Зашто су неке ћелије тумора „рођене лоше"

Научници су открили зашто су тумори неких пацијената смртоноснији од других иако изгледају идентично.

Истраживачи института „Франсис Крик" пронашли су начин да анализирају прошлост тумора да би му предвидели будућност.

Проучавање случајева рака бубрега показало је да су неки тумори „рођени лоши", док други никад не постају агресивни и не морају да се лече.

Британски Центар за изучавање рака каже да би ово откриће могло да помогне успешнијем лечењу.

„Немамо инструменте да утврдимо које пацијенте треба лечити, а које само посматрати" каже онколог Самра Турлајић.

Неки канцери убијају брзо, док пацијенти са наизглед истом дијагнозом могу да наставе да живе деценијама.

Ти изазива несигурност и код пацијената и код лекара.

Рак бубрега

Овај тумор се најчешће јавља код људи који између 60 и 70 година. Симптоми су:

Резултати истраживања тумора бубрега код 100 пацијената објављени су у стручном часопису „Сел".

Тим са института Крик је установио сложени метод којим се открива прошлост тумора.

Поступак личи на тест за очинство, само је много компликованији.

Како канцери расту и развијају се, различити делови тумора почињу да мутирају на различите начине.

Научници су узели на десетине узорака из различитих делова истог тумора како би утврдили колико су сродни.

То им даје могућност да сроче еволуциону историју целог тумора.

„Онда можемо да предвидимо и како ће се тумор вероватно развијати", каже докторка Турајлић.

Злице, добрице и они између

Истраживачи су поделили туморе који изазивају рак бубрега у три широке категорије:

Тумори који су „рођени лоши" брзо мутирају и расту таквом брзином да се обично прошире по целом телу и пре него што се открију.

Операција за одстрањивање оригиналног тумора може да одложи примену терапије против метастаза.

Доброћудни тумори су сасвим другачији и обично расту веома споро, тако да не праве никакве проблеме и пацијента је довољно редовно контролисати.

Прелазни тумори се обично прошире на само једно место у телу и могу се хируршки одстранити.

Остаје још да се утврде оптималне терапије за сваки тип тумора и да се развије метод тестирања који би могао да се ради у болници уместо у лабораторији.

Тренутно се испитује да ли се методи коришћени у овом истраживању могу применити на друге туморе, као што је рак плућа.

Сер Харпај Кумар, директор британског Центра за проучавање рака каже да је реч о изузетно важном открићу.

„Надамо се да ће нам оно омогућити да предвидимо развој тумора код сваког пацијента посебно и да на основу тога преписујемо персонализоване терапије."