Патрикова прича о години проведеној са неонацистима

Антирасиста Патрик Харменсон провео је годину дана са неонацистима и алтернативним десничарима и научио много о идеологији која је мотивисала напад у Шарлотсвилу.

Патрик Херменсон је помислио да је драма завршена.

Стигао је Шарлотсвил у Вирџинији рано ујутру 12. августа 2017. године.

На главном тргу се придружио групи екстремних и алтернативних десничара који су почели протест против уклањања статуе конфедерацијског вође Роберта Лија.

Патрик је био у центру масе када је протест проглашен нелегалним и када је полиција истерала десничаре из парка.

Пробио се кроз ускомешану масу и нагутао сузаваца. Када се докопао централног дела града, далеко од протеста, решио је да се одмори.

„Пресвукао сам се и купио ручак када сам видео огромну групу демонстраната како пролази поред мене", каже.

Ови људи су изашли на улице како би се супротставили десничарима који су се окупили у парку. Патрик их је пажљиво посматрао.

У том моменту је аутомобил улетео у масу.

„Ауто се пробио кроз масу и зауставио неких десет метара од мене. Онда је све експлодирало", каже Патрик.

Хедер Хејер је погинула, а још 35 људи је рањено. Један човек је осуђен за њено убиство.

Насиље које се тога дана десило у Шарлотсвилу привукло је пажњу на јачење алтернативних десничара. Ова група укључује неонацисте, традиционалисте, људе опседнуте религијом, Трампове ватрене присталице и све остале који су на интернету пронашли људе сличне себи.

Ови људи су део ширег десничарског покрета и себе називају новом политичком авангардом, иако их критичари сматрају фашистима који умеју да користе друштвене медије.

Патрик Херменсон је био на правом месту у право време. Видео је шта се заиста догодило и схватио колико широк уплив овакви догађаји могу да имају. Патрик је претходних годину дана провео инфилтриран у алтернативне десничарске покрете у Великој Британији, Европи и Сједињеним Америчким Државама.

На интернету и у стварном свету

„Није тешко. Почнеш тако што изградиш потпуно нови идентитет за који мислиш да ће им се допасти. Постанеш особа каква мислиш да им је потребна у организацији. Након тога их контактираш. На интернету, наравно", каже.

Недавна студија коју је спровела антирасистичка организација „Нада, не мржња", каже да се смањује број чланова у десничарким организацијама, али те људе мењају нови чланови који се придружују на интернету. Недавно пензионисани командант контратерористичке службе Велике Британије упозорио је на растућу претњу десног тероризма.

У покушају да се допадне десничарским групама, Патрик се представио као студент на размени у Лондону.

„Желео сам да се представим као неко ко долази из академског света јер сам знао да их занима тај профил људи", каже.

У томе му је помогла чињеница да је рођен у Шведској. Раније је време проводио са групама неонациста које су обожавале фашисте из давних тридесетих и четрдесетих година прошлог века. То су људи који верују да су Швеђани оригинална, „непокварена" врста аријеваца.

„Они верују да су људи из Скандинавије чистија расе. То је некада био мит, а и дан данас је. У реалности, људи су ми јасно шапутали 'ти си више расе'", каже.

Контакт који је започео на интернету врло брзо је наставио и у стварном свету. Први пут им се предружио на демонстрацијама у знак подршке изласка Велике Британије из Европске уније у Лондону, у јесен 2016. године.

Извештаји новинара и видео снимци показали су да је догађај био слабо посећен. Било је можда пар стотина људи и већина присутних није деловала како замишљамо екстремисте.

Ипак, било је пар изузетака. Међу њима се нашао и организатор групе „Лондонски форум" коју је Патрик истраживао већ неко време. То је организација која, између осталих, окупља и противнике холокауста и заљубљенике у теорије завере.

„Ми окупљамо људе који брину о својој земљи и будућности становништва и желе да изразе забринутост због свеприсутности наметнуте мултикултуралности која прети да нам трајно и неповратно уништи идентитет", пише у изјави портпарола организације.

Нема индикација да је организација на било који начин повезана са тероризмом.

Патрик је почео да предаје енглески једном од чланова „Лондонског форума" који га је врло брзо увео у свет деснице.

Разговор са десничарима

„Људи мисле да је страх највећи проблем, али ретко кад си уплашен. Ради се о стресу са којим живиш све време. Имаш два телефона. Имаш два живота која је немогуће живети у исто време", каже.

Патрик је ступио у контакт са људима који су имали различите теорије. Од оних који су отворено говорили о рекама крви, геноциду и величали Хитлера, до оних које је Патрик назвао „блажим верзијама".

„У групу блажих, спадају људи који насиље сматрају неопходним, али не и нечим што је нужно добро", каже Патрик.

Сусрео се са људима који насиљу приступају на различите начине.

Добио је позив да упозна групу из Америке. Убрзо је спремао роштиљ са екстремним десничарима. Чак је позван и да одржи говор.

„Нашао сам се у тешкој ситуацији. Како да одржим говор пред стотином десничара и осећам се добро?", каже.

Обратио им се користећи клишее о свему о чему је причао.

„Говорио сам о томе како левица гуши десницу. Било је прилично иронично. Играо сам се идејом да су десничари жртве", каже.

Онда се догодио Шарлотсвил.

„Никада нисам био толико љут", каже Патрик. „Годинама сам слушао о насилним идејама ових људи. Слушао сам насилне говоре, позиве на линч, и попут многих, потценио сам значај свега тога".

Патрик каже да је, попут већине, мислио да ови људи никада неће спровести у дело насилне идеје о којима говоре.

„Онда схватиш да их има толико много и да је већина спремна да уради све оно о чему говори. Увек ће бити неколико лудака и логични след догађаја је оно што се догодило у Шарлотсвилу", каже.

Извештај који је недавно објавила организација која се бави праћењем екстремних група, каже да се у 2017. години догодио највећи број напада. Убијено је 40, а више од 100 људи је повређено у догађајима у којима су учестовали десничари.

Патрик је завршио са инфилитрацијом месец дана након насиља у Шарлоствилу. У „Њујорк тајмсу" је објавио сведочење о свему што је видео. То је довело до очекиваних жустрих реакција људи који су му некада веровали.

„Био сам део разних група и људи су ме познавали по различитим именима, зато су почели да сумњиче једни друге. Почели су да пишу писма једни другима. На интернету су објављивали писма у којима су нашироко писали о томе како су претпосављали да нисам свим срцем био у томе и сличне ствари које се десе као део одбрамбеног механизма у таквим ситуацијама", каже Патрик.

Добијао је и претње.

„Знали су да сам заправо био дубоко у структури. Писао сам на форумима и проверавао нове чланове", каже.

Патрик и даље ради за исту, антирасистичку организацију и каже да је лакше проучавати људе сада, када је на већој дистанци од њих, него раније, када им је био близу.

„Много сам научио. Имам више мотивације. Време које сам провео на задатку ме је научило многим стварима које су ми сада од користи", каже.