НАТО бомбардовање 1999: Како се мењала намена београдских склоништа у миру и рату

Дотрајале степенице оронулог амфитеатра омеђеног блоковским вишеспратницама, дрворедом и паркинзима воде до металних врата која више подсећају на улаз у неку новобеоградску месну заједницу него у атомско склониште.

Из дубине простора допиру пуцњи ваздушног оружја, али се до стрељане стиже благим лавиринтом кроз импровизовану кафану у ламперији, предсобље и велика плава челична врата.

„Ове гуме које треба да дихтују и кроз које не сме ни ваздух да прође кад је нека хемијска, биолошка опасност, постављене су када је склониште изграђено и никада нису мењане, то је сада већ пластика.

„Иначе, склониште је направљено када и блок 24, и двонаменско је - мирнодопска намена му је ваздушно стрелиште", говори Далибор Фатић, директор стрељачког клуба „Нови Београд-Ушће", корисника ових просторија, за ББЦ на српском.

Ово склониште је, попут осталих, током НАТО бомбардовања Југославије 1999. вратило изворну намену и постало сигурно место за више стотина људи из комшилука који су овде боравили током ваздушне опасности.

„Планирање и склањање грађана, у складу са Законима и важећим прописима, није у надлежности Јавног предузећа за склоништа, већ јединица локалних самоуправа", наводи Небојша Стојановић, директор овог предузећа, у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Али имајући у виду насталу ситуацију - током НАТО Бомбардовања, сматрамо да је наше предузеће имало значајну улогу, те да су објекти за склањање, тада били припремљени, на најбољи могући начин и у складу са тадашњим могућностима предузећа", додаје.

Од више хиљада склоништа широм Србије, Јавном предузећу (ЈП) за склоништа поверена су 1.442 јавна и блоковска склоништа на територији 48 општина.

У Београду управљају са 980 склоништа, од чега је највећи број на Новом Београду - 244, затим у Раковици (130) и на Вождовцу (107).

Стрељана у склоништу, дом српских олимпијки

Први хици из ваздушних пушака и пиштоља у атомском склоништу у новобеоградском Блоку 24, саграђеном средином 1980-их, испаљени су крајем те деценије.

„Кад је направљено било је једно од најбољих стрелишта у Србији, али су апетити расли, па смо сада нажалост међу лошијим.

„А тужна чињеница је да је ово најбоље стрелиште у Београду", каже Фатић, који је у склониште дошао 1997. када су два стрељачка клуба спојена у један - СК „Нови Београд - Ушће".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

У главном делу је велика пуцаона са 20 стрељачких места коју користе чланови више београдских клубова.

По простору обасјаном неонским светлима распоређен је већи број ормара различитих величина на којима је начичкано десетине пехара и трофеја освајаних током година.

„Наш спорт је специфичан, не смеју да нам се мешају дневно и вештачко осветљење у објекту, тако да је већина стрељана углавном у подрумским или сутеренским просторијама, а има их и по склоништима", објашњава Фатић.

Каже да није „баш пријатно више сати дневно провести у таквом објекту - посебно зими када се хладноћа увуче у бетонске зидове".

„Али радим посао који волим и задовољство ми је да од те деце правим шампионе и да им пружам услове које ја као млади стрелац нисам имао", додаје директор клуба.

Из овог клуба је потекла Ивана Максимовић, освајачица 100. олимпијске медаље за Србију у Лондону 2012, о чему сведочи застава окачена у част сребрној стрељачици.

Ту је својевремено вежбала и легенда овог спорта Јасна Шекарић, док простором тренутно фијучу и дијаболе ваздушног пиштоља Зоране Аруновић, која ће бранити боје Србије на овогодишњим Олимпијским играма у Паризу.

„Волео бих да се што више оваквих објеката уступи малим спортовима који немају велике буџете, а наши спортисти су најбољи промотери Србије у свету", каже Фатић.

Издавање, одржавање и финансирање

Изградња ових простора у Србији почиње 1951. на основу Наредбе о изградњи склоништа у новоградњама Министарства унутрашњих послова, наводе из ЈП Склоништа.

Зидана су углавном од 1960. до 1990. године, док је највећи број саграђен током 1980-их на основу важећих Закона о стандардизацији.

Влада Републике Србије је 1992. основала Јавно предузеће за склоништа коме су поверена на управљање.

Њихов задатак је, између осталог, одржавање и техничка контрола, организација изградње и мирнодопског коришћења склоништа у земљи.

Од укупног броја склоништа којима управља ово предузеће, око 400 је погодно за издавање.

Широм Србије је издато 305 објеката, од тога 168 на територији 15 београдских општина, каже Небојша Стојановић.

Тако су поједина склоништа у миру нашла другачију функцију, попут музичких студија, теретана и других спортско-рекреативних центара, различитих типова играоница и магацина, док више од 350 објекта станарима служе и као оставе.

„Свако склониште може имати и мирнодопску намену, којом не сме бити угрожена заштитна и ратна намена склоништа" објашњава Стојановић.

Републичка дирекција за имовину даје сагласност за коришћење објекта за одређену намену, а „у случају промене, увек се мора добити нова сагласност".

Издавање у закуп „склоништа са мирнодопском наменом и пословног простора" је уједно и главни извор прихода предузећа од 2012. када је законом „инвеститорима укинута обавеза изградње, као и уплате накнаде за изградњу и одржавање склоништа", додаје Стојановић.

Сони плејстејшн, петарде и 'НАТО шпијун'

Фатића је почетак НАТО бомбардовања 24. марта 1999. затекао управо на тренингу, у склоништу.

„Зове ме тадашња девојка, садашња супруга, да ми јави да је почело бомбардовање, сирене нисмо чули.

„Видим људе из зграда, иду лагано ка објекту и онда је кренуло демонтирање самог стрелишта да бисмо могли да их примимо", препричава он.

Оружје и имовину клуба су спремили по помоћним собама и договорили се да ће дежурати колико буде потребно, поделивши се у екипе по сменама од 12 сати.

„Знао сам да морам да будем овде због опреме и оружја, а опет, није ми било пријатно јер ми је породица била на другом месту, док сам ја овде на сигурном."

НАТО бомбардовање уследило је после пропалих преговора Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Повод за интервенцију, према званичном образложењу НАТО-а, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

Акција је покренута без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Испрва је простор био „дупке пун", али је временом долазило све мање људи.

Старији су махом разговарали и играли карте, док су за млађе организовани турнири у видео играма.

„Пошто пушење није дозвољено, били би напољу, у амфитеатру, и понекад гледали деловање наше противваздушне одбране.

„Мангупи се тада скупе на горњу плочу, баце пар петарди и онда јурњава, па је било повређених који би се закуцали у зид уместо да погоде врата", сећа се Фатић.

Једном се у склоништу, отвореном искључиво током ваздушне опасности, нашао и јапански новинар са фотоапаратом, што је неким станарима засметало.

„Говорили су: 'Он је НАТО шпијун, поставиће локатор', па смо и ту морали да смирујемо страсти, али већих инцидената није било."

'Као у филмовима, мало прашина падне и трепери светло, ако га буде'

Првих месец дана бомбардовања у склоништу зграде у којој живи боравио је и Младен Басарић.

„Оригинално је доле требало да буде неког намештаја, али како сам касније чуо, неко је то распродао или поклонио, па смо мама, сестра и ја сносили столице да имамо где да седнемо", говори Басарић из новобеоградског Блока 72, за ББЦ на српском.

Каже да се у заједничко склониште три зграде силазило се из средњег улаза.

Простор није био потпуно скучен и имао је тоалете.

У склоништу је било вршњака са којима је размењивао стрипове, а неко од комшија је донео и телевизор.

„Није било превише страшно, осим кад би погодили нешто на Новом Београду, Бежанији и околини, тада ти није свеједно.

„И буде као у филмовима, све се затресе, мало прашина падне и трепери светло, ако га буде", сећа се Басарић, тада деветогодишњак.

Највише су га плашиле реакције других - хистерија, плач и врисак.

„Мислим да смо делимично зато и престали да идемо.

„А и мама је рекла: 'Боље да умрем одмах, него да се угушим доле'", препричава он.

Од пролећа 1999. није сишао у склониште за које мисли да је данас вероватно запуштено и нема никакву функцију.

„Чак ни комшија, управник зграде, није знао да постоји."

Подземне свирке и изложбе

Можда најзанимљивији живот у миру води једно склониште на Новом Београду у којем је у лето 2023. отворен културни центар „Жива".

У овом подземном алтернативним кутку одржавају се бројни културни и уметнички догађаји.

„Почетна идеја није била да идемо у склониште, већ да нађемо нормалан простор на Новом Београду или Земуну, коме фали таквог садржаја, за нормалне паре, где можеш да правиш и буку", говори Душан Марић, један од чланова колектива који воде „Живу", за ББЦ на српском.

После јавног надметања, добили су у закуп ово склониште без канализације и воде, што им знатно отежава рад.

Решили су да унесу два мобилна тоалета чије чишћење и одржавање додатно плаћају, као и импровизовани лавабо, док воду за пиће купују.

Простор су уредили у складу са властитом, алтернативном естетиком, колико су могли, пошто нису дозвољене веће интервенције и изношење затечених предмета и намештаја.

Ипак, пронашли су и њима намену, те канистер за воду искористили за сто, док су кревети на спрат послужили као клупе.

До сада су организовали бројне свирке и журке, уметничке изложбе, па и плесне наступе.

Уторком организују бесплатан биоскоп за комшилук, а недавно је одржана и прва представа.

„Трудимо се да буде што шареније, иако музички догађаји плаћају кирију, али нема ни поенте само музику да имамо, баш је фора да буде разноврсно", објашњава Марић.

Реакције су за сада добре, људи су одушевљени и свесни „колико је напора уложено".

„Најчешће чујемо - свака част, јер радимо нешто од чега нема пара, што је јако ретко", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]