Тајна погубљења у „последњој европској диктатури"

У Белорусији, јединој европској земљи у којој постоји смртна казна, осуђеницима се не саопштава датум погубљења, а након тога све се држи у тајности.

Кад стражари дођу по њих, затвореници никада не знају да ли је то последњи пут.

Током 10 месеци које је провео као осуђеник на смрт, Генадиј Јаковицки је само по слабашној светлости која се пробијала кроз мрежом покривени прозор могао да зна да ли један или ноћ. Блештаво светло у ћелији горело је 24 сата дневно.

Било је лако изгубити појам о времену. У изолацији му је било забрањен излазак у шетњу. Посете су биле строго ограничене на блиску родбину и адвокате, који су смели да га обиђу једном месечно.

Јаковицког су у те дане изводили руку везаних на леђима, погнуте главе. Као ни остали, никад није знао куда га воде, каже његова ћерка Александра. „Да ли ме чека родбина? Адвокати? Метак у главу?" питали су се.

Отац и кћи су се гледали кроз стаклени шалтер, увек под будним оком стражара. „Нисмо смели да говоримо о случају, било је забрањено. Смели смо да причамо само о породици". Током осме посете, Александра, која је тад имала 27 година, се пожалила да дуго чека да добије нови пасош.

„Имаш ти још времена", добацили су јој подругљиво стражари

Белорусија, коју многи описују као „последњу диктатуру у Европи" је једина држава у Европи и бившем СССР у којој још постоји смртна казна, а цео процес је обавијен велом тајне.

Погубљења се врше метком у главу, али тачан број се не зна: верује се да је од 1991, када је Белорусија постала независна, убијено око 300 људи.

Према организацији Амнести Интернешнал два погубљења су извршена прошле године, а још најмање шесторица су на чекању - према белоруским законима жене не могу бити осуђене на смрт.

Казна се обично изриче због тешких облика убистава, а осуђеници су смештени у специјалним ћелијама у подруму Притворског центра број 1, рушевног замка из 19. века у центру Минска, где новинарима и активистима скоро никад не даје приступ.

Локална организација за људска права Вјасна тврди да су затвореници изложени тешком злостављању, мучењу и „психолошком притиску".

Затвореници не смеју да седе или леже на кревету ван прописаног термина за спавање и углавном проводе време шетајући по ћелији, испричао је један бивши чувар активистима Вјасне. Често им се забрањује да шаљу и добијају писма.

„Услови су ужасни", каже Ајша Јунг из Амнести Интернешнала, која је десет година радила у Белорусији. „Поступају са њима као да су већ мртви".

Генадиј Јаковицки је живео у граду Вилејци, око 100 километара од Минска. Пре три године је оптужен да је након дводневне пијанке са пријатељима убио своју партнерку, кажу организације за људска права.

Након свађе, током које ју је наводно неколико пута ударио песницом, обоје су отишли у одвојене собе, а Јаковицки је заспао. Тврди да се не сећа шта се потом догодило.

Кад се пробудио, затекао ју је мртву, полуголу и сломљене вилице. Навукао јој је фармерке умрљане крвљу и позвао полицију. Три дана касније био је ухапшен.

Активисти кажу да је Јаковицки током првог испитивања био подвргнут психолошком притиску и да су сведоци дали контрадикторне изјаве. „Неки су били пијани и у судници", каже Александра. „После су говорили да се ничег не сећају. Није било материјалних доказа".

Јаковицки је већ једном био осуђен на смрт због убиства 1989, али му је казна смањена на 15 година затвора. Александра каже да је та пресуда била главни доказ против њега на суђењу у Минску.

Пре две године је проглашен кривим и за друго убиство - које није признао - и осуђен је на смрт.

На дан смакнућа, државни тужилац саопштава осуђеницима да им је захтев за помиловањем одбијен. Алех Алкају, бивши управник затвора је испричао активистима Вјасне: „Почну да се тресу, од зиме или од страха, а из очију им избија такво лудило да човек не може да их гледа".

Затвореницима потом стављају повез на очи и воде их у специјалну собу у коју сме да се уђе само уз дозволу тужиоца: ником из јавности није дозвољен улаз, кажу бивши агенти.

Онда их натерају да клекну и пуцају им у главу.

Цела процедура наводно траје само два минута. Породице се обавештавају тек недељама или месецима касније, понекад тек кад приме пакет са личним стварима осуђеника.

Тело преминулог се никада не враћа породицама, а место сахране је државна тајна. То је, према специјалном известиоцу УН Миклошу Хараштију, тешко кршење права осуђеника и њихових породица и представља вид мучења.

Белоруси су се на референдуму 1996. огромном већином - 80 одсто - гласали против укидања смртне казне. Међународни посматрачи су оценили тај референдум као нерегуларан.

Влада председника Александра Лукашенка, који је на власти од 1994, још користи тај резултат да оправда своју политику.

Док се она не промени, Белорусија остаје искључена из Савета Европе, организације која окупља готово све европске земље.

„Белорусија ће на крају морати да нађе начин да укине смртну казну", каже Татјана Термачић из Директората за људска права и владавину права СЕ". „Надамо се да ће се то десити што пре, али дотле ће бити црна мрља на европском тлу".

Недавне анкете указују да подршка смртној казни полако опада и да тренутно износи око 50 одсто.

Лукашенков кабинет није одговорио на захтеве ББЦ за интервјуом.

Адвокат Генадија Јаковицког се жалио на пресуду са образложењем да суђење није било фер и да кривица није доказана. Сем тога је тврдио да су изостављени кључни докази, укључујући трагове крви који су нађени испод ноктију жртве.

Виши суд је, међутим, потврдио пресуду и Јаковицки је погубљен у новембру 2016. Имао је 49 година.

Месец дана касније, породица је писмено обавештена да је казна извршена. „Нисмо добили његове личне ствари и нисмо видели тело", каже Александра, која се у међувремену придружила кампањи за укидање смртне казне.

„Дала сам му скоро све фотографије које сам имала", каже. „Ништа ми нису вратили".