Прича о баби Анујки, „банатској тровачици и првој серијској убици у Србији"

Знатижеља о татули, отровној коровској биљци коју препознаје још из детињства, Шимона Ђарматија, 72-годишњег токсиколога, пре неколико година одвело је у неочекиваном правцу, до банатског села Владимировац.

Листајући стручну литературу о отровима наишао је на бабу Анујку, жену румунског порекла и правог имена Ана Дее, која је током 19. и 20. века живела у том селу, а за коју данас у разговору за ББЦ на српском каже да је „први серијски убица у историји Србије".

Озлоглашена старица продавала је отров муштеријама широм Баната, а верује се да је допринела убијању најмање 50 људи, иако је 1929. осуђена на 15 година затвора за само један доказан случај, напомиње Ђармати, аутор књиге Баба Анујка, банатска врачара.

„Она је продавала такозвану 'бајану водицу' на захтев и нема података да је некога отровала лично, а то је заправо било оно што је у народу познато као мишомор.

„Била је веома једноставна у раду: тражила би тежину жртве, дала би мишомор, објаснила како да се направи раствор и за колико дана ће умрети жртва", прича Ђармати.

Ана Дее данас је „најзнаменитија личност из Владимировца", иако се о њој деценијама није писало или говорило, каже локални историчар Мирчеа Маран за ББЦ на српском.

Била је позната и у другим крајевима тадашње Краљевине Југославије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца због ефикасности отрова које је продавала, описује Маран.

„Људи су код ње долазили са жељом да се неко други разболи, полуди или умре, она би за сваку категорију имала 'лек'.

„Услуге од ње су тражили и познати, угледни људи, генерали, министри...", додаје он.

'Професионална тровачица'

Иако врачаре у 19. и почетком 20. века нису биле неуобичајена појава на територији данашњег Баната, Ана Дее била је „најпрофесионалнија од свих", каже Марчеа Маран.

Како каже, „занат" којим се бавила баба Анујка „нису биле враџбине, већ хемија", иако из историјских података и списа не може да се закључи како је успела да изучи ово занимање.

О знаменитој старици пише и Јован Туцаков, бивши професор Фармацеутског факултета и члан Српске академије наука и уметности (САНУ), који је у књизи „Лечење биљем" назива је „најчувенијом женом у јужном Банату".

„Њено присуство се свуда осећало, особито по румунским селима.

„Поштовали су је из страха, јер је била свемоћна, могла је да учини добро, а још чешће да науди: газдашки син јединац да не служи војску, имућна кућа да има само једно дете како би имање остало неокрњено и још увећано женидбом са богатом мираџиком, да се пронађу украдени парадоши, па макар вранци били одведени са с оне стране границе, у Румунију или преко Дунава, да се нестрпљиви наследници што пре дочепају иметка имућног бабе који баш никако неће да умре", записао је Туцаков.

Владимировачка тровачица имала је и „личну агенткињу" Љубину Миланков, која је била „јако битна" за њен посао, сматра Шимон Ђармати, аутор једине књиге о баба Анујки на српском језику.

Код сеоског бунара су се увече окупљале жене, а тамо се могло сазнати шта се дешава, ко где иде и шта тим женама раде мужеви, каже професор хемије у пензији.

„Љубина је тамо ишла и ослушкивала, па кад би се нека пожалила да јој муж пије или је туче, она би говорила да баба Анујка 'можда може да помогне', онако успут.

„Глас се о њој преносио од уста до уста, али интересантно је да јој се нису обраћали људи из њеног села, јер је предност што тако није знала ко ће да 'оде' и није имала ту грижу савести", препричава Ђармати.

Баба Анујка се, поред продаје отрова, бавила и врачањем и прорицањем будућности, што је богато наплаћивала.

„Пељешила их је и нисам нашао нигде податке о томе да је некој муштерији истински помагала прављењем лекова или нечим сличним", истиче Ђармати, који је пет година истраживао лик и дело озлоглашене жене из Владимировца.

Ђармати је успео да испрати траг новца бабе Анујке, иако није могао да проверава банковне рачуне и електронске трансакције.

Доказ приличног богатства он је пронашао у историјским подацима о Јоци Дее, њеном старијем сину, који је у црквене књиге умрлих уписан пошто је преминуо од рака желуца у Будимпешти.

„Ко је том тренутку могао да финансира одлазак у Будимпешту, лечење и повратак тела у Владимировац, како би било сахрањено?", поставља реторичко питање овај токсиколог.

Погледајте и ову причу:

Ко је била баба Анујка?

Баба Анујка рођена је у Владимировцу под именом Ана Драксин, родитељи су јој били румунског порекла и њена породица доселила се из румунске општине Клоподија у Владимировац почетком 19. века.

Иако нема података о томе када је тачно рођена, крштена је у Православној цркви у Владимировцу 30. априла 1844. године, установио је Шимон Ђармати на основу црквених књига.

Била је удата за Немца Јозефа Дее, са којим је имала троје деце: синове Јозефа и Стефана и ћерку Антонију.

„Њен супруг је био трговац и заједно су држали кафану у кући, млад је умро и она је наследила све", каже владимировачки историчар Мирчеа Маран.

Шимон Ђармати додаје и да је говорила пет језика, „што данас сматрамо изванредним".

„Ако погледамо где је живела и у ком времену, то и није чудно.

„Причала је румунски и српски, који су јој практично били матерњи, а уз то немачки преко супруга и мађарски и ромски, са којима је редовно долазила у контакт у Банату, тада на војној граници Аустроугарске", појашњава Ђармати.

О њој су, поред података које је Ђармати успео да потврди, кружиле и бројне приче о којима нема историјских података, попут оних које је у јулу 1929. објавио мађарски лист Будапести хирлап.

Ђармати је наилазио и на приче да је „имала 11 деце, да се лечила од сифилиса у младости и да је упражњавала влашку магију, иако она са њом нема никакве везе", додаје токсиколог у пензији.

У тексту овог листа наводи се да је говорила и француски, свирала клавир и ишла у елитну школу.

Историчар Маран каже да о детињству Ане Драксин „не знамо готово ништа".

„То је 19. век, родитељи су јој највероватније били сељаци, земљорадници, који се не помињу у историјским изворима.

„Има индиција да је ишла у девојачку школу, иако немамо чврсте податке о томе", додаје Маран.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Мистерија смрти 'Ромеа и Јулије из Владимировца'

Једна од најмистичнијих прича о баби Анујки тиче се смрти младог брачног пара Вакареску.

Марија и Титу враћали су се са игранке у центру Владимировца и пролазили су поред куће ове старице

„Било је летње време, она им је наводно дала сок да се освеже, њима је после било лоше, отишли су кући, пали су у постељу и касније умрли - то ће вам испричати у Владимировцу, као што су и мени причали", присећа се Ђармати.

И Ђорђе Весеј, 86-годишњи пензионер и један од најстаријих мештана Владимировца, који је у тренутку смрти Ане Дее имао непуне три године, добро памти причу о страдању младог брачног пара Вакареску.

„Није то било као данас, нико није знао шта је било њима у чаши, али су се после тога та деца разболела, видело се да нешто није добро", препричава 86-годишњак док се придржава за ограду поред њихових гробова на локалном гробљу.

Али, наводни злочин се није уклапао у калуп других прича о тровањима бабе Анујке.

Први разлог био је тај што би Марија и Титу Вакареску били једини мештани Владимировца, за које се знало или сумњало да их је отровала Ана Дее.

„То су једине њене жртве у селу, не зна се за друге, а касније је углавном правила проблеме у другим местима", каже Весеј.

Одступање се огледало и у томе што је она отров продавала њеним муштеријама, који су убиства извршавала према њеним саветима, али сопственом вољом, док би у овом случају баба Анујка била и директни извршилац.

Такође, у свим другим случајевима повезиваним са бабом Анујком жртве су били мушкарци, што Ђармати назива „феминистичким моделом" у њеном вишедеценијском раду, па би Марија Вакареску била прва жена у том друштву и још један изузетак.

Све ове нелогичности натерали су Ђарматија да детаљно истражи случај у историјским и црквеним архивама.

„Деловало је да се све идеално наместило, али сам открио да постоји документација која демантује да их је убила баба Анујка, већ показује да су умрли од богиња, као и још и неколицина других у селу те године.

„Није било везе са тровањем, иако би за моју причу било згодније и атрактивније да јесте", смеје се Ђармати.

Данас у шали пар Вакареску због младости, љубави, трагичне смрти и веровања да је до ње дошло услед тровања, назива „владимировачким Ромеом и Јулијом".

Како је ухапшена и осуђена баба Анујка?

Све је почело због сумњиве смрти Гаје Прокина, сељака и земљопоседника из Иланџе, села у данашњој општини Алибунар.

Локална полиција је у извештају из децембра 1927. навела да се сумња да је преминуо услед насилног тровања, наводи се у књизи Шимона Ђарматија.

Баба Анујка је ухапшена у њеној кући у Владимировцу у априлу 1928. године, што репортер листа Време описује у извештају са суђења пред Окружним судом у Панчеву наредне године.

„Било је то једне ноћи када је страховит пљусак отерао све живо у куће. Селендра је спавала као заклана.

„Баба Анујка није ни чула када су се врата отворила. Пред њом су се створили жандарми", наводи се.

„Кад онда нисам умрла од запрепашћења, нећу никад", рекла је касније окривљена старица пред судом у Панчеву.

Тадашњи београдски лист описује и време које је провела у притвору, а Ану Дее осликава као „страховито жилаву и оптимистичну бабу", која „мирно очекује претрес".

„Она зна да не може бити осуђена на смрт, јер је већ у дубокој старости. Она не мари за свет.

„Једе сјајно, колмује косу, шминка се, меће стално пудер на лице, прави нове зубе, купује нове хаљине, као да није у хапсу. Последњих дана је веома лепо офарбала косу.

„Показује велико интересовање за промене времена, силно је радује пролеће и прича како још дуго мисли да живи, и чак ако буде осуђена, она је сигурна да ће робију одлeжати и опет отићи на слободу и срећан живот", наводи се у тексту Времена.

Суђење је коначно почело 7. јуна 1929. године, а испред Окружног суда окупило се „више стотина" радозналаца, махом из села Владимировац и Иланџа, описује Шимон Ђармати у његовој књизи.

Баба Анујка је у јулу те године осуђена је на 15 година затвора због учествовања у тровању Николе Момирова из села Иланџа недалеко од Владимировца.

И Љубина Миланков, њена помоћница, осуђена је на осам година робије, а њено сведочење било је кључно за исход суђења.

„Добила је неку воду, а од те воде венуо је и сушио се све дотле док једног дана није издахнуо", казала је Миланков, признајући сопствену умешаност и улогу Ана Дее у убиству.

Ископавањем тела убијених доказано је да је тровање извршено арсеником „даваним дуже времена у одмереним количинама, које су вешто спремљене", пренело је Време.

Оптужби на рачун бабе Анујке било је још много, званичних и неформалних, али је код оних који су раније преминули било немогуће утврдити да су отровани зато што се „арсеник брзо губи", наводи се у извештају.

Током суђења дошло је и до забуне око година старице из Владимировца: док новинари Времена записују да је имала пуних 90, председник суда је на почетку претреса прочитао да Ана Дее има „пуних 85 година", записао је Шимон Ђармати после увида у судска документа која се данас чувају у Историјском архиву у Панчеву.

Пресуда Ани Дее потврђена је у новембру 1929. пред Апелационим судом, док је Љубини Миланков казна са осам година повишена на десет , а о другостепеном поступку писала је и Политика.

Баба Анујка ни тада није одустајала од тврдњи да никакав злочин није починила.

„Нисам задовољна, ја сам потпуно невина. Убијте ме, не могу да издржим даље", говорила је кроз плач, како је описано у „Баба Анујка, банатска вештица".

Случај је тако завршио и пред београдским Касационим судом, односно његовим одељењем у Новом Саду, који је у марту 1930. потврдио одлуку Апелационог суда.

Суђење су, поред најтиражнијих листова из Београда, пратили и бројни медији из света, напомиње историчар Мирча Маран.

„Био је то јако добро пропраћен судски процес за оно време: писали су и Време и Политика, па чак и новине из Беча, Румуније и Америке", додаје.

Хонолулу стар булетин, лист из америчке савезне државе Хаваји, 2. августа 1928. доноси причу о "старици која се нашла у средишту тровачке завере у Југославији".

У јуну 1929. године са суђења су извештавали љубљански Словенец и бечки Кронен цајтунг, наводи Шимон Ђармати у књизи о баби Анујки уз архивске фотографије тих издања.

'Најпознатија личност Владимировца': Нови живот после затвора и смрти

Обистиниле су се баба Анујкине жеље и предвиђања из притвора, које је записао новинар Времена, па је дочекала да је после одслужене казне пусте на слободу.

Имала је 92 године када је после одслужених осам пуштена из панчевачког затвора, каже Шимон Ђармати.

„Имамо податке да се њен син Стефан оженио једном удовицом из Уљме, која је довела сина из претходног брака по имену Лаза Кораћ.

„Син је бабу Анујку дочекао из затвора и она је на крају живела и умрла у тој кући, односно у мањој кући у том истом дворишту", препричава Ђармати.

Лазар Кораћ је једино име које је овај токсиколог током шестогодишњег истраживања успео да пронађе на владимировачком гробљу.

Према подацима из црквених књига умрлих у Владимировцу, које је Шимон објавио у књизи, Ана Дее преминула је 1. септембра 1938. године, а сахрањена је дан касније.

„Данас не знамо поуздано где је сахрањена, али је постојала гробница на којој је писало 'Лазар Кораћ', па можемо само да претпоставимо да су на том месту сахрањени Анујка и њен син Стефан, Кораћев очух.

„Има и споменика са презименом Деј, за које се претпоставља да припада фамилији брата њеног мужа, која се временом 'порумунила' и променила презиме", каже Ђармати.

Иако је рођен после баба Анујкине смрти, Петар Трифу, 72-годишњи пољопривредник, један је од мештана који су најуже повезани са знаменитом тровачицом.

Њена кућа налазила се тачно преко пута Петрове породичне куће, па је Трифу више пута у њој боравио.

„Од малена сам овде живео, а од чика Милана, који је после ње живео ту, тек касније смо сазнали за баба Анујку.

„Када смо били деца, о њој није било много речи", препричава он.

Трифу је тако са некадашњим комшијом боравио у овој старој кући, која је „изгледала као и друге старе куће из тог времена".

„Имала је једну велику просторију када се уђе на врата, у зиду је био изидан мали ормар и шанк, који су служили за кафану, коју је баба Анујка држала у кући.

„Било је још неких старих ствари, али ништа није указивало на то чиме се она бавила", описује овај Владимировчанин.

Старог објекта жуте фасаде више нема, а на њеном месту изникла је нова, савремена кућа.

Нови власници и комшије његове породице су млађи људи који за бабу Анујку и не знају, каже Петар.

Али, додаје он, популарност и интересовање за тровачицу порасли су од како куће нема.

„Тек је последњих година било новинара и људи који су снимали филмове, сада је баш популарно и прича се о томе.

„Чак имамо пријатеље у Америци, који су нас зимус звали и рекли нам да нису знали да је Владимировац познат и да смо имали комшиницу, која је тровала и изашла у новинама", са осмехом прича Петар.

Њено име се дуго није помињало, а Мирчеа Маран за њу је чуо тек пре неколико година, иако је читав живот провео у Владимировцу и изучавао је историју локалног становништва.

„Она је сада и најприсутнија личност из Владимировца у медијима, посебно када је реч о иностранству, иако имамо и овде угледних људи, књижевника и културних радника.

„То нам баш и не служи на част", закључује у шали историчар Маран.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]