„Променили смо власт, али нисмо систем": Сећање на Пети октобар

Дневну собу Даворина Поповића из Владичиног Хана, варошице на југу Србије, краси комадић историје у дрвеном раму.

Док стојим поред високог, мишићавог четрдесетпетогодишњака, са зида ме гледа његова двадесет и четири године млађа верзија - прекрштених руку и озбиљног израза лица.

Фотографија, која је осванула на насловној страни америчког Њујорк тајмса уз наслов „Српски студенти заслужни за пад Милошевића" обишла је свет у недељама после демократских промена 5. октобра 2000. године.

„Променили смо власт, али нисмо систем", каже ми Даворин, тадашњи члан студентског опозиционог покрета Отпор, скидајући са зида урамљену насловницу, објављену 26. новембра те године.

„Промашили смо тему на писменом задатку, али није ми жао - све бих то поново урадио, само мало другачије", додаје са изразом једа на лицу, али са поносом у гласу.

Стотине хиљада људи из целе Србије протестовало је 5. октобра у Београду, захтевајући да тадашњи председник СР Југославије Слободан Милошевић призна пораз на председничким, савезним и локалним изборима.

Била је то круна вишемесечних протеста против власти, које су широм Србије организовали чланови опозиције и активисти Отпора.

Када је дан касније, у 22.30 увече Милошевић објавио да се повлачи, петооктобарске промене ушле су у историју.

'Случајни' активиста

Даворин Поповић, који каже да је име добио по фронтмену групе Индекси, активизмом се бавио само једном, борећи се против Милошевићевог режима.

„Спорт је мој живот", прича овај наставник физичког васпитања, који дању предаје основцима, а увече држи часове бокса и вођене тренинге у теретани.

„Чак нисам неки тимски играч - одувек сам волео индивидуалне спортове, бавио сам се олимпијским дизањем тегова, боксом, и даље радо играм шах у локалном клубу", каже.

НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године затекло је Даворина у Нишу, где је студирао физичку културу.

„Због санкција, бомбардовања и беспарице, вратио сам се у Владичин Хан да живим са родитељима, а периодично сам одлазио на предавања и да полажем испите", присећа се.

У градовима широм Србије, све више младих је прилазило Отпору, опозиционом покрету са песницом као заштитним знаком и на челу са Срђом Поповићем.

Са „отпорашима" је, како каже,, дошао у контакт „сасвим случајно", захваљујући другарици са студија.

Одлучио је да се прикључи, заједно са петорицом најбољих другова из средње школе.

„Сва шесторица смо били спортисти, момци за пример, у граду су нас волели.

„Али у оно време морали смо да се сналазимо, па смо сви радили - ја сам држао тренинге у теретани, други је продавао суплементе, трећи је радио као манекен за једну модну кућу, четврти конобарисао", прича.

Даворинов четири године старији брат Данијел завршио је полицијску академију и добио први посао у Београду.

„Са њим сам одувек имао диван однос - није покушавао да ме одврати од протестовања, само ми је говорио да се чувам", прича.

Из београдског огранка Отпора добили су „нешто мајица, плаката и спрејева за цртање графита, као и два мобилна телефона".

„Тако смо почели да окупљамо екипу, углавном млађих људи - радо су нам прилазили", додаје.

Полиција им је, како каже, на почетку давала „индиректна упозорења да престану, углавном преко рођака и пријатеља".

„Нисмо се обазирали - били смо чисти као суза, незадовољни сиромаштвом у којем смо живели, и коначно смо пронашли начин да искажемо незадовољство", додаје.

Отпор у Владичином Хану

Владичин Хан има око 8.000 становника, два семафора, једну велику раскрсницу, и на њој, полицијску станицу.

Деведесетих година прошлог века, варошица је била тврдо упориште Социјалистичке партије Србије Слободана Милошевића.

„Уочи Петог октобра, нисмо имали масовне протесте против власти - осим једном, баш пред овом полицијском станицом", присећа се Даворин.

Био је 8. септембар 2000, Дан ослобођења Владичиног Хана у Другом светском рату.

„Градски званичници су се окупили у једном ресторану да прославе, а ја сам са још петорицом другова изашао на улицу да лепим плакате Отпора и цртам графите, као и много пута до тада", прича.

Међутим, док су тог дана цртали отпорашку песницу прекопута станице, пришла су им два полицијска службеника.

Био је то, каже Даворин, његов „први директан контакт са полицијом".

„Љубазно су нас замолили да пођемо у полицијску станицу да оставимо податке, а ми смо се сложили", присећа се.

Атмосфера се убрзо променила.

„Ја сам добио два шамара, и ухватили су ме за врат, а двојицу другова су тукли пендрецима и они су гласно запомагали.

„Викали и претили да ћемо да добијемо по метак у чело, а било је топло и прозори су били отворени, па су их чули пролазници, који су обавестили наше родитеље", прича.

За „мање од сат времена", присећа се Даворин, пред полицијском станицом било је између 200 и 300 људи, а већ кроз неколико сати између 2.000 и 3.000.

„Људи су дошли да одбране децу - доживели су наше привођење као напад на породице, који може да се деси било коме", додаје.

Кроз само неколико сати, сва шесторица су пуштена.

За протест, какав Владичин Хан није имао ни пре, ни после тог дана, прочуло се и у међународној штампи.

Пад Милошевића

Даворин и његови другови приведени су две недеље уочи председничких, савезних и локалних избора 24. септембра.

Када је Милошевић прогласио победу, опозиција га је оптужила да су избори покрадени.

Опозициона коалиција ДОС, скуп 18 различитих партија и покрета, прогласила је победу сопственог председничког кандидата Војислава Коштунице.

Уследили су вишенедељни протести, који су довели до обуставе рада у неколико рудника и појединим државним институцијама, а крунисани су једним од највећих скупова у новијој историји Србије.

Стотине хиљада грађана, из свих крајева земље, запутило се 5. октобра 2000. године у Београд, захтевајући оставку Слободана Милошевића.

У колони аутомобила, аутобуса и багера, која се запутила ка престоници покушавајући да се пробије кроз блокаде, био је и Даворин са друговима.

Путовали су у два аутомобила - прва екипа је успела да прође до Београда, а кола у којима је био Даворин остала су „заглављена код Ниша".

„Срећом, имали смо мобилне телефоне - када је група демонстраната упала у Народну скупштину [у Београду], позвао ме је један од другова и објавио да смо успели"

„Осећај је био невероватан. Немам речи да то опишем", прича.

Оптимизам, који му је улио историјски крах Милошевићевог режима, подстакао га је на размишљање да крене братовљевим стопама и ступи у државну службу.

Међутим, политичка дешавања су га, како каже, убрзо одвратила.

„Прво атентат на премијера Зорана Ђинђића (2003), затим убиство гардиста на Топчидеру (2004) - схватио сам да се ништа суштински није променило, и даље смо имали спрегу криминала и државе", додаје.

Данас би се, како каже, борио мало другачије.

„Мислим да је наша велика грешка била у томе, што се много људи у нашој генерацији гадило политике.

„Видим то и међу данашњим генерацијама, али са овом памећу, мислим да је бављење политиком једини начин", каже док навлачи кожне бајкерске рукавице.

Док опкорачује мотор, и навлачи кацигу, каже, онако успут, да се понекад осећа „као у неком филму".

„Као да се све врти у круг, само се мењају јунаци".

Четворица од петорице другова са којима је био приведен данас су у иностранству, а један у Београду.

„Само сам ја остао овде, али надам се да ће мој син једног дана отићи из Србије", каже отац дванаестогодишњака.

Пали мотор, маше ми и одвози се поред полицијске станице и стаје на семафору - једном од укупно два у Владичином Хану, који су први пут постављени уочи парламентарних избора 2023. године.

Погледајте видео: Шта је Зоран Ђинђић рекао годину дана пре атентата

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]