једном кад би се нашли у пустињској оази, уживали би у првокласним објектима, воденим спортовима, дубинском роњењу и обиљу свеже хране и вина. Књига посетилаца била је прави каталог хвалоспева.

А била је задовољна и Суданска међународна туристичка организација. Изнајмила је локацију групи људи који су се представили као европски предузетници, а чији је пословни подухват довео неке од првих страних туриста у земљу.

Једина цака била је у томе - а за то нису знали ни гости, ни власт - да је ронилачко одмаралиште Црвено море у потпуности лажно.

Био је то параван који су организовали и раних осамдесетих водили више од четири године оперативци Мосада, израелске обавештајне службе.

Користили су га као параван за изузетну хуманитарну мисију - спасавање хиљаде одбеглих етиопских Јевреја заглављених у камповима за избеглице у Судану и њихову евакуацију у Израел. Судан је била непријатељска арапска земља и то је морало да се уради тако да за то нико не сазна, било на лицу места или код куће.

„Била је то државна тајна, нико о томе није јавно говорио", каже Гед Шимрон, један од агената који је служио у селу. „Није знала чак ни моја породица."

Етиопски Јевреји припадали су заједници званој Бета Израел (Кућа Израел), чије је порекло обавијено велом тајне.

Неки верују да су потекли од једног од такозваних десет изгубљених племена древног краљевства Израел или од Израелита који су пошли са сином краљице Шебе и краља Соломона назад у Етиопију око 950. године п.н.е. Други мисле да су побегли после уништења првог Јеврејског храма 586. године п.н.е.

Они су се држали Торе, живели према библијској верзији Јудаизма и молили се у синагогама. Али, миленијумима изоловани од осталих Јевреја, веровали су да су последњи преостали Јевреји на свету. Аутентичност Бета Израелаца потврдили су главни израелски рабини раних седамдесетих.

Године 1977. један од њихових припадника, Фереде Аклум, придружио се таласу нејеврејских етиопских избеглица које су прелазиле границу у Судан, бежећи од грађанског рата и несташице хране.

Он је слао писма хуманитарним организацијама, молећи их за помоћ, а једно од њих успело је да стигне до Мосада. За тадашњег израелског премијера Менахема Бегина - који је и сам био избеглица из нацистичке окупације Европе - сврха Израела била је да буде безбедно уточиште Јевреја у невољи.

Бета Израелци нису били изузетак и он је издао наређење обавештајној служби да предузме нешто.

Кад га је пронашао Мосадов агент, Фереде је послао поруку назад у своју заједницу, поручивши јој да су веће шансе да стигне у Јерусалим из Судана него из Етиопије, која је имала строго ограничену емиграцију.

Указала им се прилика да остваре сан стар 2.700 година. И у периоду који је уследио, неких 14.000 Beta Израелаца превалило је на ногама опасно путовање од 800 километара заједно са милион других Етиопљана који су тражили уточиште широм суданске границе.

Успут је страдало око 1.500 јеврејских избеглица, које су скончале у запуштеним камповима око Гедарефа и Касале или биле отете.

Пошто јавно декларисаних Јевреја није било у Судану, у већински муслиманској земљи, добили су упутства да не говоре које су вере како би се боље уклопили међу остале избеглице и да их не би ухватила суданска тајна полиција.

Мисија спасавања

Готово моментално је организована операција спасавања малог опсега, током које су етиопски Јевреји пребачени из Судана у Европу са фалсификованим документима, а потом у Израел.

Суданска обала Црвеног мора, међутим, пружала је могућност интензивирања операције потпуно других размера.

„Обратили смо се за помоћ израелској морнарици", каже агент високог нивоа који је учествовао у мисији али је тражио да остане анониман.

„Они су рекли 'у реду', тако да је пар Мосадових агената отишло у Судан тражећи потенцијалне плаже за пристајање бродова. Случајно су налетели на напуштено село на обали, усред недођије."

„За нас као да је пало с неба. Кад бисмо могли да се дочепамо тог места и мало га дотерамо, могли бисмо да причамо около како водимо ронилачко село, што би објаснило наш боравак у Судану, као и зашто се мувамо баш око плажа."

Оно што се десило након тога практично је заплет Нетфилкс филма Ронилачко одмаралиште Црвено море. Сниман у Намибији и Јужној Африци, он прича причу о самој операцији и селу. Иако је заснован на истинитим догађајима, неке од сцена су фиктивне.

Главни глумац је Крис Еванс, чији лик је засновани на Данију.

У филму се јасно ставља до знања да је инспирисан стварним догађајима, што оставља места за неке измишљене делове. Неке сцене само описују шта се десило, а неки су класичан Холивуд.

Рецимо, Американци нису знали за операцију, па тако нису могли ни да ваздушним путем помогну извлачење људи. То је урадило израелско војно ваздухопловство.

Након што су га 1972. године довршили италијански предузетници, одмаралиште се састојало од 15 бунгалова са црвеним крововима, кухиње и велике трпезарије која избија на плажу, лагуну и море.

Међутим, без струје, пијаће воде па чак и право пута, за Италијане се читав пројекат показао немогућим и одмаралиште никад није званично отворено.

„Веома је тешко водити то место, уколико немате Мосад да вам чува леђа", рекао је неидентификовани агент.

Користећи лажне пасоше, група агената који су се представили као службеници швајцарске оперативне компаније отпутовали су у Судан, убедили власти у свој пословни предлог и изнајмили село на три године за 320.000 долара.

Лажно одмаралиште

Прву годину провели су реновирајући га и постигли су споразум са локалним добављачима за свежу воду и гориво.

Одмаралиште је било опремљено и израелском техником, укључујући клима уређаје, моторне чамце и врхунску спортску опремом за воду, све прокријумчарено у земљу.

„Ми смо довели једрење на дасци у Судан", каже Гед, смешећи се. „Стигла је прва даска, а ја сам знао да једрим, тако да сам подучавао госте. Други Мосадови агенти су се представљали као професионални инструктори роњења."

Регрутовали су и петнаестак припадника локалног особља, укључујући спремачице, конобаре, шофера и кувара, ког су преотели из једног хотела. „Платили смо га дупло", каже неименовани оперативац.

Нико од особља није знао праву намену одмаралишта нити да су њихови бели менаџери Мосадови шпијуни.

Агенткиње су добиле задужење да воде место на дневном нивоу, јер се сматрало да ће то бити мање сумњиво.

Складишту ронилачке опреме није било приступа. У њему су се крили радио уређаји, а агенти су их користили за редован контакт са штабом код куће у Тел Авиву.

Након што би током дана намирио потребе гостију, одред би под окриљем ноћи често одлазио до тачке састанка 10 километара јужно од Гедарефа.

„Говорили бисмо особљу да идемо на неколико дана до Картума или да се састајемо са шведским медицинским сестрама из болнице у Касали", каже Гед.

Они би покупили групе етиопских Јевреја, које би из кампова прокријумчарили такозвани Одборници - шачица Бета Израелаца регрутованих за тај посао.

„Етиопски Јевреји нису били унапред упозоравани на акцију, јер нисмо смели да ризикујемо да се прочује за њу", каже Гед. „Нису знали чак ни да смо Израелци. Говорили смо им да смо плаћеници."

Одатле, конвој камиона са десетинама избезумљених избеглица возио се наредна два дана - 800 километара - успут избегавајући да буде откривен на бројним контролним пунктовима мешавином лукавства, подмићивања, а повремено морајући и да пробије блокаду на силу.

Током пауза, покушавали би да умире престрављене путнике.

„Кад бисмо им дозволили да седну у шоферску кабину и додирну волан, нашли би се на седмом небу", каже Гед у својој књизи Мосадов егзодус. „Било је фантастично видети колико су срећни што двадесеторо деце могу да деле комад жваке. Гледали су нас као да смо створови из свемира."

Кад би стигле до плаже, северно од туристичког села, израелске морнаричке специјалне снаге стигле би на обалу у гуменим чамцима, покупиле избеглице и возиле их још сат и по до морнаричког брода ИНС Бат Калим који их је чекао на пучини.

Брод би их потом превезао до Израела.

„Непрестано смо били у опасности", каже неименовани оперативац. „Знали смо да ако било ко од нас буде откривен, завршићемо обешени на губилишту у центру Картума."

То им се замало и десило у марту 1982. године, кад су их током треће такве операције, усред пребацивања, на плажи спазили судански војници. Вероватно мислећи да се ради о кријумчарима, војници су испалили хице упозорења - али су гумени чамци који су носили Етиопљане успели да побегну.

Након тога, одлучено је да су морске евакуације сувише рискантне, те је смишљен нови план. Агенти су добили задужење да нађу одговарајуће место у пустињи за слетање авиона Ц130 Херкулес. Избеглице ће бити тајно пребачене из земље ваздушним путем.

За то време, Израелци су наставили да воде ронилачко одмаралиште и забављају госте. Село Ароус већ је стекло поприличну репутацију и глас о њему само се ширио.

„У поређењу са остатком Судана, нудили смо хилтоновске стандарде", каже Гед, „а радило се о предивном месту, заиста је изгледало нешто као из Хиљаду и једне ноћи. Било је невероватно."

Одмаралиште је међу разноликом клијентелом имало и египатску војну јединицу, групу британских САС-ових војника, стране дипломате из Картума и суданске званичнике - а нико од њих није знао прави идентитет домаћина.

Један немачки војни аташе рекао је Геду да се у животу добро провео на разним местима, „али никад као овде".

Село Ароус постало је толико успешно да је почело да доноси профит који је омогућио да постане самоодрживо, што је представљало велико олакшање за књиговођа код куће у Мосадовом штабу. Део новца зарађеног од гостију коришћен је да се купе или изнајме камиони који су превозили избеглице.

Ваздушним путем на безбедно место

За то време кренуло се са пребацивањем избеглица ваздушним путем. Гед и његов тим добили су поруку да недалеко од обале постоји напуштена британска писта из Другог светског рата, и у мају 1982. године први Херкулес, носећи израелски вод, слетео је на њу у глуво доба ноћи.

Годинама касније, један од 130 Етиопљана спашених на том лету рекао је Геду: „Немате појма шта је значило за мене попети се у авион у суданској пустињи у мрклој ноћи."

„Никад у животу нисам видео авион. Осећао сам се као пророк Јона који улази у утробу кита, а онда одједном три дана касније излази у Сиону [Израелу]."

После два пребацивања ваздушним путем, међутим, Мосад је открио да су суданске власти намирисале сумњиве активности - неименовани агент уверен је да су „нас откуцали Бедуини". Тим је потом добио наређење да нађе мање упадљиве локације за слетање.

Изабрали су одговарајуће локације много ближе Гедарефу, чија је предност била што су смањивале време проведено на путу са избеглицама на свега пар сати. Лоша страна била је што „није било никакве писте, само парчета пустиње", према речима неименованог агента.

„Места за слетање била су једва осветљена", каже он. „Имали смо само 10 сићушних инфрацрвених светала, а пилоти Ц130 морали су да нас нађу без навигационе опреме након дугог, мучног пута, у мрклом мраку."

„Поређења ради, Ентебе је био мачји кашаљ кад је у питању летачки аспект", каже он, говорећи о одважном спасавању талаца у Уганди 1976. године, када је израелски Херкулес на препад слетео на аеродром и поново узлетео са више од 100 људи које су ослободили командоси.

Упркос сложености и потенцијално катастрофалним последицама у случају неуспеха, изведено је 17 тајних летова, које су координисали агенти из ронилачког одмаралишта Црвено море, са удаљености од неких 600 километара.

Пред крај 1984. године, у Судану је проглашена епидемија глади и одлучено је да се евакуације интензивирају.

Уз интервенцију САД-а и велику исплату, генерал Џафар Нимеири пристао је да дозволи да се јеврејске избеглице директно превезу авионом из Картума у Европу. Урадио је то под условом да се то задржи у потпуној тајности, како би избегао реперкусије остатка арапског света.

Током низа од 28 тајних летова, Боингом 707 ког им је позајмио белгијски јеврејски власник авио-компаније, 6.380 етиопских Јевреја превезено је у Брисел, а потом директно у Израел. Спасавање је имало шифровано име Операције Мојсије.

Медији у Израелу су били у потпуном незнању, али је на крају „читаву ствар протурио у штампу неки идиот из Јеврејске агенције [израелска непрофитна организација]", каже неименовани агент.

Прочула се прича

Новине широм света објавиле су вест 5. јануара 1985. године и Судан је напрасно обуставио све летове. Јавно је порицао сваку умешаност, одбацујући оптужбе да је сарађивао са Израелом у „ционистичко-етиопској завери".

Мосад је наставио да води одмаралиште, сачувавши га као параван за сваку случај. Упркос паузи у операцијама спасавања, агенти су и даље морали да се носе са приливом гостију, а Гед је чак опозван са одмора у Израелу да би организовао забаву за Божић и Нову годину.

Споља се атмосфера мењала. „Од јануара 1985. године, могао сам да намиришем у ваздуху да се спрема државни удар", каже Гед.

Није му требало дуго. Шестог априла 1985. године, војни официри свргли су генерала Нимеирија. Био је то след догађаја који је оперативце у селу довео у директну опасност.

Нова војна хунта бацила се на откривање Мосадових шпијуна, правих или измишљених, како би повратила поштовање у арапском свету.

Шеф Мосада издао је наређење да се одмаралиште евакуише. Урадили су то већ следећег дана, у тајности.

„Нас шесторо напустило је ронилачко село у два возила пред зору", каже један од агената, који је тражио да остане анониман. „Ц130 је слетео на северу, на месту које раније нисмо користили. Ушли смо у њега и дошли кући."

„У селу је још било туриста", каже он. „Вероватно су се пробудили наредног дана да би открили како су остали сами у пустињи. Локално особље је било присутно, али нико други - инструктор роњења, директорка, и тако даље, сви белци су преко ноћи нестали."

Кад је авион слетео у ваздухопловну базу близу Тел Авива, извезли су се из њега у истим оним возилима у којима су ушли у авион, а која су и даље носила суданске таблице.

После изненадног одласка агената, ронилачко село је затворено.

За 492 етиопска Јевреја који су остали заглављени наглим окончањем Операције Мојсије, још једно извлачење ваздушним путем организовао је два месеца касније тадашњи потпредседник Америке Џорџ Буш и они су коначно превезени америчким Херкулесом у Израел.

Током наредних пет година, уследило је још операција, а у коначном збиру 18.000 Бета Израелаца доведено је да започне нови живот у јеврејској држави.

Међу њима и Фереде Аклум.

„Етиопски Јевреји су прави хероји ове приче", каже Гед, док пијуцка чај у кафићу у Тел Авиву, „не пилоти, не морнаричке Фоке или оперативци Мосада."

„Кад помислим шта су све проживели - то су ужаси какве обична особа не би могла да издржи ни један дан."

„А ми смо само радили свој посао."